Шербеџија: Манијакално навијам за Ђоковића

У посљедње време, Радета Шербеџију у Србији чешће гледају као музичара него као глумца.

Са члановима свог бенда „Западни колодвор" наступиће вечерас пред београдском публиком у Дому синдиката, а сутра пред новосадском у СНП-у.

Гост ће му бити гитариста и композитор Влатко Стефановски са којим има дугогодишњу сарадњу.

Док чега улогу у неком новом холивудском филму а можда и у српском (2012. играо у „Устаничкој улици"), Шербеџија ужива у Ријеци са својом супругом Ленком, дјецом и троје унучади, а поред игре са унуцима највише га радује „мудровање и размјена мисли" са стогодишњим оцем.

Пјесма Арсена Дедића „Не дај се Инес", коју често изводите на концертима, настала је 1972. Има ли разлике у интерпретацији некад и сад?

ШЕРБЕЏИЈА: Има, наравно. Некада сам је изговарао младалачким гласом, а од када је за многе људе послата култна пјесма, говорим је са неком врстом одговорности према властитој генерацији.

Како се сјећате југословенске кинематографије прије рата деведесетих?

ШЕРБЕЏИЈА: То је прича о једној талентованој генерацији која је у то доба снимала филмове. Павловић, Петровић, Жилник, Драшковић, па затим чешка школа – Зафрановић, Грлић, Марковић, Карановић, па чудесни Шијан и ванвременски шампион Кустурица… Сјајна репрезентација, скоро као наши кошаркаши кад су били шампиони свијета.

Улога у филму „Прије кише" Милча Манчевског отворила вам је врата међународне каријере. Колико је било тешко успјети најприје у Лондону, па затим у Америци? Гдје вам најугодније?

ШЕРБЕЏИЈА: Филм „Прије кише" ставио ме је на мапу свјетског филма. Послије те улоге почеле су да ми стижу понуде из цијелога свијета, па тако и од највећих продуцентских кућа Холивуда. Било је тешких времена у Лондону, када сам након главних улога које сам играо у југославенском филму морао да прихватам којешта да бих преживио са породицом. Срећа ме је дотакла и убрзо сам почео да добијам улоге у великим филмовима. Зато сам и морао да се преселим у Лос Анђелес, да будем ближе својим агентима. Волио сам живот у Калифорнији, са пуно сунца и добрих ресторана, људи опуштених и некако безбрижнијих него другдје у свијету. Ипак, прије двије године одлучио сам да се вратим на Јадранско море, тако да сада живим у Ријеци. Лијепо ми је, а опет, ако ме неко позове да играм у неком свјетском филму, сједнем на авион и за неколико сати сам било гдје у свијету. Свијет је постао тако мали.

Зашто сте престали да играте у популарној серији о форензичарима – „ЦСИ: Истражитељи из Мајамија"?

ШЕРБЕЏИЈА: Учешће у серији „ЦСИ: Истражитељи из Мајамија" прекинуо сам јер су слабо плаћали гостујуће глумце. А за славу ми се не игра у тој врсти серија. Иначе, у мојој кући ТВ је укључен понекад, кад моје кћерке гледају филмове, а ја гледам само спорт. Углавном тенис, јер манијакално навијам за Новака Ђоковића и весели ме сваки успјех тог генијалног младића.

Снимали сте филмове са Томом Крузом, кума ваше дјеце је чувена глумица Ванеса Редгрејв, дружите се и са Шарлиз Терон, Клинтом Иствудом... Да ли себе сматрате звијездом?

ШЕРБЕЏИЈА: Ја нисам звијезда. Прије свега зато што себе тако не доживљавам. Лакше ми је да будем нормалан, иако понекад трпим када се неко сувише слободно наслања на моја рамена. Што се тиче свих тих холивудских имена која сте споменули, а којих има тако много, да, јесам – снимао сам са њима, јесмо – дружили смо се, али сам са ријетко ким постао пријатељ. Холивудске звијезде немају пријатеље. Они су толико усамљени да ни себе не препознају.

На Брионима сте направили свој театар. Колико сте везани за „даске које живот значе"?

ШЕРБЕЏИЈА: Било је времена када сам био потпуно позоришни глумац, чак више него филмски. Године 1974. играо сам Хамлета, Ричарда Трећег, Пера Гинта, као и у легендарној представи „Киклоп" редитеља Косте Спаића. Тих година сам почео и сарадњу са Љубишом Ристићем са којим смо, нас неколико његових сарадника, основали КПГТ. Тај театар, прожет свемирском енергијом Љубише Ристића, годинама је био најинтересантнији позоришни покрет у бившој Југославији. Када је почео рат 1991, са мојом женом Ленком Удовички направио сам у Београду „Мајку Храброст" која је била наша антиратна представа, са којом смо жељели да смиримо националне тензије међу нашим народима. Ту представу смо организовали мој друг Љуба Тадић и ја као први приватни позоришни продуценти. Театар се звао ППП – предузеће за позоришне послове. У представи су играли још Пера Краљ, Жика Миленковић и Бранка Петрић, као и тада млади глумци Небојша Дугалић и Бојан Зировић, а дјечака је играо Никола Ђуричко који је тада имао 12 година. Данас не постоји нека улога коју бих специјално желио да играм у театру. Зато и радим концерте, то је начин да поново сретнем своју публику уживо и да се дружимо.

Шта је уопште глума за вас?

ШЕРБЕЏИЈА: Глума може да буде свашта. Када је забава, онда је лагана и весела. Када је актуелна и провокативна, онда је тешка и захтјевна. Када је дубока и егзистенцијална, онда је болна и опасна. Пролазио сам све те фазе и осјећам трагове и ожиљке на тијелу и у души.

Јесте ли срећни? Шта је био ваш рецепт за срећу?

ШЕРБЕЏИЈА: Рецепт за срећу не постоји. Она не може да се планира. Једноставно те походи или не. Они који сувише притежу и грчевито нешто желе, обично отјерају од себе и срећу и успјех. Осим тога, срећни су људи који су у свом животу скромни и нису похотни за нечим више од онога што имају. Ја сам својим животом задовољан.

Шта сматрате својом највећом животном побједом?

ШЕРБЕЏИЈА: Не слажем своје заслуге и не чувам награде нити било каква друга признања у свечаним витринама. Знам да има доста ствари које сам у животу постигао и на које би требало да будем поносан. Али, након свега, све то сматрам својом грађанском дужношћу. На крају, за једног глумца, нисам био превише сујетан.

Нова књига

Када ћете завршити и објавити нову књигу „Зелена карта"?

ШЕРБЕЏИЈА: Не знам. Заправо, ништа ме не тјера да је завршим. Ипак, мораћу поново да почнем да пишем. Тако мало ми још треба да је приведем крају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.