Учитељица Весна Зекановић: Нема тих пара, ни те Њемачке, да замијени рад с дјецом
ПРИЈЕДОР - Весна Зекановић из Приједора, једна од 42 добитника Светосавске награде за школску 2020/2021. годину у Републици Српској, у готово три деценије учитељског стажа прешла је пут од истјеривања змије из учионице до креирања важећег наставног плана и програма РС.
"Ево, сад сам паметна, послије 50 година. Видјела сам шта ваља, шта не ваља, шта хоћу, а шта нећу, али бих опет све исто испочетка. Не бих ништа мијењала. Та искуства с дјецом, нема тих пара, ни те Њемачке, ни Америке, колико је то лијепо. За моје прво радно мјесто, тата ми рекао: 'Сине, ја овдје не би' радио да ме сваки дан на столу чека 100 КМ.' А, ја би' и џабе. И било је некад и џабе, али, ето, све се поравнало, све на добро изашло, биће и пензија, дочекаће се", смије се Зекановићева.
Прича како јој је по завршетку школовања покојни Слободан Роквић, дугогодишњи директор Основне школе "Петар Кочић", 1993. године понудио посао.
"'Хоћеш ти да радиш, мала?' - 'Хоћу.' - 'Сутра у Мало Паланчиште.' Дошла кући, нико не зна гдје је та школа. Па, питамо комшиницу, а она је из Великог Паланчишта, каже: 'То је 'вако преко брда'. Ми смо два и по сата ишли пјешке, из Јаруга, преко брда, ливада и мазгала. Дошли ми, дошла дјеца, њих 20, од првог до четвртог. У једној учионици све муниција. Рат био, војска је то држала закључано. Ми имамо малу учионицу, сви заједно. У поду рупе, не можеш стати да не забатрљаш. Уђе нам змија на час. Врата шупља. Ја млада, луда, па се не бојим. Истјерујем је метлом, а она никако ван. Уђе у другу рупу у зиду. Онда зовем комшилук у помоћ, дођу крпе палити. Ма, свашта је било. Путовала пјешке и бициклом. Није тада било аутобуса. Тата ми направио бицикл, склопио од некаквих дијелова, један дио црвен, један зелен, један сив. И само рекао да не идем низастрану. А, ја и то", сјећа се Зекановићева.
Поредећи искуство са родитељима некад и сад, каже да су, генерално, родитељи данас незадовољни, у школу долазе љути, не доживљавају школу пријатељски, дрчни су, буне се на прву без икаквог питања или иду одмах код директора.
"Заобилазе учитеља и тиме прескачу кораке. Знају гдје ће то нешто да се ријеши одмах, по кратком поступку. Али неће. Ако се не ријеши у учионици, неће ни 'одозго', само некима треба времена да то схвате. Ако имам проблем с дјететом, а родитељи не сарађују, ја ћу се тог проблема ријешити најдаље за пет година, а оно својим родитељима остаје. И пропустили су прилику да проблем покушамо ријешити заједно", говори Весна.
Према њеним ријечима, размажених родитеља размажена су и дјеца. Говорећи о односу према послу, каже да има оних који раде "од звона до звона", а да разлику чини управо рад који претходи уласку у учионицу и који слиједи послије звона.
"Ко није спреман да жртвује и своје слободно вријеме, тај је залутао", поручује Зекановићева.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
