Колико су разне кризе од 2020. утицале на животни стандард у БиХ

У посљедњих неколико година свијет се суочио са неколико великих криза. Прво пандемија вируса корона, онда рат у Украјини, а сада и на Блиском истоку. Све ово уздрмало је темеље свјетске економије, финансија и тржишта енергената, а што се онда прелило и на животни стандард људи.

Живот у БиХ у посљедњих шест година доживио је суштинску трансформацију која се огледа у наглом расту цијена, промјенама у структури потрошачке корпе, кретању плата, али и расту неједнакости. Званични подаци о цијенама основних намирница, платама и потрошачкој корпи показују да грађани данас троше више не зато што живе боље, већ зато што морају да би покрили основне животне потребе.

Храна као кавијар

Инфлација није погодила све подједнако, најјачи удар осјетио је онај дио потрошње који је најбитнији за свакодневни живот, прије свега храна и основне комуналне услуге. Синдикална потрошачка корпа порасла је од 2020. па о данас са 1.916 на 2.835 марака, што представља повећање од 919 марака, односно око 48 одсто.

Ово повећање, иако формално значајно, не одражава стварни раст трошкова живота, јер статистика често прикрива реалне потрошачке навике и стварне цијене. Трговци се служе разним триковима – смањују грамажу, мијењају квалитет производа или нуде акцијске производе који улазе у званичну статистику, али нису реалан избор већине грађана.

Оно што је ипак најпроблематичније јесте структура потрошачке корпе, односно који дио прихода породице морају да потроше на храну. У јануару 2020. године храна је чинила 37,2 одсто укупних трошкова ове корпе, а пет година касније тај удио је порастао на чак 45,8 одсто.

Стално растуће учешће хране у укупним трошковима јасно показује да породице све већи дио својих примања усмјеравају на основну исхрану и да им све мање остаје за остале животне потребе као што су школовање дјеце, здравство, комуналије, превоз и годишњи одмор.

Мање меса на трпези

Најдраматичнији раст цијена забиљежен је код основних намирница. Јунетина без кости удвостручила је цијену и сада кошта 26,4 марке по килограму, пилетина и пастрмка поскупјеле су за око 40 одсто, док је свињетина са костима поскупјела за више од 30 одсто.

Поређење куповне моћи меса показује колико је живот постао тежи. За једну просјечну плату некада се могло купити 72 килограма јунетине, а данас тек 62. Слично је и у случају пилетине и свињског меса.

Хљеб, који у званичним просјецима 2020. коштао око 2,3 марке, данас је често и седам до 10 марака по килограму на тржишту, што је далеко изнад статистичког просјека. Млијеко је поскупило за више од 50 одсто, уље за 70. Воће и поврће, које су важан дио свакодневне исхране и здравих оброка, такође су осјетно поскупјели. Већи дио тих производа је сезонски и доступан по повољнијим цијенама само у одређеним периодима године, а ван сезоне цијене могу бити и дупло више. У пракси, то значи да се дијелови породице морају одрицати воћа и поврћа или користити јефтиније и мање здраве производе.

Плате расле, али...

Раст цијена основних намирница није пратио раст плата и довео је до ситуације у којој већина породица мора да смањује потрошњу или квалитет хране. Уосталом, то се већ може видјети из статистичких података о паду обима у малопродаји који је присутан у посљедњих неколико мјесеци.

Поред хране, веома је значајан раст трошкова транспорта, посебно горива. Дизел је поскупио за скоро 40 одсто са 2,3 на 3,2 марке по литру. Слична ситуација је и у случају бензина. То директно повећава трошкове транспорта и логистике и убрзава раст цијена свих осталих производа. Економски ефекат горива дјелује као тихи генератор инфлације јер се његов раст осјећа у свим категоријама потрошње од хране до индустријске робе.

