Пропаст наметнутог бе-ха правосуђа

Када је 21. новембра 1995. године у Дејтону парафиран Општи оквирни споразум за мир у БиХ, а потом и потписан у Паризу 14. децембра 1995. године, није се замишљало да ће дејтонска “Босна и Херцеговина” остати до данашњих дана са причом о високом представнику, страним судијама у Уставном суду БиХ и противправним мијешањем сарајевских амбасадора - Квинте, боље речено сепсе, у унутрашња питања БиХ.

Високог представника нема у Дејтонском споразуму

Високи представник не постоји у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, познатијем као Дејтонски споразум. У самом тексту Дејтонског споразума високи представник се уопште не помиње, већ се само у његовом члану 8. наводи да: “Стране поздрављају и подржавају постигнуте договоре у вези са спровођењем овог мировног рјешења, укључујући нарочито оне који се тичу цивилног (невојног) спровођења, као што је наведено у Анексу 10. овог споразума”. Дакле, високи представник није функција коју је установио Дејтонски споразум, него његов Анекс 10. који има назив “Споразум о спровођењу цивилног дијела мировног рјешења”, а који су потписале - Република Српска, Федерације БиХ, “Република БиХ” (непостојећа и тада, а поготово сада), Србија и Хрватска. Да је била намјера да високи представник буде функција/функционер цијелог цивилног дијела Дејтонског споразума, онда би високи представник под тим називом био наведен у тексту Дејтонског споразума. А није.

Високи представник има надлежност да тумачи само Анекс 10. и ниједан други дио Дејтонског споразума. Тиме је Дејтонски споразум лоцирао и “затворио” високог представника у Анекс 10. којим стране потписнице прописују мандат, односно задатке високог представника. Важно је истаћи да високог представника нема у најважнијем анексу Дејтонског споразума - у Анексу 4. који је Устав БиХ.

Високи представник нема извршна нити законодавна овлашћења  

Мандат високог представника не садржи никакву назнаку било каквог овлашћења да доноси одлуке које су обавезујуће по власти и грађане БиХ. Много пута је изговорено и написано - високи представник је коначни/врховни ауторитет за тумачење Дејтонског споразума, не наводећи ниједан члан Дејтонског споразума и његових анекса који то одређује, осим покушаја подвале - цитирања члана 5. Анекса 10. под насловом: “Највиша надлежност за тумачење”, јасно је прописано: “Високи представник има највишу надлежност на терену у вези са тумачењем овог споразума о спровођењу цивилног дијела мировног рјешења”.

Свако правно тумачење, језичко и логичко, само потврђује да се надлежност за тумачење односи искључиво на тај један анекс Дејтонског споразума, само на Анекс 10. Право на тумачење само тог једног анекса не даје никаква извршна ни законодавна овлашћења високом представнику. Супротно томе, високи представници су годинама били узурпатори законодавне, извршне и судске власти. Наметали су амандмане на уставе Федерације БиХ и Републике Српске као страна које су установиле тог високог представника, наметали су и законе којима су надлежности ентитета преносили на ниво БиХ. Приграбили су себи законодавну власт иако ту активност и не помињу ни тзв. “бонска овлашћења”. Смјењивали су изабране функционере, одузимали им лична документа и забрањивали рад без икаквог образложења и права на жалбу, чиме су драстично кршене бројне конвенције о људским правима које су саставни дио Устава БиХ.

ПИК није могао дати нити је дао овлашћења високом представнику

Савјет за имплементацију мира (ПИК) као “неформална група држава” (како је зове Европски суд за људска права) представља остатак/отпадак мировне конференције за Југославију која је дјеловала почетком деведесетих година прошлог вијека, у вријеме кризе разарања и распада СФР Југославије. Тај остатак је наставио састајати се као ПИК и након краја грађанског рата у БиХ.

Карл Билт пише да су се 8. децембра 1995. године у Лондону састали министри спољних послова и одбране и да је тада формиран ПИК, а да се “оформило једно језгро од осам нација у управљајућој групи, а на њено чело постављен је, као предсједавајући, високи представник. Послије много двоумљења, прихватио сам тај задатак на годину дана”. И ово указује да је био предвиђен једногодишњи мандат високог представника.

