Стратегија Јужног крила

Једна од три команде здружених снага на оперативном нивоу НАТО-а (ЈФЦ – Јоинт Форце Цомманд) налази се у Напуљу, у Италији. Задужена је за планирање и вођење НАТО операција различитог типа и обима на своме Јужном крилу. Јужно крило НАТО-а покрива простор Медитерана, земаља западног Балкана и Црноморског региона. У НАТО терминологији када се каже да је нека формација здруженог (Joint) састава онда се подразумијева да у своме саставу има сва три вида војске (копнена војска, ваздухопловство и морнарица). Они их називају компонентама.

Зашто се појавила потреба да се по први пут у историји НАТО-а доноси стратегија Јужног крила? Ову иницијативу је покренула Ђорђа Мелони на самиту у Виљнусу, у Литванији 2023. године, истичући да проблеми и изазови са којима се сусреће Јужно крило нису само проблеми Италије, већ су уједно и проблеми читавог Савеза. 

Ова идеја је посебно добила на значају након новог израелско-палестинског сукоба и проблема пловидбе кроз Црвено море. У условима када је због рата у Украјини тежиште активности Алијансе усмјерено на Источно крило, појавила се опасност да се преко Јужног крила, испод жита, увуку многе пријетње земљама чланицама. Нестабилност на Блиском и Средњем истоку, сјеверу Африке, на Косову и Метохији и БиХ доводе до тога да политичке, економске, безбједносне и демографске пријетње постају видљивије и очигледније, а већ производе значајне негативне посљедице по НАТО чланице.  

По подацима Међународне организације за миграције број миграната који углавном преко Јужног крила улазе на тло Европске уније из године у годину знатно расте. У 2021. у ЕУ је ушло 151.417 миграната, у 2022. години 186.620, а у 2023. години 286.122. Показало се да је међу њима на тло земаља чланица НАТО-а ушао велики број миграната са вјештинама и искуством вођења борбених дејстава и терористичких акција. Намјера Запада је да спријечи и ограничи улазак миграната и стави под безбједносну контролу све оне који се већ налазе на тлу Европе. Вјерује се да Русија има контролу над цијелом мигрантском рутом од Гвинејског залива до Средоземља и да би, по потреби, могла да отвара и затвара славину у томе току.

“Чувари мора”

Пошто су након избијања рата у Украјини земље чланице НАТО-а увеле рестрикцију за увоз руске нафте и природног гаса, значајно су повећале увоз ових производа  из МЕНА региона (Middle East and North Africa). Нарочито је повећан увоз нафте из Либије, Саудијске Арабије и Ирака, а природног гаса из Алжира, Либије и Катара. Због тога се поставило питање безбједности пловних путева у Медитеранском мору, гдје се већ сада одвија око 25 одсто укупног свјетског поморског трговачког саобраћаја. Још од 2016. године НАТО у Медитерану спроводи операцију “Чувара мора” (Operation Sea Guardian) и кроз стратегију Јужног крила ова операција би могла да прошири своје задатке.

НАТО чланице нарочито забрињава понашање Русије у МЕНА региону. Руска држава је у потпуности преузела контролу над “Вагнер” групом након страдања њеног оснивача Јевгенија Пригожина, а примијећено је њено значајно присуство у Либији, Малију и Судану. “Вагнер” група у тим земљама регрутује хиљаде плаћеника, наоружава их и обучава. Велики је и политички утицај Русије на владе тих земаља. Процјењује се да би Русија могла да активности “Вагнер” групе усмјери у правцу формирања афричког корпуса, војне формације која би потенцијално била у могућности да оформи руске војне базе на афричком континенту. На Западу се процјењује да Русија има велике амбиције да усидри своје интересе и у Нигеру, Чаду и Буркини Фасо.

Поред овога Русија има поморске базе у Сирији, у Тартусу и у Латакији у којима је лоциран Медитерански сквадрон са подморницама, крстарицама и фрегатама. Пошто је источни дио Либије под контролом филд маршала Калифа Хафтара, а интензивирани су контакти између њега и Русије, велика је бојазан на Западу да ће Русија распоредити своје нуклеарне подморнице у луке Торбук или Сирт. То би драматично појачало руски утицај у средишњем Средоземљу и довело нуклеарне пројектиле на неколико стотина километара од НАТО земаља. Тренутно у Либији се налази око 800 припадника руских специјалаца који помажу Хафтару у руковању у вези са системом противваздушне одбране. Британци вјерују да руске поморске базе у Сирији успјешно контролишу са Кипра, из својих војних база Акротири и Декелија, гдје су Американци седамдесетих година прошлог вијека инсталисали радарски систем назван “Ципела кобре”, одакле контролишу све ваздухопловне и ракетне активности на југозападном дијелу Русије. Ако би се подморнице дислоцирале у Либију, онда би изашле испод надзора тих база на Кипру.

