Прелом духа Дејтона

Ипак, том мртворођенчету већ 28 година дају вјештачко дисање, пресвлаче хаљине, симулирају идентитет, обећавају европску перспективу. У исто вријеме, рођена је и њена сестра близанка, дејтонска БиХ. Она је имала шансу да живи, једина која под истим кровом још може да има будућност. Али свих ових година о њој не желе ни да чују они који себе зову “Босанцима и Херцеговцима”. Запуштају је и злостављају одмалена, проглашавају наказном и неправедном, називају погрдним именима, њену судбину бацају у руке страних тутора и гувернанти. Поврх свега, морбидно и злокобно упињу се да дух свог умишљеног мезимчета, лажне мултиетничке БиХ, силом угурају тамо гдје би изродио нову несрећу - у дејтонску БиХ!

Када се открило да мултиетничка, грађанска, унитарна БиХ не може да преживи? Већ на прољеће 1996. године. Тада је њено срце, главни град Сарајево, препукло заувијек. Како? Хроничари са разних страна, домаћи и страни, причају исту причу, да је 150.000 сарајевских Срба тада покупило све што има и нема, па напустило своја огњишта. И кривицу за ту катастрофу приписују српском руководству. Тобоже, они су свој народ тек тако наговорили на етничко самочишћење! Каква површност, једностраност, какав безобразлук!

Нико ни да се запита а шта су у то вријеме радили нпр. Бошњаци? Не, не морамо се освртати на четири године грађанског рата, убијања, малтретирања, затирања, бацања цивила у јаме, медијског сатанизовања. Одмах би започела расправа шта су радили једни, други, трећи... Загледајмо се само у тај један дан, дан у којем је мултиетничка, грађанска, унитарна БиХ показала своје право лице! Док су њихови пријатељи, комшије, кумови, другови из дјетињства, из ђачких клупа, са спортских игралишта, колеге са посла, знанци из кафана и са улица, тог дана паковали своје интимне ствари, ископавали своје мртве, сахрањивали своје успомене, уплакани, очајни, избезумљени, одлазећи заувијек, Бошњаци су их гледали и - ликовали!

Ликовање

Нису их увјеравали да остану, да пруже шансу заједничком животу, нису им поручивали да гријеше, да су безбједни, да ће остати равноправни... Не! Они су их гледали како одлазе, окривљивали за све што се десило, пријетили кривичним прогонима, називали их најпогрднијим именима и ... ликовали! Сарајево је сада само њихово! А Срби, они који су преживјели, морају да забораве ко су и шта су, гдје су били, како су и зашто отишли. Зашто би иначе толико сметала табла “Источно Сарајево - град 157.000 Срба који су морали напустити Сарајево”? Зашто се уклања и скрнави та табла, а не смије ни да се дирне она са Вијећнице на којој пише: “На овом мјесту су српски злочинци... Памтите и опомињите!” Зашто над јамом Казани латиницом пишу имена оних који су у њу бачени јер је њихова била ћирилица, “равноправна” и “загарантована”, без навођења ко их је и зашто побио и бацио доље? И не само то! Шта пише по разним таблама сарајевских улица, шта у школским уџбеницима, шта по новинским страницама и друштвеним мрежама? “Агресори”, “ћетници”, “геноцидаши”, “шумски дивљаци”... Босанство и бошњаштво су изједначени у антисрпству! Ратни циљеви муслиманске врхушке једини су идеал БиХ, једина мјера истине о њој, једини концепт саживота...

Један познати европски дипломата, иначе тада високи представник међународне заједнице, у својим мемоарима пише да је тог прољећа 1996. године у Сарајеву умро сан о мултиетничкој БиХ. Док су Срби одлазили, бошњачка политичка и интелектуална врхушка прстом није мрднула. “Босанци и Херцеговци” су ликовали! Е, та слика и прилика трају већ, ево, 28 година! И понавља се! Када би, не дај Боже, милион и кусур Срба морали сутра да спакују све што имају и немају, па се запутили преко Дрине, Бошњаци би - ликовали! БиХ би коначно била само њихова! А они који би остали и преживјели, морали би да живе по само једном обрасцу, да се суоче са кривицом за све од памтивијека, да читају натписе са табли и у школским књигама ко су и шта су, гдје им је мјесто, колико права и слобода могу да имају, чија је ово земља, установе, симболи, прошлост...

