Колико обрне економија усамљености

АИ пријатељи, апликације за психотерапију и сервиси типа „изнајми пријатеља“ више нису само интернет мимови – постали су тржиште које попуњава празнину тамо гдје су некад били људи.

У ери ТикТока, Икса и бескрајних скроловања сторија и рилсова, људи окружени стотинама онлајн „пријатеља“ могу провести дане, па чак и седмице, а да не виде „живог човјека“ и са неким поразговарају очи у очи. Иако су повезани, осјећају се изоловано… и тржиште то види.

Још 2018. године Велика Британија је именовала Трејси Крауч за првог свјетског „министра за усамљеност“, након што је државни извјештај показао колико је изолација постала раширена, и постала је прва држава која је објавила стратегију за смањење усамљености. Стратегија је предвиђала активности кроз девет различитих министарстава, па је, на примјер, предвиђено да љекари у директном контакту са пацијентима користе такозване „социјалне препоруке“ и упућују пацијенте који пате од усамљености на локалне групне активности или програме за склапање пријатељстава, пише Бонитет.

Исти путем кренуо је и Јапан, који свог „министра за усамљеност и изолацију“ има од 2021, а главни задатак му је реинтеграција усамљених особа (углавном старијих и болесних људи и самохраних мајки) у друштво. Ове године озваничили су оно што се до јуче чинило као још једна епизода дистопичне серије „Black Mirror-а“: дозволили су употребу роботских сапутника за помоћ старијима, који за циљ имају спријечавање онога што се у њиховој култури назива кодокуши или „усамљена смрт“.

Метод 40-1-5 све је популарнији – крива је усамљеност

Ништа боља ситуација није ни у остатку свијета. Амерички секретаријат за здравство је 2023. усамљеност прогласио епидемијом, са ефектима по здравље упоредивим са пушењем 15 цигарета дневно, а припадници генерације З отворено признају да су им најближи пријатељи данас апликације.

И тако, док празнина расте, тржиште проналази начин да је монетизује. Добродошли у loneliness economy – економију усамљености, гдје се друштво купује, стримује или изнајмљује. Постоји апликација за све, па и за то да те неко разумије. Најпознатија међу њима је Replica, која омогућава разговор са вјештачком интелигенцијом која „учи“ о теби током времена. Неки корисници иду толико далеко да је описују као „сродну душу“. У Јапану можеш да изнајмиш осана (у преводу, чика) да те саслуша, проћаска с тобом или те испрати у шетњу. У Лондону постоје anti-cafe локали који наплаћују по сату, а гдје се дружиш са људима које никад ниси упознао. Поједина склоништа за животиње нуде изнајмљивање паса на пар сати. Идеја је јасна: друштво се данас продаје – и то има своју сатницу.

Тужно, али истинито: и ова роба има своје купце. Људи су гладни повезаности, а тржиште зна како да наплати сваки залогај.

Ова глад за пажњом није случајна. Мјеста гдје смо некад налазили заједницу – цркве, домови културе, пензионерски клубови, па и саме канцеларије – нестала су или се промијенила до непрепознатљивости. Рад од куће нас физички раздваја, а култура која велича самосталност често чини да тражење друштва дјелује као слабост. Професорка са МИТ-а Шери Теркел још је 2011. рекла да смо „сами заједно“: окружени екранима, порукама и нотификацијама, а ипак гладни нечег стварног.

Нов менталитет потрошача који не прашта: Прво ЈА, па МИ

Све чешће се људи емотивно везују за инфлуенсере које никад нису срели, или за фиктивне ликове из серија или филмова који им дјелују ближе од комшија. Питање је: може ли та вјештачка блискост заиста да нас задовољи? Или само мијешамо константну комуникацију са истинском повезаношћу?

Замијенили смо стварне људе алгоритмима који умију да кажу „разумем те“, али не могу да те загрле. Све чешће млади признају да се више ослањају на ChatGPT него на стварног пријатеља када су у питању неке емотивне кризе или дилеме. Једна тиктокерка изазвала је салву критика када је објавила видео у ком вијест о трудноћи, након неколико губитака трудноће, не саопштава прво супругу, родитељима или најбољој другарици, већ свом ChatGPT-ју, који јој честита на препознатљиво сервилан начин. То је нова дефиниција дигиталне, и често изнајмљене, интимности.

Наравно, постоје људи и ситуације у којима „економија усамљености“ заиста помаже. Особе са инвалидитетом, људи који се боре са анксиозношћу, агорафобијом или неким другим менталним проблемом, они који живе далеко од породице и пријатеља – преко апликација коначно имају осјећај присуства и подршке. За неке, виртуелно друштво и терапијске апликације могу бити спасоносне. Оне такође помажу да тражење емотивне подршке постане нормализовано, што је и даље табу у многим културама.

Али постоји и мрачна страна. Већина тих система није дизајнирана да нас излијечи, већ да нас задржи. Да нас „навуку“, не да нас повежу. Можда овај нови бизнис није само експлоатација – можда је огледало нас самих. Огледало које показује колико смо сви жељни припадности у свијету који нас константно гура у индивидуализам. Економија усамљености јесте у порасту, али оно што ће нас заиста спасити не налази се на App Store-у. Мораћемо да пробамо на „старински начин“ – да заиста будемо ту једни за друге.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.