У изради стратегије Јужног крила појавиће се неколико изазова. Прво, што ће извјестан број земаља, као што су Пољска, Литванија, Естонија и Летонија, свјесни лимита НАТО ресурса, тражити да се због неизвјесности рата у Украјини не одвлаче снаге са Источног крила ради јачања безбједности на Јужном крилу. Друго, што унутар самог НАТО-а нема сагласности о природи пријетње око које би се Савез ангажовао. Неке од земаља заговарају ангажовање Савеза код свих облика безбједносних пријетњи, док нпр. Француска заговара искључиво ангажовање у случају територијалне угрожености, правдајући то тиме што за тај облик одбране нема алтернативе НАТО-у. Треће, НАТО нема капацитете и инструменте са којима би могао да утиче на развој демократије, јачање владавине права или да допринесе економском развоју земаља на рубу Јужног крила. Он је у својој основи, ипак, војна алијанса. Зато би се могло затражити продубљивање сарадње кроз успостављени Медитерански дијалог и Истанбулску иницијативу о сарадњи.

Најгори сценарио

Стратегија Јужног крила неће прескочити ни регион западног Балкана. Готово је извјесно да ће се истаћи да је Алијанса посвећена миру, стабилности и смањењу “малигног” руског утицаја у региону. НАТО одлично зна да су не само руководстава, већ и огромна већина народа у Србији и Републици Српској  емотивно и разумом везани за Русију. Западу је важно да се о имовини у БиХ одлучује на државном нивоу. Да ли је то ради рудног богатства, како се тврди у Републици Српској, или су неки други војностратегијски разлози, не може се са великом сигурношћу тврдити. НАТО је годинама инсистирао да се локације гдје се налазе размјештене јединице и штабови ОС БиХ укњиже на државни ниво. Пошто се Република Српска томе супротставила, пронађен је начин да се преко Уставног суда сва имовина, а не само војна, прогласи државном. Супротстављање одузимању имовине од стране Републике Српске ће и даље бити представљано као сепаратистичке активности које су озбиљна пријетња миру. Вјероватно ће се за почетак предузимати политичке и финансијске мјере против Републике Српске. Тренутно највидљивија политичка мјера огледа се у процесу политичког уклањања предсједника Републике Српске уз помоћ Високог представника и Суда БиХ. Пресуда Суда БиХ против Милорада Додика и забрана његовог политичког дјеловања довела би до политичке изолације предсједника Републике. Нико од актуелних политичара који признају Високог предсједника не би смио да комуницира са њим. Да ли Република Српска има план за такву ситуацију? Да ли је разрађен план грађанске непослушности у случају да сила настави или интензивира активности када је ријеч о укидању надлежности Српске? Да ли евентуално проглашење независности Републике Српске има предвиђене инструменте да се ствари мирно доведу до краја? Гдје је граница преко које би се изазвала оружана интервенција према  Српској? Може ли се са сигурношћу казати да до тога неће доћи? Ко ће, осим међународног права, да стане у заштиту Српске? А знамо да  међународно право и није нека велика узданица. Сједињеним Америчким Државама није неопходна никаква формална одлука НАТО-а да унилатерално бомбардује нпр. Палату предсједника Републике. Ко ће их спријечити да прогласе да се према САД предузимају непријатељске мјере баш из те зграде? Надати се да руководство Српске има припремљене одговоре и планове за најгори могући сценарио, а да се сачува мир и слобода грађана Републике.

На Србију ће се и даље вршити притисак да кроз дипломатске преговоре прогута признање независности Косова. Наставиће се повећање присуства НАТО снага у региону, ради даљих планова према Русији и потребе потпуног контролисања снага иза леђа. НАТО је већ повећао своје војно присуство на Косову за додатних 1.000 војника. При крају је изградња НАТО ваздухопловне тактичке базе у мјесту Кучова у Албанији. У току је формирање мултинационалне борбене група од 5.000 људи у Бугарској.

Међутим, ко зна? Можда се сви планови промијене ако Трамп побиједи на предсједничким изборима у САД? Ипак, било би много ризично, а можда и погубно ако би се рачунало само на ту карту.

(Аутор је магистар политикологије и пензионисани бригадир ОС БиХ и пуковник ВРС)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.