Убиство дјечака у Хаџићима: Комшије су знале за насиље, нико није реагирао

Сарајево - Прошло је пет дана од бруталног убиства четверогодишњег дјечака у Хаџићима.

 Стравичан злочин над дјететом који је шокирао регију и даље је главна тема мјештана. Неки се питају како се то могло десити у њиховом комшилуку, а да нису ништа знали, други нерадо о свему говоре осјећајући се помало одговорним што нису реагирали на вријеме, док има и даље оних који кажу да им је жао, али да се нису осјећали позваним да било шта ураде.

Породицу Липа у којој је убијен четверогодишњак добар дио Хаџићана познаје. Нажалост, нико по добром. Неколико њих у разговору са екипом портала Klix.ba свједоче о томе како су породични односи били несређени, да је и раније било насиља, да су дјеца прилично занемаривана..., али нико није очекивао најгоре. За неке се подразумијевало да су "батине одгојна мјера".

Кућа породице Липа у засеоку Гаравци изгледа сабласно. На први поглед то је девастирани објекат и чини се као да нико не живи ту. Док посматрамо дјечију играчку заљепљену на прозор, покидану жуту полицијску траку и комшијске прозоре на којима се помијерају завјесе, али нико не излази вани, прекида нас лавеж пса у дворишту куће гдје се десио злочин. Пас је једини који је још увијек ту. Ујал убијеног дјечака, једини у породици којем није одређен једномјесечни притвор, је вјероватно јутрос био на послу. Само веш на балкону свједочи да је неко свраћао у кућу.

Сви су мислили да батине нису ништа озбљно

У разговору с првом комшиницом, чији је супруг превезао дијете у болницу након бруталног премлаћивања, сазнали смо да очух који је главни осумњичени за убиство дјечака, с мајком Еном Липом живи у ванбрачној заједници од децембра. Убијени дјечак и његова сестра су и раније добијали батине, али комшије су мислиле "да то није ништа озбиљно".

"С очухом Салихом Арнаутовићем, али ни са осталим члановима породице нисам уопће комуницирала. Не само ја, цијели комшилук. Конкретно, они су крали струју шест година, када су их ухватили у томе, дјечакова баба Мунира је то замјерила нама, јер је мислила да смо их ми пријавили. Од тада не причамо с њима. Раније смо комуницирали, али они никада нису улазили у нашу кућу, нити ми у њихову", објашњава нам прва комшиница односе с породицом Липа.

Не желећи да јој наводимо име, наставља причати. Бака и дјед Емир су, каже, такођер тукли дјецу и кад су била мања. На наше питање да појасни како је то према њеним сазнањима изгледало, комшиница свједочи да је било брутално.

"Баба је знала убацити дјечака у собу с погледом на моју кућу. Често сам га чула како плаче. Уколико не заспи добијао је батине. У кући је увијек била нека вика и дерњава. Чула сам нану често како више на дјечака да не иде под стол, али нисам знала о чему се ради", каже комшиница.

На наше питање зашто никада није позвала полицију или локални центар за социјални рад, она слијеже раменима, а потом каже: Нисмо знали да се такво нешто могло десити. Каже да према њеном сазнању то нису учиниле ни друге комшије, нити је када видјела полицију да долази. Тог кобног дана када је дјечак премлаћен на смрт, наша саговорница каже да је цијели дан обављале неке послове у дворишту.

"Прозор им је био отворен цијели дан и дијете је било с њима, али ми апсолутно нисмо чули дјечији глас. Пуштали су музику, пјевали и смијали се. Негдје око четири сата дјечаков дјед је истрчао вани и завапио мом супругу: Суаде, молим те одвези малог у болницу, он умире! Дјечакова мајка је изашла на врата и каже, овим ријечима: Па шта ћу ја сад? У том моменту сам јој свашта наговорила. Очух је стајао на степеницама и ништа није рекао. У том моменту још нисмо знали о чему се ради. Дјед је изнио дијете напоље, главица му је била оборена, изгледало је као да је повраћао. Дио тијела му је био откривен и могла сам јасно видјети да има црвене флеке. Након што су дјечака одвезли у болницу, очух је сјео на бицикл и одвезао се негдје, касније је и мајка отишла за њима", каже наша саговорница.

Оно што ју је, каже, посебно изненадило је то да нико у породици није плакао кад је већ било јасно да је дјечак мртав.

