Од “друге Француске” до пропале државе

Данас, деценију након почетка тих драматичних догађаја, сасвим је јасно да се није радило о спонтаном протесту незадовољних грађана, него о дјеловању страних сила које су имале циљ да претворе Украјину у трајни извор нестабилности у непосредној близини Русије, а те су стране силе САД и Европска унија - иначе, управо они који данас шире лажне наративе о “малигном руском утицају на Балкану”.

Ове спољне силе су се припремале за преузимање контроле над Украјином више година уназад. Како су признали Американци, само САД у периоду од 1991. до 2013. године упумпале су пет милијарди долара у финансирање украјинских НВО ради подршке “демократског пута земље”, што је значило у суштини организацију промјене власти.

Да подсјетим, протести у новембру 2013. године почели су као одговор на одлуку тадашњег предсједника Украјине Виктора Јануковича да паузира припреме за потписивање споразума о придруживању са Европском унијом којим је, између осталог, била предвиђена слободна трговина са Европом - иако ограничена у обиму и асортиману робе. Украјина, која је већ уживала предности зоне слободне трговине у оквиру Заједнице независних држава, суочавала се са избором приоритетног трговинског партнера. Управо Русија је 2013. године била највећи партнер Украјине са обимом трговине од 38,2 милијарде долара. Оно што је кренуло потом могло би да личи на политичку фарсу да не би дошло до насиља, пуцњаве и људских жртава. Трг у срцу европског мегаполиса претворен је у шаторски град и прекривен облацима црног дима због запаљених гума, а усред њега шетају амерички амбасадор Џефри Пајет и замјеница државног секретара САД Викторија Нуланд, која дијели кексе демонстрантима - ако није било јасно чијим интересима одговара нова револуција у Украјини. Ускоро су се на Мајдану, односно Тргу независности, усред парола о подршци европским интеграцијама појавили нацистички и антируски слогани и то уз обраћања америчких сенатора Макејна и Марфија демонстрантима о свеобухватној подршци њихових потеза. Када се и то испоставило недовољним почело је бацање Молотовљевих коктела и дробљене калдрме, пуцњава снајпериста, свеопшти хаос и принудни одлазак из земље предсједника Јануковича, који је, као што је постало познато касније, добијао пријетње смрћу.

Чињенице

У овоме хаосу остала је заборављена страшна, али непобитна чињеница да је 21. фебруара 2014. године Јанукович постигао споразум са лидерима опозиције о стабилизацији ситуације, уставној реформи и одржавању нових избора. Међутим, ништа од тога. Гаранти овог договора, као и безбједности званичне украјинске власти, постали су Њемачка, Француска и Пољска, који су наредног дана прећутно дали зелено свјетло за државни удар и аминовали незаконито преузимање власти. Тако је било.

Доласком на власт нове коалиције револуционара насиље на улицама трансформирало се у институционално насиље. Украјинска Верховна рада претворена у “крњи парламент” протјеривањем посланика Јануковичеве Партије региона почела је прогон политичких непријатеља и доношење закона о снижавању статуса руског језика, који је користио велики број становништва у свакодневној комуникацији и, што је најважније, језика апсолутне већине у јужним и источним дијеловима тадашње Украјине, од Одесе до Харкова. Плашећи се да ће по њих доћи јучерашњи “јунаци” са Мајдана који су призивали вјешање Москаља, односно Руса, проруски становници југоисточне Украјине покренули су своје протесте. Нова украјинска власт није успјела да контролише ситуацију на Кримском полуострву које се, искористивши право на самоопредјељење у складу са Повељом УН, отцијепило од Украјине и након референдума 16. марта 2014. године постало конститутивни дио Руске Федерације.

У другим дјеловима земље одговор кијевских хохштаплера на проруске манифестације био је веома жесток. Дом синдиката у граду хероја Одеси 2. маја 2014. године постао је мјесто правог масакра у којем је 48 манифестаната било брутално убијено, а према Доњецку и Луганску усмјерили су чак и тенкове, топове и борбене авионе. Овако је због европских снова дијела становништва те амбиција групе радикалних политичара, уз охрабривање и новац европских и америчких функционера, дошло до новог грађанског рата у Европи.

