Раштимана БиХ

Зато је прва резолуција Савјета безбједности УН број 1031, коју је Савјет безбједности УН донио 15. децембра 1995. године, дан након потписивања мировног споразума у Паризу, потврдила улогу високог представника на коју су стране пристале потписујући Анекс 10. по коме ће високи представник: “пратити спровођење Мировног споразума; мобилисати и усмјеравати цивилне организације и агенције; координисати њихове активности.”

Само један

У члану 26. те резолуције Савјет безбједности УН: “Подржава успостављање високог представника на захтјев страна који ће, у складу са Анексом 10 о цивилном спровођењу Мировног споразума, пратити спровођење Мировног споразума и мобилисати и, по потреби, усмјеравати укључене цивилне организације и агенције и координирати њихове активности и даје сагласност на именовање г. Карла Билта за високог представника.”

Дакле, само је тада све било по Анексу 10. и зато је Карл Билт једини легални и легитимни високи представник страна-потписница Анекса 10. по коме је предвиђен САМО ЈЕДАН ВИСОКИ ПРЕДСТАВНИК. Након мировних преговора и парафирања мировног споразума и свих 11 анекса 21. новембра у Дејтону, у Лондону је 8/9. децембра 1995. године одржана конференција о имплементирању мировног споразума, дакле прије него што је 14. децембра исте године у Паризу званично потписан Општи оквирни споразум за мир у БиХ. Тада је мировна конференција прерасла у Савјет за имплементацију мира (ПИК). У вријеме доношења Резолуције 1031. Савјета безбједности УН, постојао је ПИК, али се та резолуција не позива на њега, већ на “захтјев страна”. Сва друга именовања високих представника након Карла Билта су наметана од стране Савјета за имплементацију мира (ПИК). Зато су та именовања подвала и превара супротна Анексу 10. Дејтонског споразума. Треба констатовати да су  високи представници након Билта предлагани од стране ПИК-а или још нелегалније - од његовог Управног одбора, али су макар имали потврђивање од стране Савјета безбједности УН. Тако су се послије Билта изредали Карлос Вестенгорп, Волфганг Петрич, Педи Ешдаун, Кристијан Шварц Шилинг, Мирослав Лајчак и Валентин Инцко. Сви су они потврђени од стране Савјета безбједности УН. Обавеза потврђивања је била неспорна за све па је и Уставни суд БиХ у својој одлуци од 8.7.2006. јасно одредио да високог представника потврђује Савјет безбједности УН. Ако се потенцира како су одлуке Уставног суда БиХ коначне и обавезујуће, како онда може постојати високи представник без потврђивања од стране Савјета безбједности УН?

Занимљив је текст у “Коментару Устава БиХ” који има преко 900 страна и бројне ауторе - стране судије Уставног суда БиХ, високе службенике ОХР-а и других међународних организација. Редакцију су начинили Кристијан Штајнер и Недим Адемовић, а издала њемачка Фондација “Конрад Аденауер” у Сарајеву 2010. године. У коментару на члан 6. Устава БиХ којим је установљен Уставни суд БиХ, стоји и ово: “Ако ближе погледамо резолуције Савјета безбједности УН које су донесене у оквиру поглавља 7. Повеље УН, постаје јасно да је Високи представник орган установљен уговором, да он није подорган Савјета безбједности УН те да његова овлаштења првобитно и не произлазе из актуелних резолуција Савјета безбједности УН, упркос томе што именовање особе на позицију Високог представника зависи од одобрења Савјета безбједности УН.”

Кристијан “иди кући” Шмит

Ко је онда Кристијан Шмит? Шта ли је он, да простиш? Пропали њемачки политичар, самозвани високи представник без тражења страна потписница Анекса 10. и без потврде Савјета безбједности УН, поштовалац традиција нацистичке војске и Хитлерових пилота, који ће остати забиљежен као коначни гробар онога што је преостало од антидејтонске БиХ.

Правосуђе БиХ поштовалац ОХР-а

По Уставу БиХ постоји само Уставни суд БиХ, са специфичним надлежностима које се односе на уставне спорове. Има девет судија - два Србина, два Бошњака, два Хрвата и три странца. Иако је Устав БиХ предвидио да се након пет година, законом могу замијенити стране судије, то се још увијек није десило. У Уставном суду БиХ је још увијек троје страних судија које бира предсједник Европског суда за људска права. Чак је и Европска унија одређујући 14 приоритета које треба испунити БиХ да би јој се као кандидату за чланство у ЕУ, одобрили приступни преговори, навела “рјешавање питања међународних судија” у Уставном суду БиХ. Бројност приоритета које као услове ЕУ поставља Босни и Херцеговини показује да се, као и раније, заправо ради о препрекама због чега БиХ никада неће постати пуноправна чланица ЕУ. То ме увијек подсјети на мисао француског социолога Едгара Морена: “За мене, за нас, Европа бијаше ријеч која лаже.”