Савјет за имплементацију мира никада није установљен од неког органа међународне заједнице, нити му је ико одредио састав и чланове, нема оснивачког акта, чак ни акта о раду и процедурама. ПИК неки аутори називају - самоизабрано тијело самоизабраних земаља. Одржано је неколико конференција, а задња давне 2000. године, па се може констатовати са се самоизабрано тијело и самоукинуло. Његов остатак је Управни одбор (опет без икаквог утемељења у акту самог ПИК-а) који се састаје два пута годишње у Сарајеву, најчешће на нивоу амбасадора, а понекад присуствују и политички директори министарстава спољних послова земаља чланица тог управног одбора. Непознат је кључ по коме је састављен тај управни одбор. Поред земаља које су у својству свједока присуствовале потписивању Дејтонског споразума у Паризу 14. децембра 1995. године (САД, Француска, Њемачка, Велика Британија, Русија, Европска унија), чланице су и Италија, Јапан, Канада и Организација исламске конференције коју представља Турска. Чланице Управног одбора нису Србија (раније СР Југославија) и Хрватска, као потписнице Дејтонског споразума. Уз то, како стоји и у преамбули Дејтонског споразума, Србија (СРЈ) је на основу овлашћења које јој је дала Република Српска, Дејтонски споразум потписала и у име Републике Српске. Испада да је важније да члан Управног одбора ПИК-а буде Турска у име исламских земаља, далеки Јапан и Канада, а не могу бити двије потписнице Дејтонског споразума - Србија и Хрватска. Нејасно је онда зашто по критеријуму учешћа исламских земаља не постоји и чланство Ватикана као католичке државе као и представника неке од православних асоцијација?

Правно неутемељена конструкција ПИК-а не даје му никаква овлашћења ни права по Дејтонском споразуму и његових 11 анекса. Зато ПИК није ни могао именовати високе представнике, а камоли давати им било каква овлашћења. Поврх тога, “поздрављањем намјере високог представника”, чак ни Савјет за имплементацију мира није дао никаква овлашћења високом представнику. Пошто “поздрављање намјере” није само језичка произвољност, него и правна бесмислица, онда је то требало представити као овлашћења. Тако су и рођена тзв. “бонска овлашћења”. Уз понављање које су прихватили прво медији, а потом и политичари, добили смо испразну кованицу “бонска овлашћења” која живи већ 26 година. Тако се дошло до тога да се високи представник изродио у неограничену власт у БиХ, без одговорности за своје активности. Уобичајено је да се тај чиновник кога су установиле стране потписнице Анекса 10. назива високи представник “међународне заједнице”, што је једна од подвала и лажних титула које сам себи приписује, а онда то и други прихватају.

Како је већ наведено, ПИК није имао надлежност да високом представнику даје било каква овлашћења и - није их ни дао. На бонској конференцији одржаној у децембру 1997. године ПИК је својим закључцима у поглављу 11. “поздравио намјеру високог представника да искористи своја крајња овлашћења у регији у вези са интерпретацијом Анекса 10. Споразума о цивилној имплементацији мировног споразума, с циљем олакшања разрјешења тешкоћа путем доношења обавезујућих одлука, кад он сматра за неопходно” и то “о сљедећим питањима: а) вријеме, мјесто и предсједавања састанцима заједничких институција; б) привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у могућности да се договоре и које остају важеће док Предсједништво или Савјет министара не усвоји одлуку о том питању у складу са Мировним споразумом; ц) друге мјере при осигурању имплементирања Мировног споразума у цијелој Босни и Херцеговини и њеним ентитетима, као и неометаног рада заједничких институција. Такве мјере могу укључивати активности против особа које обављају јавну службу или функционера који изостају са састанака из неоправданих разлога или за које високи представник сматра да нарушавају правне обавезе успостављене Мировним споразумом или рокове за њихово имплементирање”.

