Кратки историјски осврт и нови облици дигиталне имовине

Још 2008. године, један научно-истраживачки рад најавио је својеврсни спектакл у области средстава плаћања. Наиме, аутор или група аутора под псеудонимом Сатосхи Накамото, објавила је теоретски приказ Биткоин мреже као процесора за плаћање, која званично почиње са радом 2009. године.

Тада, још увијек слабо позната виртуелна валута Биткоин, по први пут је искориштена као средство плаћања у стварном свијету када је један Американац двије пице реалне вриједности око 40 долара платио са 10 хиљада биткоина. Данас, вриједност једног биткоина износи око 102.340,48 КМ. Ако помножимо тих 10 хиљада биткоина са данашњом вриједности једног биткоина долазимо до закључка да би он, данас, умјесто двије пице са тим износом могао купити приватни Боинг или јахту.

Ипак, корисници средстава плаћања на нашим просторима још увијек нерадо прихватају криптовалуте (Битkоин, ethereum..) као средство плаћања. Разлог томе лежи у чињеници да су, традиционално, симболи имовинске вриједности имали физички облик. Ако за примјер узмемо папирну новчаницу, она симболише вриједност која је на њој назначена, иако сама по себи она ту вриједност нема, али се у правном промету прихвата као вриједност која је на њој назначена. Ту вриједност јој даје држава чији фискални систем гарантује за њену вриједност. Криптовалуте као облик дигиталне имовине немају физички облик, па самим тим, учестало је мишљење да немају ни реалну вриједност и изазивају правну несигурност приликом кориштења. Разлог томе је свакако недовољна информисаност корисника.

Већина корисника је упозната са постојећим облицима дигиталне имовине, као што су дематеријализоване хартије од вриједности, средства која свако од нас има на рачуну у банци (жирални новац) као и електронски новац. А шта је у ствари дигитална имовина?

Дигитална имовина, најпростије речено, представља дигитални запис који симболизује одређену имовинску вриједност, и који се преноси искључиво у дигиталној форми. За разлику од постојећих облика плаћања којима држава законодавним правилима обезбјеђује сигурност и поузданост у лица која их издају или евиднетирају, код виртуелних валута/крипто валута повјерење је засновано на самој blockchain технологији (технологија дистрибуиране јавне књиге или базе података).

Са статистички већим бројем корисника широм свијета, расте и прихваћеност дигиталне имовине као средства размјене или инвестирања улагача који имају повјерење у крипто валуте и користе их путем платформи за трговање као средство плаћања, без икакве законске тј. државне подршке. Све поменуто доводи доводи до неминовне угрожености постојећег финансијског система.

За државу нови облици дигиталне имовине представљају изазов због чињенице да је отежана контрола лица која имају дозволу да издају дигиталну имовину, као и због чињенице да се нпр. крипто валуте могу преносити између лица, без посредника као што су банке у редовном систему плаћања.

Да би предуприједила потенцијалне проблеме које тако нерегулисана област може произвести, један од већих искорака у окружењу направила је Србија доношењем Закона о дигиталној имовини. Босна и Херцеговина као и Република Српска још увијек поменуту област нису регулисале у једном законодавном акту, али је озбиљан искорак за све кориснике и пружаоце услуга у вези са виртуелним валутама учињен увођењем истих кроз измјене Закона о тржишту хартија о вриједности и Закону о спрјечавању прања новца и терористичких активности.

Управо је то био окидач да се шира јавност заинтересује за криптовалуте и да кроз разне доступне начине почне да „рудари“, улаже и тргује криптовалутама.

Ауторски текст адвоката Јоване Диљевић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.