Шта познати финансијски стручњак савјетује земљама западног Балкана

Док се земљама западног Балкана годинама поручује да је чланство у Европској унији пут ка стабилности и просперитету, бивши грчки министар финансија и економиста Јанис Варуфакис из Београда је упутио другачије упозорење: користите предности европског тржишта, али добро размислите прије него што се одрекнете инструмената којима можете управљати сопственом економијом.

Будите што ближе улазним вратима, али не улазите, поручио је Варуфакис, отварајући питање које превазилази расправу о евру. Колико мала држава добија укључивањем у велике економске системе, а колико губи када дио својих одлука препусти заједничким институцијама?

Његова порука није позив на изолацију од Европе, већ преиспитивање цијене интеграција. За економије које зависе од извоза, страних инвестиција и кретања на великим тржиштима, приступ Европској унији доноси значајне предности. Али, према Варуфакисовом тумачењу, економска повезаност не мора нужно да значи и одрицање од свих инструмената самосталног развоја.

ЦИЈЕНА ЕВРА

Увођење заједничке валуте смањује трошкове конверзије, уклања валутни ризик у трансакцијама унутар еврозоне и олакшава пословање компанијама које тргују на њеном тржишту. За мале, отворене економије то може бити значајна предност.

Друга страна је губитак самосталне монетарне политике. Држава која има сопствену валуту и одговарајући монетарни оквир може, у одређеним границама, да реагује на економске потресе промјенама каматних стопа, управљањем ликвидношћу и курсом. Чланице еврозоне ту могућност немају у истој мјери, јер монетарну политику води Европска централна банка за цијелу валутну унију.

Проблем је у томе што различите економије немају увијек исте потребе. Мјера која одговара Њемачкој не мора бити најбоља за Грчку, као што политика прикладна за снажну индустријску економију не мора једнако дјеловати у мањој и слабије развијеној земљи.

Ипак, сопствена валута сама по себи није гаранција економске слободе. Инфлација, нестабилан курс, спољни дуг и слабо повјерење инвеститора могу озбиљно ограничити простор за маневрисање. Зато питање није само ко контролише валуту, већ и да ли држава има привреду способну да ту слободу претвори у развој.

ЕВРОПСКО ТРЖИШТЕ

За земље региона европско тржиште остаје једно од кључних економских упоришта. Међутим, приближавање Европској унији и увођење евра нису исто. То су различити процеси, са различитим условима и посљедицама.
БиХ већ има конвертибилну марку, чији је курс фиксно везан за евро у оквиру валутног одбора. Такав систем ограничава могућност самосталног вођења монетарне политике, па се Варуфакисова критика еврозоне не може непосредно пренијети на БиХ као да она има флексибилан курс и потпуну монетарну самосталност.
За Републику Српску суштина је у томе како искористити европско тржиште, а истовремено јачати домаће производне капацитете, продуктивност и инвестиције. Мала економија не може одређивати свјетске цијене енергената нити правила великих тржишта, али може радити на томе да њена привреда буде мање рањива на спољне потресе.

Зато се расправа о европском путу не би требало свести само на политичке рокове и испуњавање услова. Важно је и шта домаћа привреда може да понуди, колико се улаже у производњу и колико је раст заснован на стварној конкурентности, а не само на потрошњи и увозу.

ПРЕДНОСТ ДОЛАРА

Варуфакис је европску монетарну дилему смјестио у шири контекст свјетске економије, у којој Сједињене Америчке Државе имају посебну предност захваљујући међународној улози долара.

САД могу да привлаче капитал из цијелог свијета и да се задужују у сопственој валути. Долар је важна резервна валута, средство међународне трговине и ослонац великог дијела глобалног финансијског система. То Вашингтону даје предности које већина других држава нема.

Варуфакис тај механизам објашњава и кроз кретање новца од трговине ка финансијским тржиштима. Долари зарађени продајом робе могу се вратити у амерички систем кроз куповину државних обвезница, акција и друге имовине. Тако САД привлаче капитал иако имају велике спољнотрговинске и буџетске дефиците.

У својој књизи "Глобални Минотаур" Варуфакис развија тезу да је способност привлачења свјетских финансијских вишкова један од темеља америчке моћи. То, међутим, не значи да су САД имуне на ризике задуживања, раст камата или слабљење повјерења инвеститора. Предност долара јесте велика, али није неограничена.

ЕВРОПСКА ЗАМКА

Управо ту Варуфакис види слабост Европе. Према његовој оцјени, европске економије су посљедњих деценија ослабиле дио производне базе, док је политика штедње након финансијске кризе додатно ограничила инвестиције и привредни опоравак појединих земаља. 

- Европа је као зец улетјела у америчку замку - оцијенио је.

Посебно је критиковао инсистирање на буџетској дисциплини током грчке дужничке кризе, сматрајући да је таква политика продубила економске проблеме умјесто да створи услове за опоравак.
На другој страни је Кина, која је деценијама улагала у индустрију, инфраструктуру, енергетику и технологију, од производне базе западних компанија постала је њихов озбиљан конкурент, посебно у секторима електричних возила, батерија и соларне опреме.

