Роде Чеда и Зорица кућни љубимци породице Скорупан

Чеда има осам година, а Зорица три. Иако спадају у птице селице, ове роде се нигдје не селе, јер су обе као младе и повређене стигле у породицу Скорупан, нашле сигурно уточиште.

„Чеду је донео унук. Имао је повређено крило и ја сам му то санирала. Крило је зарасло, али не може да лети. Он је код нас осам година и постао је кућни љубимац. Зорицу је ударила струја па смо јој помогли. Она је била старија него Чеда када је дошла код нас, али се лепо припитомила. Ипак, сваке године, крајем августа, много се узнемири кад крену роде да се селе у топлије крајеве”, прича газдарица Милена.

 Сложне и толерантне животиње

Оба необична кућна љубимца имена су добила по родама које су становале у гнијезду недалеко од њихове куће и стално су им испред капије остављале грање које је Милена скупљала и користила за потпалу. Како каже Милена, животиње су веома сложне и толерантне, па ако и дође до неких размирица највише се свађају роде, и то међусобно. Углавном око хране.

Свако јутро око пола осам-осам Чеда и Зорица чекају домаћицу испред врата како би доручковале. Али доручку се увијек прикључе и остале животиње, мачке поготово. И сви сложно једу.

„Једу искључиво рибу и млевено месо. Али паризер обожавају. И гирице, а узму и кукуруз понеки пут. Навикле су уз кокошке и патке. Врло су послушне. А кад добију храну, онда их је тешко дозвати”, истиче Милена.

Како наводи, у Ковиљу има домаћинстава гдје су се такође роде припитомиле, али су оне територијалне и често, попут гусана, јурну на непознате људе који кроче њихово у двориште. Чеда и Зорица нису такви.

„Добре су роде јако. Никога не дирају. Често нам дођу деца да их виде. Некада донесу и рибе што напецају у риту недалеко одавде. Роде воле мир и тишину, и кад нам дођу деца из вртића организовано, онда их поседнемо у двориште, кажемо да се примире и роде убрзо дођу и прошетају се испред њих”, наводи Милена Скорупан.

За осам година само једном се догодило да Чеда оде из куће.

Капија је била отворена, Милена на путу, па је укућанин на високој нози одшетао у непознатом правцу.

У дому Скорупанових завладала је туга, јер Чеду нису могли да пронађу. Кад се Милена вратила, јавили су јој да је у центру мјеста виђена рода како се шета. Отишла је, препознала Чеду и кад је чуо њен глас кренуо је за њом. Вратио се у своје двориште. Више није одлазио.

Од прије месец њихова породица богатија је за још једног члана, а то је дивља патка. Дошла је на капију и сачекала да је пусте унутра. За разлику од рода које су биле повријеђене, патку ништа не фали осим, очигледно, друштва.

 И док његова врста пребива у топлим крајевима, дивљем патку не смета да буде зими, а и остале животиње су га прихватиле као свога.

Свака птица нађе своје јато

„Прво нисам хтела да га примим, али није хтео од капије да се мрдне. Мислим да је управо дошао код нас због рода. Још му нисмо дали име. Али му ви можете дати”, предлаже нам Милена, али смо им, ипак, препустили ту одлуку.

Могло би се рећи да у породици Скорупан свака птица нађе своје јато и постане станарица. И не само птица.

„Хранили смо и дивље прасе и вијетнамско прасе… Нађе се хране за свакога. У овој кући нико није био гладан. И сви су сложни. У овој кући се негује братство и јединство”, прича Милена. Саговорница открива да би вољела да им роде донесу потомство.

„Чули смо да роде живе 50 година. Вероватно ће ме надживети. Али бих волела да Чеда и Зорица добију потомство. Како време одмиче више су се зближили, па се надам да ће се то и догодити”, закључује Милена Скорупан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.