У Уставу БиХ нема правосуђа на нивоу БиХ, а то је била велика препрека унитаризацији БиХ. Зато је ОХР смислио како да обесмисли владавину права прописану међународним Дејтонским споразумом. “Тужилаштво и Суд БиХ” не постоје у Уставу БиХ, јер БиХ нема правосудну надлежност, осим Уставног суда БиХ. Тадашњи Високи представник Волфганг Петрич, донио је 12.11.2000.  године Одлуку о оснивању Суда БиХ, наводећи низ произвољности без утемељења у Уставу БиХ. Наводимо: “Успостављају се правосудне институције на државном нивоу, које испуњавају утврђену уставну потребу за рјешавање кривичних дјела почињених од стране јавних службеника Босне и Херцеговине у обављању својих дужности, те у административним и изборним пословима, предуслов је за успостављање владавине права у Босни и Херцеговини.”

Тако смо као уставни основ добили утврђену уставну потребу. Ово је креативна глупост достојна ароганције и безобразлука ОХР-а и његових подржавалаца. Петричева формулација “рјешавање кривичних дјела” је неувијена пријетња “јавним  службеницима”, што се односи и на демократски изабране или именоване функционере у БиХ.

Али ту није крај глупостима па Уставни суд БиХ рјешавајући по апелацији посланика Народне скупштине Републике Српске против Петричевог закона, доноси Одлуку број У 26/01 од 28. септембра 2001. године којом је наметнути Петричев “Закон о Суду БиХ” прогласио уставним,  уз образложење, између осталог: “Може се очекивати да ће успостављање Суда БиХ бити важан елеменат о осигурању да институције Босне и Херцеговине дјелују у сагласности са владавином права и да задовољавају услове Европске конвенције у погледу правичних суђења пред судовима и ефективних правних лијекова.”

Збрда-здола образложење говори о несигурности конструкције наметнутог “државног правосуђа”. Умјесто навођења члана Устава БиХ по коме постоји Суд БиХ, наводи се формулација “може се очекивати”. Очекивано, све је испало наопако па су “Суд и Тужилаштво” БиХ довели  до још веће правне несигурности и раста међунационалног неповјерења. Ово је поготово видљиво у предметима ратних злочина и селективне правде, зашто не рећи муслиманског правосуђа БиХ. Примјери “правичног” суђења Насеру Орићу, Сакибу Махмуљину и Атифу Дудаковићу то доказују.

Иначе, Одлука У26/01 донесена је прегласавањем судија 5:4. За одлуку је гласало двоје бошњачких судија и троје страних судија. Против одлуке о уставности Суда БиХ гласало је четворо српских и хрватских судија Уставног суда БиХ, уз њихова издвојена мишљења. Тако на примјер, судија проф. др Звонко Миљко, у свом издвојеном мишљењу, наводи: “Не може да постоји Суд Босне и Херцеговине ако га нема у самом Уставу Босне и Херцеговине. Овај закон не би могла да донесе чак ни Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине па тако ни Високи представник, који у овом случају “супституише Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине” како стоји у самој Одлуци Уставног суда. Једини начин за успостављање оваквог суда био би могућ уставном ревизијом, у складу са чланом 10.1. Устава Босне и Херцеговине.”

Такве ревизије, односно допуне Устава БиХ није било. Требало је промјеном Устава БиХ, прво по процедури измјене или допуне међународног уговора, овластити парламент да може донијети закон о суду БиХ. То би било уставно и легално баш онако како је америчким Уставом њихов парламент - Конгрес овлаштен да може уводити и судове ниже од Врховног суда САД који је њихов највиши суд. Дакле, без уставног овлашћења Конгресу, не би било могуће донијети закон којим би постојали други судови у САД осим Врховног. Да то не забораве они који кажу да не морају постојати одредбе устава о правосуђу, већ да их може донијети Парламентарна скупштина. Може, ако је за то овлаштена Уставом БиХ. А није. Проф. Миљко ово потврђује и у својој књизи “Уставно уређење Босне и Херцеговине” наводећи: “Судови су увијек уставна категорија.”

Антидејтонска БиХ

БиХ настала у Дејтону годинама је неправно разарана, испуњавајући захтјеве искључиво бошњачке јавности, уз нескривено угњетавање Срба и одузимање надлежности Републици Српској. Бе-Ха Хрвате и не помињем, јер су они сувише везани за политику званичног Загреба па сами себе искључују као фактор одлучивања о хрватском интересу у БиХ. Када се антидејтонском дјеловању ОХР-а дода Уставни суд БиХ и наштимано правосуђе, кога нема у Уставу БиХ, све то постане инструмент терора.

А онда се у завршници направи наШМИТано дјеловање неуставног “Тужилаштва и Суда БиХ” у коме муслимани-Бошњаци прогоне институције Републике Српске и њене демократски изабране и именоване функционере, добије се  раштимана БиХ која наставља путем распада, неминовног и неповратног. Што сте тражили, то сте и добили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.