Када је у питању просјечна плата, она је у посматраном периоду порасла са 958 на 1.630 марака, што представља раст од око 70 одсто. Формално, овај раст премашује процентуално повећање укупне потрошачке корпе од 48 одсто, али не и новчано количински.

Плата је пораслa за 670 марака, а вриједност корпе за 919. Поред тога, из статистичких података види се да раст плата није пратио структуру трошкова која одређује животни стандард. Док је укупна потрошачка корпа порасла за 48 одсто, трошкови хране скочили су чак 82 одсто. Ово значи да је највећи дио повећања плата практично поједен кроз основне животне потребе.

Нормалан живот

Ако посматрамо конкретан примјер четворочлане породице која покушава да покрије све трошкове – храну, воће и поврће, гориво, комуналије, школовање дјеце, вртић или опремање за школу, здравство, превоз и бар једно скромно путовање на одмор – током 2020. било је потребно 3.500 марака мјесечно за нормалан живот, а данас се та цифра креће око 5.800 марака. Ово показује да стварни трошак живота знатно прелази званичне бројке, јер потрошачка корпа не укључује многе друге трошкове који су данас практично неопходни за нормалан живот породице.

Чак и уз повећање плата од 70 одсто, породице практично живе од плате до плате и морају да штеде на свим странама. Колико људи уопште може у данашњим околностима нормално да живи, односно да заради бар приближну своту од 5.800 марака мјесечно?

Да би једна четворочлана породица имала оволика примања, један од првих услова је да оба родитеља раде. Али ни то врло често не гарантује достизање ове цифре јер просјечна примања оба супружника треба да износе око 2.900 марака, а што је данас врло ријетко. Како би могла изгледати та породица? Супруг и супруга обоје раде, директори и менаџери су неком од јавних предузећа, агенција, банака, могу бити адвокати, нотари, трговци или активни политичари са правом на бијели хљеб. Људи који сједе у Парламенту БиХ, а при томе су и у некој комисији, имају мјесечна примања иду и преко 7.000 марака.

Има ли средње класе

Колико је број ових људи који се могу похвалити нормалним животом и примањима која им то омогућавају? Нажалост, тих података нема, али се ипак може направити одређена процјена.

У БиХ је тренутно запослено око 860.000 људи, од чега, према неким ранијим процјенама - 75 одсто ради у реалном сектору, у којем плате врло ријетко прелазе просјечне. У већини случајева су у категорији минималца. Додамо ли томе да и добар дио људи из јавног сектора, поготово из просвјете и здравства, не може достићи плате које би им омогућиле нормалан живот, може се закључити да 85 одсто људи у БиХ за себе не може рећи да има баш нормалан живот, односно немају кућне буџете који би им то омогућили.

Осталих 15 одсто људи представља средњу и вишу класу једноставније речено, средња класа у БиХ је релативно мала и углавном обухвата раднике који имају сигурне и високе примање у јавном или финансијском сектору. Или су можда запослени у ИТ сектору. Сви остали грађани, посебно они који раде у малим и средњим предузећима, углавном живе близу границе сиромаштва.

Новац губи вриједност

Још један показатељ открива колико је уистину животни стандард пао -према такозваном калкулатору инфлације - сто евра из 2020. године данас има куповну моћ од 125,8. Шта ово значи? Док је у еврозони куповна моћ новца пала за око четвртину, у БиХ су цијене основних животних намирница расле знатно брже, у појединим случајевима и више од 80 одсто. То јасно показује да грађани не осјећају само посљедице глобалне инфлације, већ и слабости домаће економије, прије свега увозну зависност, ограничену конкуренцију и специфичан начин формирања цијена.

Постоји бојазан да би се инфлација поново могла захуктати због рата на Блиском истоку и огромног раста цијена сирове нафте на свјетским берзама. Гориво на домаћим пумпама већ је поскупило око 90 фенинга и тренутно је око 3,1 марке по литру.

