Усидрана БиХ

Дејтонски мировни споразум није само донио мир, већ је са 11 анекса детаљно структурисао и регулисао унутрашње односе у Босни и Херцеговини, посебно у Анексу 4. као Уставу БиХ. Дејтонски споразум као дио међународног права потврдио је континуитет Републике Српске од њеног настанка 9. јануара 1992. године па све до учешће у мировним договорима у Женеви и Њујорку у септембру 1995. и у Дејтону новембра 1995. године.

“Поништена” Република Српска укинула “Републику БиХ”

 Папирната творевина “међународно призната Република Босна и Херцеговина” била је непостојећа, без икаквог унутрашњег правног континуитета са дејтонском Босном и Херцеговином, што илуструје Одлука Уставног суда Републике Босне и Херцеговине од 8. октобра 1992. којом се проглашава “неважећом тзв. Република Српска”. Тако је Уставни суд Републике Босне и Херцеговине на основу Устава Републике Босне и Херцеговине донио “одлуку којом се поништавају Декларација о проглашењу Републике српског народа у Босни и Херцеговини од 9. јануара 1992. године, Устав Српске Републике Босне и Херцеговине од 28. фебруара 1992. године и његове промјене од 11. августа и 1. септембра 1992. године, као и општи акти донесени на основу аката наведених у претходним тачкама.”

Да постоји унутрашњи правни континуитет “Републике БиХ” онда не би “поништена” Република Српска била преговарач и потписник Женевских и Њујоршких принципа, нити свих 11 анекса Дејтонског споразума. Епилог је да је дејтонска “Босна и Херцеговина” састављена од два ентитета, а да нема “Републике БиХ”. У Дејтону нису установљавани ентитети, јер су они постојали не само као фактичко стање, већ и као политичка и правна чињеница, призната од међународне заједнице. Није постојала “Босна и Херцеговина” па је тек у Дејтону установљена као држава коју састављају ентитети путем међународног споразума. Тиме је потврђен легитимитет и легалитет оба ентитета и нестанак “Републике Босне и Херцеговине”.

Дакле, међународни дејтонски уговор ниједном одредбом, ни директно, ни индиректно, није одредио унутрашњи континуитет “Републике Босне и Херцеговине”. Њега нема ни у политичком, нити уставном или било ком правном смислу. Свако позивање на унутрашњи континуитет “Републике БиХ” нема никакав правни основ у међународном уговору којим је настала и одређена данашња Босна и Херцеговина. Од часа потписивања Анекса 4. Дејтонског споразума који је Устав БиХ и који је одредио да је важећа једино унутрашња структура по том међународноправном документу, само се потврђује да “Република Босна и Херцеговина” никада није ни постојала на унутрашњем плану. Годинама се користи лажни и накарадни сарајевски наратив о Босни и Херцеговини као наставку “Републике Босне и Херцеговине”. По њима је та лажна “држава БиХ” изнад ентитета и само она им даје надлежност. Лажу, јер је Ричард Холбрук јасно рекао бошњачкој делегацији у Дејтону: “Постоје два ентитета и можемо правити концепт Устава БиХ извлачећи из два ентитета онај садржај који ће омогућити да се сачува БиХ, да колико-толико буде функционална и стабилна”. Још је рекао Алији Изетбеговићу који се противио да остане назив Република Српска: “Не вјерујемо да име Република Српска значи много све док добијате све друго - међународно признање, дефинисане границе, прихватање вашег легалног статуса. Ништа од овога раније нисте имали.”

Сарајевске школе мржње

Поводом прославе 9. јануара, Дана Републике Српске, јавила су се два стручњака за ширење мржње. Сарајевски медији Недима Адемовића представљају као доктора правних наука и стручњака за уставно право, који је изјавио да је прослава 9. јануара, Дана Републике, “терористички чин који ће се дешавати цијело вријеме док држава не каже стоп.” То је онај чувени уставни стручњак који на питање: “Како оцјењујете данашње уставноправно уређење БиХ, а да уставни текст није пратио ове промјене?”, одговара: “Уставноправно уређење не одговара формалном уставном тексту. Оно се интензивно развијало и мијењало од Дејтона до данас, а уставни текст није пратио ове промјене. Највећи јаз постоји у области подјеле надлежности између државе и нижих административно-територијалних нивоа власти, као и у области тзв. финансијског устава.” На питање: “Какве су могућности за промјене Устава БиХ?” Адемовић одговара: “Нажалост нисам велики оптимиста. Ако процјењујемо искуство из минулог периода, увиђамо да је уставноправни развој био искључиво посљедица међународног интервенционизма.” На питање: “Какву улогу има Уставни суд БиХ када је у питању развој уставноправног уређења?”, Адемовић одговара: “Уставни суд БиХ је једна од најуспјешнијих институција и пројеката у БиХ. Уставни суд БиХ дао је легитимитет многим наметнутим законима, успостављао је баланс између суверенитета БиХ и међународне управе”.

Дакле, по Адемовићу, дописивање и кршење Устава БиХ од стране ОХР-а је “уставноправни развој”, а Уставни суд БиХ постоји да би потврђивао законе наметнуте од стране ОХР-а који на то није имао никакво право по међународном дејтонском уговору. Аферим докторе сарајевског уставног права.

