Још има наде за свијет

 Предстојећи крај овог система је добра вест, укључујући и амерички народ. Вредност новчића који није направљен од злата или сребра или папирне новчанице не постоји. Она се у потпуности заснива на политичком и војном ауторитету силе која га кује или штампа и на његовој перцепцији од стране других као инструменту размене од поверења. То је случај већ више од два миленијума. Од победе Рима у Пунским ратовима, империје су користиле ширење својих валута да извуку вредност са периферије и да се обогате.

Бретон вудс

Феномен доминације долара након Другог светског рата може се на неки начин разликовати од претходних геополитичких веза између моћи и новца - садашњи систем је заиста глобалан и веома сложен, али се суштински не разликује од општег правила. Од 1944. доминација долара је обезбедила хегемонију САД над глобалном економијом, дозвољавајући узастопним администрацијама да акумулирају огромне дефиците и пребацују трошкове на остатак света. Фантастична благодат.

Од 1944. доминација долара је обезбедила хегемонију САД над глобалном економијом, дозвољавајући узастопним администрацијама да акумулирају огромне дефиците и пребацују трошкове на остатак света. Почетак краја надмоћи долара дошао је са кризом 2008. Та криза је открила задивљујућу ароганцију војно-финансијског империјума са центром у Вашингтону. То је убрзало процес, који је у то време већ био у настајању, прихватања Кине да њена континуирана усклађеност са системом Бретон Вудса није одржива дугорочна опција за Средње краљевство.

Долар као оружје

У почетку није било координисаног отпора са глобалног југа, али већ пред крај Обаминог првог мандата дошло је до великог узаврелог негодовања сличног оном који се осећао у Пекингу. Ова огорченост је била основа БРИКС-а. Противљење долару, а не било каква заједничка визија заједничких идеолошких или геостратешких преференција, спојила је државе чланице. Коментатори који подржавају континуирану доминацију долара воле да инсистирају да БРИКС нема идеологију уједињења. То је тачно, али је такође небитно. Стаљину, Черчилу и Рузвелту недостајала је заједничка “визија” 1941-1945, али их то није спречило да веома ефикасно разбију своје непријатеље.

Да ствари буду још горе по глобални положај долара, током протекле деценије три узастопне администрације су користиле једностране санкције, засноване на америчким законима или владиним уредбама, као оружје против економских и политичких ривала. Долар је постао политичко оружје. Стране владе су кажњене и суздржане у својим економским и финансијским активностима користећи долар, ефективно их третирајући као субјекте америчког домаћег законодавства. Закони са екстериторијалним опсегом, као што су Закон о страној корупцији и Закон о сузбијању америчких противника кроз санкције  дозвољавају америчкој влади да санкционише стране субјекте и појединце по вољи или да их истражује Министарство правде или СЕЦ.

Реакција је била и предвидљива и неизбежна. У пет година до 2021. удео долара у резервама централне банке пао је са 70 одсто на 59 одсто. Количина долара које држе неамеричке банке пала је са 7,1 билион на 6,5 билиона долара између децембра 2021. и децембра 2022. Долар је чинио две трећине светских монетарних резерви у 2003. години, 55 процената у 2021. и само 47 процената у паду 2022. године. На први поглед ове бројке које указују на пад доминације долара можда не изгледају посебно импресивно, али указују на јасан трен - и одражавају жељу страних власника америчких обвезница да избегну “замку стерлинга” - однос међузависности у којима влада која поседује хартије од вредности или резерве друге земље не може да их брзо располаже, а да себи не оштети. То се догодило Француској 1928. када се њена централна банка осакатила продајом већине својих огромних стерлинга одједном и као резултат тога претрпела огромне губитке.

Пад империје

Чини се да је стратегија чланица БРИКС-а да не купују нове америчке обвезнице, већ да полако и стабилно одлажу постојеће. Истовремено, централне банке ових земаља чланица разматрају малопродају дигиталних валута централне банке што би убрзало дедоларизацију подстицање веће употребе локалне валуте.

Хегемонија долара неће нестати преко ноћи, али се стално нагриза. Његов утицај ће прогресивно опадати покривајући много мањи удео светске трговине. Крај долара као глобалне резервне валуте биће дугорочно добра вест за Американце, јер је деценијама долар био кључни стуб лудог и злонамерног пројекта америчке владе о глобалној империји. Порицање мочвари као моћног оружја ефикасног и бесплатног инфлаторног финансирања стално растуће државе благостања је и пожељно и вероватно. У том смислу, Русија, Кина, Индија чине праву услугу Америци.

Процес дедоларизације неће, сам по себи, довести до краја монетарне хегемоније САД или продужетка до њене понуде за доминацију у пуном спектру. Овај процес чини саставни део много важније динамике: деглобализације света. Геополитичка оса планете одлучно се помера ка истоку са западне хемисфере и северног Атлантика.

Суштинске одреднице америчке стратегије током хладног рата биле су оцртане у радовима Халфорда Макиндера и Николаса Спајкмена. Њихов рад је много допринео формирању Зеитгеиста и контекста интелектуалне дебате у САД након завршетка Другог светског рата. Показало се да су њихове идеје способне да продру иза и изнад непосредних војних и политичких догађаја, да схвате суштину трајних, просторних димензија међународних односа. Знали су да су три најтрајнија и најважнија фактора у међународним односима географија, моћ и новац.

Нема те среће данас. Скоро је непријатно поредити Ентонија Блинкена или Викторију Нуланд са Макиндером или Спајкменом. Недостојна створења из мочваре која се данас баве великом стратегијом можда ће наставити да инсистирају на потреби да се подржи оно што називају “међународни поредак заснован на правилима”, у стварности, брутално хегемонистички поремећај који су сами направили, али ће изгледати све патетичније како долар наставља свој стални пад. Њихови ад-хок ембарго, безобзирне санкције и идеолошки мотивисане везе између финансијских трансакција и политичких одлука биће гурнути на сметлиште историје у року од једне деценије. Према томе, још увек има наде за свет - осим ако га тренутне политичке елите Америке не разведу, уместо да признају да су пропале.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.