Захваљујући “Евромајдану” Украјина се током 2014. године драстично промијенила, али није баш онако како су маштали демонстранти у Кијеву. Двострука девалвација националне валуте (а то без санкција САД и Европске уније, него обрнуто - уз свеобухватну финансијску помоћ западних земаља), економски колапс (пад БДП-а од 10%), почетак масовног исељавања, раст криминалитета, политичког, културног и лингвистичког прогона, дехуманизујуће антируске и неонацистичке пропаганде и грађански рат на истоку претворили су Украјину у праву црну рупу - пропалу државу која потпуно зависи од стране помоћи, гдје су право и правда мртва слова на папиру. Пуцњава снајпериста на Мајдану, убиство писца и новинара Олеса Бузине и већ споменути масакр у одеском Дому синдиката, као и безброј других злочина, и до данас остају без казне.

Колонија

Наредних година Украјина се убрзано претварала у дистопијску колонију Запада. Странци сумњиве репутације, као што је скандалозни бивши предсједник Грузије Михајил Сакашвили и америчка Украјинка Уљана Супрун, дошли су на високе позиције у структурама власти, а Џозеф Бајден, тада потпредсједник у Обаминој администрацији, сједио је на челу стола у сали Верховне раде као прави домаћин - што је у ствари и био. У украјинском друштву ширила се идеологија мржње, војна пропаганда и наратив да се ратује против Русије. У међувремену, повећавало се војно и обавјештајно присуство западних држава. Шта је најстрашније, марионетске елите у Кијеву омогућиле су да САД у тајности лансирају у Украјини свој војно-биолошки програм - и то са веома опасним вирусима у више од десет лабораторија. Камоли да говоримо да је то директно кршење Међународне конвенције о забрани производње и разраде бактериолошког оружја из 1972. године.

Сада је познато да је Мински комплекс мјера утврђених Резолуцијом Савјета безбједности УН бр. 2202 био саботиран од стране кијевског режима и западних “свједока” Минска, што су отворено, а и поносно, признали украјински предсједник Петро Порошенко, предсједник Француске Франсоа Оланд и канцеларка Њемачке Ангела Меркел. Свјесни смо и тога да је кијевски режим почетком 2022. године припремао за Доњецк и Луганск украјинску “Олују” која би довела до масовних етничких чишћења, исељавања, украјинизације и нацификације подручја која су била под контролом народних република. Признавањем независности ДНР и ЛНР у фебруару 2022. године Русија је устала да одбрани њихово становништво које скоро осам година није губило вјеру у велику отаџбину те спријечила многе жртве и велика разарања. У току специјалне војне операције од неонацистичке кијевске власти ослобођени су милиони људи који више не морају да крију и бришу свој национални, културни и језички идентитет. Оружане снаге Русије полако, али сигурно крећу ка остваривању свих циљева СВО упркос свим потезима колективног Запада.

Чак и данас су америчким и европским политичарима пуна уста подршке Украјини на њеном путу ка “слободи”, “демократији” и “процвјетању”, док се наставља прогон неистомишљеника и грађана који једноставно говоре руски језик, предсједнички избори су отказани, а обични Украјинци постали су топовско месо за остваривање политичких амбиција злочинаца у кијевској влади.

Године 1993. тадашњи предсједник Украјине Леонид Кравчук изјавио је да ће земља постати “друга Француска”. Иако је циљ био амбициозан није у оно вријеме изгледао претјерано неостварив, узимајући у обзир голему совјетску индустријску баштину, плодна тла и становништво које је тада износило чак 50 милиона. Након 30 година, десет од којих Украјина ужива резултате “Евромајдана”, некадашње совјетске фабрике су углавном запуштене, а број становништва није ни близу познат, али има процјена да је у земљи остало око 20 милиона људи. Што се тиче плодног украјинског тла, његово безбједно коришћење ће ваљда ускоро постати немогуће захваљујући британским испорукама Кијеву муниције са осиромашеним уранијумом.

Прича Украјине, нарочито њено најновије поглавље, грозна је лекција за многе који мисле да предаја (да не кажем продаја) политичке самосталности Западу може да гарантује њиховој земљи просперитет и вјечито благостање. Понекад се дешава скроз обрнуто.

ПИШЕ: Андреј Морозов, министар-савјетник Амбасаде Русије у БиХ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.