Академик и таксисти

Други стручњак је уважени сарајевски анубихац Абдулах Сидран, који је позивао сарајевске таксисте да трубе док траје дефиле слободе и радости у Источном Сарајеву. Усидрен у својој мржњи он изјављује: “Наша страна, од политичара до оних који одлучују, не схвата једну чињеницу, а ја је могу доказати на 500 страница, да је од самог свога оснивања те политичке формације која је окупљала босанске Србе сваки поступак био злочин или казнено дјело. Нема на планети закона по којем се може расписивати референдум унутар једне етничке групе или да га покреће једна странка. Суштина је да ми ни на који начин нисмо озбиљно користили оно што су наше огромне предности и капитал у феномену који се зове међународно право.”

Сваки поступак Срба је по Сидрану злочин, а сви Срби тиме и злочинци. Ваљала би каква вакцина против незнања и глупости па да се пелцују такви академици и многи други у политичком Сарајеву. Онда не би стално пријетили и подизали кривичне пријаве против учесника прославе 9. јануара. Још 2015. године Бакир Изетбеговић је говорио: “Мислим да би једна пресуда по члану 239. Кривичног закона Босне и Херцеговине гдје је запријећена казна од шест мјесеци до пет година за непровођење одлука Уставног суда БиХ покренула позитиван домино ефекат па би сви пожурили да те одлуке проведу”. Бакир даје инструкцију и задатак Уставном суду БиХ, а Тужилаштву БиХ чак и члан закона по којем треба поступати. Знамо да су оба наводно независна органа извршила Бакирово наређење - Уставни суд покушајем забране референдума и поништавања резултата, а Тужилаштво БиХ суманутом истрагом против посланика и функционера Републике Српске.

Могао је Сидран прочитати Устав САД који је био узор америчким писцима дејтонског Устава БиХ. У САД референдум не постоји у федералном законодавству, али има широку примјену у законодавствима држава-чланица. Тако од 50 америчких држава од којих се састоје САД све имају предвиђен референдум као своје право, осим државе Делавар која то није регулисала. Референдум је обавезан у 47 америчких држава када се мијења Устав САД, а у већини њених држава је обавезан за одређене категорије закона, док је за неке законе факултативан. Референдум представља заштиту права федералних јединица које могу заказати народно гласање, ако сматрају да су њихова права повријеђена. То је гаранција која омогућава њиховом становништву да негативним одговором спријечи провођење одлука централних органа које су на штету њихових аутономних права. Дакле нема никаквог референдума на цијелом подручју САД, а државе-чланице могу референдумом зауставити отимање својих уставних права. Баш онако како и Народна скупштина Републике Српске може двотрећинском већином гласова својих посланика поништити одлуке два бошњачка члана Предсједништва БиХ донесене прегласавањем српског члана Предсједништва БиХ.

Нема НАТО чланства без референдума

Република Српска је својом Резолуцијом о заштити уставног поретка и о војној неутралности од 18. октобра 2017. године, одлучила: “Република Српска је опредијељена да сваки будући статус координише са Републиком Србијом као потписницом Дејтонског споразума. У складу с тим Народна скупштина Републике Српске доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Српске у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума у Републици Српској на коме би се донијела коначна одлука о том питању.”

То је и одговор Сифету Поџићу, одлазећем (али и оном долазећем) министру одбране који каже да се “референдум о чланству у НАТО мора провести на територији цијеле Босне и Херцеговине и сигуран да ће он бити позитиван.” Чак је и бошњачки професор уставног права Касим Трнка морао признати “да на нивоу Босне и Херцеговине не постоји правна могућност за расписивање референдума нити Устав БиХ има одредбу која би указивала на могућност одржавања референдума. И када би постојала могућност на државном нивоу, референдум би се могао расписати само из оних области за које је надлежна држава Босна и Херцеговина.” А по Уставу БиХ није надлежна за одбрану и војску, јер то право припада ентитетима што је потврђено и Анексом 1 А. Дејтонског споразума под називом “Споразум о војним аспектима мировног рјешења.” На примјеру БиХ то значи да расписивање било каквог референдума припада ентитетима, јер није изричито дато у надлежност БиХ. То гарантује члан 3.3.а) Устава БиХ, који је писан по моделу америчког Устава који то право оставља у надлежности држава-чланица.

Усидрени феномен мржње

Тај дух мржње и порицања да су у грађанском рату у БиХ све зараћене стране чиниле злочине, од политичког Сарајева је начинио неизљечивог болесника. Сваки 9. јануар и прослава Дана Републике Српске произведе још и додатну хистерију, која показује двије ствари: Срби и Република Српска прихватају Дејтонски споразум и живе у миру, а политичко Сарајево одбијајући да прихвати међународноправни дејтонски споразум живи у неком магловитом примирју, стално пријетећи и звецкајући Бакировим “оружјем за не дај боже”.

Можда ће формирање власти без СДА зауставити распад БиХ који одавно тече захваљујући бошњачкој политици.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.