Свима су дуговали новац

"Мој муж се вратио и рекао ми да је дјечак мртав. У том моменту бака је сједила поред прозора и пушила цигарету. Није показала нимало интереса, није отворила прозор да пита шта је с дјететом. Ену сам касније чула како урла некоме: Разуми ме, Богати! У томе је стигла и полиција. Знате шта ми је најупечатљивије. Муниру кад глава заболи, они зову хитну помоћ, а са дјецом никада није било тако кад су болесна", каже она.

Преминулог дјечака и његову сестру у комшилуку су ријетко виђали да се играју испред куће. Отац их је виђао, али углавном на другим мјестима. Једина особа о којој у комшилуку имају нешто позитивно рећи је ујак. "Он је волио ту дјецу и водио их је у играонице", каже један комшиница.

Липе су били дужни свима. Посуђивали су новац, а понекад су радили за дневницу. Имали су и земљу уз кућу, али никада је нису обрађивали, причају нам у Хаџићима. Неки од становника насеља Гаровци су од дједа Емира зазирали, јер је често прилазио кућама и зурио короз прозор унутра. Свако у Хаџићима има своју причу у вези с тим шта се десило, међутим оно што је апсолутна истина је то да нико ништа није урадио да спријечи овај брутални злочин над недужним дјететом.

Мирсада Потурковић, службеница за односе с јавношћу и дугогодишњи директор Центра за социјални рад Кантона Сарајево у разговору за Klix.ba тврди да у тој установи нису знали за насиље над дјецом у породици Липа.

"Центар за социјални рад никада није имао контакта с том породицом, а везано за насиље. Кад је ријеч о неким другим стварима, имали смо контакт. Породица се обраћала Служби за социјални рад у Хаџићима тражећи социјалну помоћ, а контактирало се и с Еном Липом у вези са остваривањем права на дјечији додатак. Служба за социјални рад је контактирала и са дјечаковим оцем (Суад Ћесир оп. а.), а везано за његов однос с дјецом, односно право да виђа дјецу. Служба социјалне заштите је ту уредила односе, а отац се интересовао и за могућност преузимања дјеце. Објашњено му је да мора покренути судски поступак како би добио дјецу да живе с њим. Што се комуникације тиче, то му је било омогућено и ми имамо информацију да породица Липа ту никада није правила проблем", каже Потурковић.

Јесу ли социјални радници икада обишли породицу, зашто нису разговарали с комшијама, како је могуће да нису имали било каву информацију и да нису реагирали да заштите дјецу? Безброј је питања.

Казне затвора и до 40 година

"Центар за социјални рад одлази на адресу у свим ситуацијама гдје добије сигнал да има насиља, било то од школе, полиције, комшија... То се у овом случају није десило. Ми нисмо имали таку информацију. У ситуацијама гдје породица тражи неку материјалну помоћ, социјални радници не одлазе на терен. Центар нема дискреционо право да на основу онога што види на терену доноси одлуку о материјалној помоћи, већ у складу са одредбама закона, односно на основу документације. Прије рата смо ишли на терен и снимити стање и на основу тога одлучити о давању помоћи, сада није тако", објашњава Потуровић.

Очекивање јавности је да социјални радници морају бити на терену, али на који начин то може учинити 60 социјалних радника у КС, а да буду присутни у свакој породицу, пита Потуровић.

"Јесте потребно да будемо на терену, али како? Ми од себе очекујемо то, али у односу на број становника то је физички неизводиво. Осим тога, закони су такви какви су", додаје она.

У Центру за социјални рад апелују на грађане да јаве полицији или њима, ако имју сазнања о било каквом насиљу, па и насиљу у породици.

Оно што предстоји је суђење за овај стравични злочин. Мајка Ена Липа (25), њени родитељи Емир (57) и Мунира (62), те невјенчани супруг Салих (28) су у притвору и остаће тамо још најмање мјесец. Омар Мехмедбашић, Енин адвокат, је за Klix.ba казао да ће она највјероватније одговарати због убиства дјетета. Како је рекао, према његовој процјени, ради се иначе о поводљивој особи, што је њен невјенчани супруг користио. Цијела породица ће се највјероватније суочити с казном затвора, која може износити од 10 до 40 година, објашњава Мехмедбашић.

Било која казна не може вратити живот недужног дјетета, али може бити опомена насилницима. Полиција, Центар за социјални рад, цијело друштво је морало урадити нешто да се злочин не догоди. Сада остаје оправдан страх да се овакво нешто може поновити негдје друго, у неком другом комшилуку, можда и у нашем. Дужност свих нас је да реагирамо на вријеме.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.