У широком тумачењу овако уско постављених “надлежности”, чак и у набрајању питања које је високи представник сам себи написао као овлашћења, поред помињања Предсједништва БиХ и Савјета министара, заборавио је навести Парламентарну скупштину као доносиоца закона. Зато ПИК није ни могао “поздравити намјеру” наметања закона. А високи представници су управо то обилато чинили - наметањем закона без уставног основа мијењали су дејтонску структуру БиХ на штету ентитета, заправо Републике Српске. Зато су сви закони које је наметао високи представник неосновани, чак и по бонској конференцији ПИК-а.

Када су видјели да у “поздрављању намјере” недостају акта која доноси Парламентарна скупштина, ОХР је једноставно дописао бонске закључке. Тако се на званичној интернет страници високог представника нашло и ово: “Један од најважнијих догађаја у процесу спровођења мира био је састанак ПИК-а у Бону у децембру 1997. године. Разрађујући Анекс 10. Дејтонског мировног споразума, ПИК је затражио од високог представника да смијени са дужности јавне званичнике који крше законски преузете обавезе и Дејтонски мировни споразум, те да, када то сматра неопходним, наметне кључне законе уколико их не усвоје законодавна тијела Босне и Херцеговине”. Ниђе везе за закључцима ПИК-а са бонског засједања 1997. године.

Измишљање и дописивање овакве формулације на званичној интернет страници ОХР-а је фалсификат и што је важно - тиме се признаје да чак ни “бонска овлашћења” нису давала никакво право високом представнику да доноси законе. То значи да су сви закони које су својим одлукама наметали високи представници - ништавни. То је чињено на основу измишљотине коју је ОХР дописао на Бонске закључке ПИК-а из децембра 1997. године. Такво дописивање је кривично дјело запослених у ОХР-у.

Иначе, Анекс 10. предвиђа само једног високог представника и то је био Карл Билт. Члан 1. тачка 2. Анекса 10. гласи: “Стране траже постављање високог представника који ће бити именован у складу са релевантним резолуцијама Савјета безбједности”. Не пише “високих представника”, па су сходно томе сви они који су без тражења и сагласности страна потписница Анекса 10 - Републике Српске и Федерације БиХ, између осталих, постављани након Карла Билта, нелегални и тиме нелегитимни. 

Само је Карл Билт био високи представник по Анексу 10.

О настајању рјешења за цивилну имплементацију, први високи представник страна потписница Анекса 10. Карл Билт у својој књизи “Мисија мира” пише да је полазна позиција Вашингтона била да нема говора да постоји неко ко ће “надгледати спровођење мировног уговора”. Првобитно је то требало да буде помоћни координатор, који би према позицији Вашингтона имао “задатак да служи као тачка за контакт са интернационалним организацијама и добровољним организацијама које су ангажоване да спроведу мировни уговор”, али су одмах додали да “помоћни координатор неће имати неки ауторитет над интернационалним организацијама, добровољним организацијама или функционерима у земљи домаћину, сем у случају да му се изричито да таква пуномоћ”.

Као што је познато, такву пуномоћ по Дејтонском споразуму високи представник није добио, јер накнадна такозвана “бонска овлашћења” - то нису. Карл Билт је, након потписивања мировног споразума, крајем децембра 1995. године “Њујорк тајмсу” изјавио: “Изгледа да ви прецјењујете моћ високог представника. У његовој моћи није да извршава и успоставља, него да посматра и усклађује”.

Постављање високог представника извршено је на тражење страна потписница Анекса 10. Тиме је регулисано (члан 2. тачка 1. Анекса 10) да је за именовање високог представника неопходна сагласност свих пет страна. У случају именовања првог високог представника Карла Билта обављене су консултације са властима у БиХ, након чега је именовање потврдио Савјет безбједности Уједињених нација. Никада касније нису вршене било какве консултације, нити су стране потписнице икада поново затражиле именовање других високих представника, што доводи у питање њихов легитимитет, те легалност поступка њиховог именовања, а поготово свих аката које су незаконито доносили.