Претјерујемо? Па, зар управо то свакодневно не понављају бошњачки политичари, интелектуалци, новинари, НВО активисти, кадије из установа и са друштвених мрежа? “Можете однијети онолико земље колико вам стаје на опанке!” Колико хиљада пута смо чули ову поруку претходних 28 година? Без обзира на то ко је био на власти и како се представљао...

О чему се заправо ради? Искључиво о земљи, о територији, о зградама, ријекама, шумама, симболима, ресурсима... Не и о људима! Порука је иста као и са Сарајевом. “Борци за БиХ” не боре се ни за какву мултиетничку и грађанску државу, поготово не за државу у којој постоје различити национални интереси, политичке воље, историјска искуства, културе сјећања... Они се боре да буде све њихово, све по њиховом! У супротном, не би нам свакодневно пријетили ратом, не би негирали политичку вољу српског народа, његове празнике, сентименте, ране и ожиљке, не би погрдно називали Републику Српску, исмијавали њене институције, ликовали над несрећама и проблемима својих комшија, пријатеља, другова из дјетињства...

Дакле, границе постоје! Оооо, да, и те како постоје! Њих само глупи и покварени не виде и не признају! У грађанском рату супротстављене стране гинуле су за своје животне просторе; на свим мировним преговорима од 1992. до 1995. највећи спорови вођени су због граница раздвајања. Сви актери деведесетих знају да су у Дејтону, поред западних сила и првих комшија, о будућности БиХ преговарале три мини-државе: муслиманска, српска и хрватска! Али то није најважније, као што није ни питање како су означене те границе! Свако ко истински жели мир, срећу и стварни саживот у БиХ савршено јасно зна да постоје трајне и непремостиве границе раздвајања у... колективним идентитетима, у заједницама воља и осјећања, у политичким идеалима, у вишевјековним националним интересима, у интерпретацијама заједничке прошлости, садашњости и будућности. И такве постоје од памтивијека. Оглашене и утврђиване кроз вијекове, различите владавине и облике државних уређења, разне ратове и примирја. И те границе се не могу самовољом, лажима и насиљем брисати! Никада и никоме то није успјело. Ни Османлијама, ни Аустроугарима, ни Југословенима, ни Калају, ни краљу Александру, ни Титу, а поготово ни Изетбеговићу, ни Вестендорпу, Ешдауну, Инцку...

Равнотежа

Једини ко заиста може да очува БиХ је - Дејтон! Заправо Устав који БиХ гарантује као државну заједницу два равноправна ентитета и три конститутивна народа. Устав који обезбјеђује равнотежу три супротстављена политичка колективитета, три различита национална интереса, три антагонизована историјска искуства, три неизбрисиве културе сјећања. Тај Устав упућује на постизање компромиса, консензуса, сажима све оне видљиве и невидљиве елементе о којима, како би рекао Монтескје, сваки законодавац нужно мора да води рачуна! Е само то је “дух Дејтона”, само ту је кључ опстанка БиХ! Они који зазиру од тог духа, грчевито се држећи само слова закона, упадају у клопку. Закони се мијењају, надограђују, прилагођавају, слова блиједе, преправљају се, гурају под тепих дипломатских спекулација, трпе диктате бриселске бирократије... али дух се не може оспоравати, његова равнотежа, срж коегзистенције, не смије се нарушавати. Наравно, поготово не глупавим флоскулама, подвалама, пропагандним триковима које унутрашњи и спољни завојевачи називају “духом Дејтона”. Таквог се српска страна с правом гнуша и хорски одриче! 

Само дејтонска БиХ може да опстане као демократска, мултиетничка, грађанска државна заједница, а они који је уопште таквом желе треба коначно да прихвате и саживе се са чињеницом да Дејтонски споразум није узрок политичке нестабилности БиХ, сметња њеној функционалности и препрека на европском путу, већ посљедица вишевјековних политичких, културних и вјерских антагонизама, националних идеала и идентитета, историјског искуства, културе памћења... Дејтонска равнотежа спречава нестанак БиХ, због којег би се коначно помијешала ликовања и нарицања!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.