Минска поља
Рат је под овим дијелом неба завршен прије готово три деценије, али и даље су "живи" неки његови коријени који упорно подсјећају на страхоте које су само они срећнији преживјели те и дочекали толико жељени мир.
Заостала минско-експлозивна средства још су ту око нас. И убијају и послије толико времена. У послијератном периоду је, према подацима институција у БиХ, од мина и других експлозивних средстава страдало више од 1.700 особа, од чега око 620 смртно, а у црно су завијене и десетине породица деминера који су страдали приликом обављања послова хуманитарног деминирања.
Званични подаци показују да мине пријете са око два одсто територије БиХ, али и да, због ината или муке која их гони кроз живот, појединци и данас у означена минска поља свјесно улазе. Неки се никада не врате.
И у посљедњем пресјеку ситуације на терену је упозорено да, без обзира што су видљиво постављени знакови упозорења на мине, због лошег економског стање поједини становници улазе у сумњиве ризичне површине углавном због прикупљања огрева и сакупљања секундарних сировина.
Операције техничког извиђања и чишћења мина трају у БиХ од 1996. године, па иако је значајан дио сумњиве територије очишћен, до данас није стављена тачка на све опасне дијелове насеља, њива, шума...
Тешко је и тражити, мада је то највећа жеља, да све и једна заостала мина из посљедњег рата буде пронађена и уништена како би сваки корак био сигуран, али забрињава својеврсни немар домаћих институција према овом изузетно важном питању.
Из самог врха Центра за уклањање мина у БиХ тврде да није, чак на вријеме, ни издвајан новац за те намјене са свих нивоа власти, што би надлежни требало да објасне. Уз то упозорено је и на све мање интересовање донатора да и остану у овој причи која, како год да се погледа, живот значи.
"Пази мина" одјекује годинама и некако се увијек те ријечи појаве у глави када корачамо донекле непознатим предјелима као упозорење да стаза није можда сигурна.
Минских поља има још у БиХ, без обзира да ли се то односило на територију гдје је више мина или само једна. И то они којима су повјерени послови, а који се тичу мина и деминирања морају стално имати на уму. И да раде нешто по том питању.
Не дај боже, али никад се не зна када нечије дијете, мајка, отац, брат, сестра могу да, свјесно или случајно, закораче и више се никад исти не врате. Ако се и врате.
Са минама се не игра. Мине убијају и мине у што је могуће већем броју морају бити пронађене и склоњене из наше природе.
Зна се ко се бави тиме, ко у тим случајевима одлучује и чија је "задња", а сви, од почетка до краја ланца, морају дати све од себе и озбиљно приступити једном од најозбиљнијих изазова данашњице.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