Ромео и Јулија

Послије седам високих представника који су имали макар потврђивање Савјета безбједности Уједињених нација, у БиХ се ушуњао Кристијан Шмит, кога је без овлашћења из Дејтонског споразума кобајаги “званично” именовала неколицина амбасадора западних земаља у Сарајеву. Није било тражења страна потписница, како то предвиђа Анекс 10, а Република Српска је изричито закључцима Народне скупштине од 10. марта 2021. нагласила да више не прихвата било ког високог представника. Није било ни потврде Кристијана Шмита у Савјету безбједности УН. Напротив, на сједници одржаној 22. јула 2021. Савјет безбједности УН је одбио именовање Кристијана Шмита за високог представника.

Све то не смета Шмиту, корумпираном високом мјесечном платом од педесетак хиљада марака, да играјући дворску луду неколико западних амбасада у Сарајеву, себе представља високим представником. Познато је да је Њемачка након неколико пропалих покушаја именовања Шмита на било какву функцију тамо, шутнула га нама овамо. Та криминална штеточина је спремна са игра све - Ромеа, Јулију (са периком), будалину, оног хистерика (без брчића), баш све. Није мало 25.000 евра, 300.000 годишње, до сада 650.000 евра. Нема пореза, а иду и додаци на путовања, смјештај, опасност од загађене воде, лоших путева, нередовног авио-саобраћаја итд.  

Шмитови “закони”

Правне чињенице су сљедеће: само је Парламентарна скупштина путем оба дома надлежна за доношење закона (члан 4.3.ц. Устава БиХ). По члану 104. Пословника Представничког дома на нивоу БиХ, овлашћени предлагачи закона су: посланици, комисије Дома, заједничке комисије, Дом народа, као и Предсједништво БиХ и Савјет министара БиХ, у оквиру својих надлежности. Овлашћени предлагач није високи представник, па се закони које су својим одлукама наметали високи представници не могу сматрати приједлозима за разматрање у Парламентарној скупштини.

Неправне чињенице: На основу “поздрављања намјере” како се зову тзв. “бонска овлашћења”, високи представник је могао донијети акте из надлежности Предсједништва БиХ или Савјета министара док они не усвоје одлуку о том питању у складу са Дејтонским споразумом. По дописаним закључцима Бонске конференције, високи представник је могао наметнути кључне законе ако их не усвоји Парламентарна скупштина. Чување властитих Шмитових брљотина није никакав кључни закон, а није претходно неусвојен од стране Парламентарне скупштине.

Дакле, Шмит није по три основа могао доносити законе. ПРВО: није Парламентарна скупштина; ДРУГО: тзв. “бонска овлашћења” се односе на доношење одлука из надлежности Предсједништва БиХ и Савјета министара, а не и Парламентарне скупштине; ТРЕЋЕ: по дописаним бонским закључцима које је извршио ОХР, треба у питању бити “кључни закон” кога је претходно одбила донијети Парламентарна скупштина.

Криминал Тужилаштва и Суда БиХ

Кристијан Шмит, чак и да јесте високи представник, није могао донијети измјене и допуне Кривичног закона БиХ којима штити своју задњицу, како то каже Зоран Милановић, предсједник Хрватске. Милановић каже: “Пензионисани њемачки политичар који није оставио никакав траг, да би заштитио своју задњицу и своју репутацију промијенио је кривични закон према којем је оно што је Додик направио - кривично дјело. То се зове колонијална управа и то уништава ту земљу. БиХ је трапаво, траљаво, неспособно вођена колонија на којој се иживљава шачица трећеразредних бирократа”.

И шта ћемо сад? Тужилаштво и Суд БиХ воде кривични поступак против Милорада Додика, предсједника Републике Српске који је поступао по Уставу Републике Српске, и Милоша Лукића, директора “Службеног гласника Републике Српске” који је поштујући законску обавезу наложио објављивање закона које је донијела Народна скупштина Републике Српске, а оба су поштовала одредбу члана 1.2. Устава БиХ по коме је “БиХ демократска држава која функционише у складу са владавином права и има слободне и демократске изборе”. Предсједник Републике Милорад Додик је изабран на слободним и демократским изборима, а њега противправно прогоне Кристијан Шмит и тужиоци и судије Тужилаштва и Суда БиХ, примјењујући Шмитову одлуку која није закон. И то ће пропасти. И Босна и Херцеговина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.