Ракетно гориво

Поскупљење горива од 80 до 90 фенинга по литру не представља само још један удар на кућни буџет, већ има много шири економски ефекат који се осјети на нивоу цијеле земље. Ако се узме у обзир да се у БиХ мјесечно потроши око 150 милиона литара горива, долази се до податка који јасно показује размјере проблема. У случају поскупљења од 80 фенинга, грађани и привреда сваки мјесец плаћају око 120 милиона марака више него раније. Ако је раст цијене 90 фенинга, тај износ расте на приближно 135 милиона марака додатног трошка на мјесечном нивоу.

То практично значи да сваки мјесец из економије „нестаје“ више од стотину милиона марака који су раније могли бити потрошени на храну, услуге, образовање или друге животне потребе. Овај новац сада се директно прелива у трошкове горива, али се ту ефекат не зауставља.

Скупље гориво повећава цијене транспорта и логистике, што се онда преноси на све остале производе – од основних животних намирница до индустријске робе. Због тога се поскупљење од неколико десетина фенинга по литру у стварности претвара у много шири талас раста цијена који погађа сваки сегмент потрошње.

Удари на буџете

Уколико овај рат потраје и уколико се блокада Ормуског мореуза продужи, цијена нафте могла достићи и 150 долара по барелу, а гориво на домаћим бензинским пумпама четири марке по литру. То фактички значи да би се цијена горива могла скочити за око 75 одсто у односу на почетак године.

Ако се као полазна тачка узме почетак године, када је цијена горива била око 2,25 КМ по литру, а сценарио подразумијева раст на четири марке, долази се до поскупљења од чак 1,75 КМ по литру.

Када се та разлика примјени на мјесечну потрошњу која се креће око 150 милиона литара, добија се да би грађани и привреда сваког мјесеца плаћали око 262 милиона марака више него на почетку године. То значи да би на годишњем нивоу укупан додатни трошак премашио три милијарде марака.

У пракси, резервоар од 50 литара, који је почетком године коштао око 112 марака, сада би коштао чак 200 марака. Разлика од скоро 90 марака по точењу јасно показује колико је удар на кућни буџет драматичан.

Неком рат, неком брат

Aли, има и оних којима високе цијене одговарају. Када је цијена горива била 2,25 марака по литру, држава је по сваком литру узимала око 0,70 марака кроз акцизе и путарине, а на ту цијену се додавао ПДВ од 17 одсто, што је износило око 0,33 марака. Укупно, држава је по литру узимала око 1,03 марке, што је више од 45 одсто цијене, док је маржа трговаца остала иста – између око 15 до 20 фенинга. Ако се узме мјесечна потрошња горива од око 150 милиона литара, то значи да је се у овдашање буџѕете само од акциза, путарина и ПДВ-а мјесечно сливало приближно 154,5 милиона марака.

Како је цијена горива расла на 3,10 марака по литру, ови приходи по литру повећали су се на око 1,23 марке, буџетске касе су постале попуњеније за нових 30 милиона марака. Ако гориво достигне цијену од чак четири марке по литру, та цифра би се на мјесечном нивоу попела на чак 207 милиона марака. Можда је и то један од разлога што нико од представника власти не жели причати на тему смањења акциза, али и трговачких маржи.  

Закључак - уколико се сви ови негативни трендови наставе, питање више није како живјети боље, већ колико дуго ће већина грађана уопште моћи да живи на овај начин, који већ многи називају пуким опстанком.

Европа и ми

У Њемачкој и Аустрији породица са просјечним примањима може купити двоструко више меса и воћа него породица у БиХ, а трошкови горива чине мање од 10 одсто кућног буџета. У БиХ, међутим, више од половине мјесечних прихода иде само на храну и гориво. Иако је храна у БиХ понекад номинално јефтинија него у Европској унији, она заузима много већи дио кућног буџета – око 50 одсто, док у већини европских земаља тај проценат обично износи око 30 одсто или мање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.