КИНЕСКИ ИЗАЗОВ 

Кинески успон показује колико су производни капацитети важни за дугорочну економску моћ. Ниже цијене саме по себи не објашњавају конкурентност кинеских компанија. Значајни су и обим производње, развој технологије, инфраструктура и повезаност добављача.

Варуфакис је скептичан и према идеји да повећана војна потрошња може сама по себи постати нови мотор европске привреде. Одбрамбена улагања могу подстаћи производњу и технолошки развој, али не могу замијенити широку индустријску стратегију. Кључно је да ли ће нове инвестиције повећати продуктивност и дугорочну конкурентност европске привреде.

За мале економије то је важна лекција: није довољно бити дио великог тржишта ако домаћа производња не може да се избори за своје мјесто на њему.

ГРЧКА ОПОМЕНА

Варуфакисов скептицизам према евру није заснован само на теорији. Као грчки министар финансија 2015. године учествовао је у преговорима са европским институцијама током једне од најтежих фаза грчке дужничке кризе. Према његовом свједочењу, Грчкој је пријетило да остане без новца, док су предложене мјере штедње додатно оптерећивале привреду. 

- Ми у Грчкој смо шампиони штедње - рекао је, описујући посљедице политике која је, по његовом мишљењу, гушила и преостале здраве дијелове економије.

Варуфакис је грчко искуство описао и у књизи "Одрасли у соби". За њега је та криза показала колико је тешко држави да одговори на дубок економски поремећај када нема контролу над сопственом валутом и када су јој могућности економске политике ограничене.

То је његов најснажнији аргумент против некритичког прихватања монетарне интеграције. Ипак, грчко искуство не значи да би свака земља која уведе евро нужно прошла истим путем. Исход зависи и од структуре привреде, задужености, институција и начина вођења економске политике.

МОЋ ПЛАТФОРМИ

Варуфакис сматра да се економска моћ данас све више концентрише и у дигиталним платформама. У књизи "Технофеудализам: Шта је убило капитализам?" тврди да компаније које контролишу дигиталну инфраструктуру, податке и алгоритме добијају утицај који превазилази традиционалне облике тржишне моћи.

Компаније попут "Амазона", "Гугла", "Мајкрософта" и "Епла" не продају само производе и услуге, већ управљају платформама од којих зависе други привредни субјекти. Према Варуфакисовој анализи, ко контролише платформу, у великој мјери може да одређује правила пословања на њој.
Говорећи о Доналду Трампу, Варуфакис је царине, притисак на савезнике и промјене трговинске политике представио као дио ширег настојања САД да очувају положај у свјетском поретку који се мијења.

ИЗБОР МАЛИХ

Америка има долар и снажно финансијско тржиште. Кина има огромне производне капацитете и све већу технолошку снагу. Европа покушава да очува индустрију, финансијски утицај и политичку улогу. Између тих центара налазе се мале економије које не могу диктирати глобална правила, али могу да бирају како ће се према њима поставити.

За земље западног Балкана то не значи да треба да одустану од европског пута. Напротив, близина европског тржишта, инвестиције и економска сарадња остају важне развојне предности. Али саме по себи не гарантују раст ако домаћа привреда не постане продуктивнија и конкурентнија.

За БиХ и Републику Српску зато је кључно да европске интеграције прате јачање производње, улагање у нове технологије и отварање радних мјеста која стварају додатну вриједност. Мала економија не може избјећи зависност од великих тржишта, али може настојати да не зависи само од увоза, туђег капитала и одлука које се доносе изван њених граница.

Суштина Варуфакисове поруке није у томе да је Европа непожељна, већ да се свака интеграција мора посматрати и кроз користи и кроз цијену. Колико тржишта се отвара? Колико простора за сопствену економску политику остаје? И да ли држава има довољно снажну привреду да предности интеграција претвори у дугорочни развој?

Европи треба бити близу, са њом трговати, сарађивати и користити предности њеног тржишта. Али прије него што се направи сваки наредни корак, потребно је знати шта се њиме добија, а чега се одриче. Јер, како гласи Варуфакисова порука – "Будите што ближе улазним вратима, али не улазите".

Монетарна политика

Пољска, Чешка и Мађарска припадају Европској унији, али и даље користе националне валуте. Њихов примјер показује да чланство у европском блоку и увођење евра нису исти корак. Пољска је задржала злот, Чешка круну, а Мађарска форинту. Тако нису изгубиле све могућности вођења сопствене монетарне политике, али истовремено сносе и ризике промјена курса у трговини са земљама еврозоне. То, међутим, не значи да су се трајно одрекле евра. Према правилима ЕУ, државе чланице које немају посебно изузеће обавезне су да уведу заједничку валуту када испуне прописане услове. Данска је изузетак, јер је уговорила право да задржи сопствену валуту. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.