ИДЕ ГАС Цигарете су узвишене

Мухарем Баздуљ
ИДЕ ГАС Цигарете су узвишене

Писао сам на овом мјесту прије двије недјеље о различитим антипушачким законима и праксама у различитим њемачким савезним државама. Увијек се заправо изненадим колико је тема забране пушења код нас још увијек у стању да узбурка духове.

У највећем дијелу Европе пушење у затвореним просторима, укључујући и угоститељске објекте, већ је годинама забрањено. Код нас на западном Балкану, углавном у Србији те Босни и Херцеговини, угоститељи се брину да би им то драстично смањило промет. Пушачи се чврсто држе свог ужитка, а непушачи углавном позивају да се крене путем којим је кренула већина Европљана. Слични закони су и у Србији, и у БиХ (у оба ентитета) већ доношени, али углавном нису прецизно примјењивани. Сада се чују најаве да ће овај пут бити другачије. Антипушачки сентимент је у Европу стигао из Америке, као уосталом и дуван као такав.

Колумбово откриће

Као и друге биљке из породице соланацеја (попут парадајза, паприке или кромпира) дуван је, наиме, у Европу стигао из Америке. За дуван нам, дакле, ваља захвалити Индијанцима и Колумбу што значи да оне старе и јефтине хрватске цигарете што су носиле морепловчево име нису имале бесмислен назив. Тринаестог октобра 1492. године Колумбо је у свој дневник записао да урођеници пуше некакво лишће те да је и он добио такво лишће на поклон. Први европски пушачи и јесу били Колумбови морнари који су донијели дуван у Шпанију и остатак Европе. За етимологију латинског назива дувана (Ницотиана табацум) заслужни су један дипломата и један топоним. Дипломата је Жан Нико (који је очито крстио и никотин), француски дипломата у Португалу који је дуван донио на двор Катарине Медичи хвалећи га као чудотворан лијек. Топоним је острво Тобаго (макар неки тврде да се ради о покрајини Табако на Хаитију, а има и оних који овај термин доводе у вези са домородачким изразом за лулу), мало острво које данас чини некакву државну заједницу са оним много већим на чијем су имену Шпанци вјежбали религиозну инспирацију (Тринидад тј. Тројство). Наш термин дуван је турцизам, а Турцима је арабизам. На арапском, наиме, дуван је пара, дим. Турци на Балкан нису наравно донијели само ријеч него и праксу пушења. (Језик чува спомен на то у оном колоквијалном поређењу: пуши ко Турчин.)

Признања и анатеме

Слично генијалним људима и дуван је увијек узроковао различите радикалне ставове. Кратко речено, дуван се или воли или мрзи. Средине и равнодушности ту нема. Прва жртва дувана био је Колумбов морнар Родриго де Херес. По повратку са експедиције на Кубу пушио је у свом родном мјесту. Његови суграђани су га оптужили да је под вражијом влашћу јер му из уста и носа излази дим. Предали су сиротог Родрига Светој Инквизицији и отада му се губи сваки траг налик диму испушене цигарете.

Једно вријеме дуван је био на гласу као лијек, звали су га “херба санта”, но глас мрзилаца је превладао. Папе Инокентије Џ и Урбан ВИИИ пушаче су екскомуницирали; указом кинеског цара у седамнаестом вијеку растурање и кориштење дувана кажњавани су смртном казном; турски султан Ахмед ИВ сваком пушачу је намијенио казну пробијања ноздрва његовим властитим чибуком, а његов насљедник Мурат ИВ за пушење је увео смртну казну; у царској Русији казне су биле: јавно бичевање, просијецање ноздрва те прогонство у Сибир. Ваљда нема биљке која је поднијела више хорских анатема од дувана. Горе побројаним ваља придружити данашњи крсташки рат против пушења који укључује чак и ретуширање фотографија познатих умјетника на којима су снимљени са цигаретом.

Антологија

Но дуван је доживио и многе индивидуалне апотеозе. Од великих умјетника посебно, а нарочито од писаца. Ево мале приручне антологије.

Рекли су о пушењу:

Данило Киш: То вам је, госпођо, једина ствар на свету која се исплати. Пушење.

Томас Ман: Не разумијем како неко може да не пуши - он се такорећи лишава оног што је најбоље у животу (…) Дан без дувана био би врхунац бљутавости, потпуно празан и отужан дан. Кад бих си изјутра морао рећи: 'Данас нема пушења', не бих имао храбрости да устанем. Остао бих у кревету.

Иво Андрић: Тада је увидео какво је благо та стална ватрица пред видом и тај модрикаст дим који голица очи и грло, и омогућује човеку да пусти сузу без плача, да удахне дубоко и издахне ваздух, а да се то не зове уздах. Отад му је годинама светлела та ватра пред очима или сагоревала међу прстима. Тај дим, увек исти али и увек друкчији, одвраћао му је мисао од оног чега се бојао, и у изузетно срећним часовима одводио га у потпуну изгубљеност и заборав; хранио га је као хлеб и тешио као друг. Ноћу је сањао да пуши као што други сањају сусрет са онима које воле.

Бела Хамваш: Јело је тјелесни чин, пијење душевни, а пушење духовни чин. Увијек треба започети с јелом, завршити димом.

Емил Сиоран: А ако је било вријеме кад сам био љубоморан на оне египатске монахе који су копали своје гробнице да би у њих лили сузе, ја ћу сад ископати своју и пуштати да у њу падају једино опушци.

Дуван и детективи

Страсни пушачи били су такође и Сартр, Крлежа, По, Фројд, Флобер, Бродски. Најпознатије фотографије Камија и Малроа су оне са цигаретом међу уснама.

Дивна је књига Ричарда Клајна под насловом “Цигарете су узвишене” гдје насловом алудира на Канта за кога  узвишено није ни добро ни лијепо, него осјећање неодвојиво од “једног негативног задовољства”.

Овај текст се углавном концентрише на цигарете, јер је то данас доминантан модус уживања у дувану, мада постоје наравно и фанови цигаре и луле. Цигаре су често трендовски симбол отмености, док су лулама нарочито склони литерарни детективи: Шерлок Холмс и инспектор Мегре.

Дуван су вољели и политичари, барем неки. Уживали су у њему Черчил и Стаљин, док га је Хитлер презирао. Из наше перспективе је посебно занимљиво да је Стаљинова омиљена марка дувана била “Херцеговина флор”.

Најљепшу модерну причу о дувану испричао је поново један писац, велики савремени писац. Смјестио ју је у сценарио који га је на велика врата увео и у филмску умјетност. Ради се наравно о Полу Остеру и филму Вејна Ванга, “Дим”. На почетку овог филма редовна муштерија бруклинске продавнице дувана, писац Пол Бенџамин, испричаће причу о томе како је енглески племић, миљеник краљице Елизабете, сер Волтер Рели, измјерио тежину дима. Ова ренесансни господин најприје је, наиме, извагао цигарету. Затим ју је испушио отресајући пепео на кантар ваге. Ту је напокон спустио и опушак па је то све заједно извагао. Добијену тежину одузео је од тежине неиспушене цигарете. Остатак је била - тежина дима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана