Животно путешествије Марка Вељовића из Рогатице: Срце остало у селу Сјеверско

Тим ријечима причу о свом животном путешествију за “Глас Српске” почиње старина Марко Вељовић (82) из Рогатице, који своје златно доба проводи у Дому за старија лица “Сунце”.

У засеоку Сокак између два свјетска рата доминирали су Симићи, али је други свјетски рат био кобан за ту породицу. Као борци Југословенске војске у отаџбини страдали су браћа Марко и Маринко и њихов рођак Бошко. Прва двојица, причало се, били су кршни и храбри борци, неожењени, а иза Бошка, који је погинуо на ослобађању Рогатице од усташа, остала је супруга са кћерком Милком.

Од Симића је остао жив једино Бошков отац Лука, солунски добровољац. Као Божији дар прихватио је снаху и унуку Милку, која је временом израсла у праву љепотицу. Дједу Луки и баки Спасенији она је била и кћерка и син.

Кад је Милка, коју су одмила цијелог живота звали Миља, дорасла за удају, деда Лука ју је “оженио”. И тако је Марко Вељовић из оближњег села Мислово са обода Деветака дошао у кућу Симића.

- Када сам 1957. из мог Мислова ушао у породицу Симић, знао сам да ме чека доста посла. Нисам се тога бојао, и комшије могу то потврдити. Убрзо сам “легао” на срце дједу Луки због начина вођења домаћинства - присјећа се Марко.

У мираз је добио више од 100 дунума земље, од чега 50 дунума шуме у Добром пољу, а чак је, наставља, прикупио још 50-ак дунума земље, направио нову, зидану кућу и остале потребне помоћне објекте, купио луксузна кола, трактор и потребне машине за обраду земље.

- Уз све то, са мојом Миљом стекао сам троје дјеце. Сина Мила 1958. године, Милоја 1962. и кћерку Наду шест година касније - казује Марко.

На несрећу, сина Мила однио је посљедњи рат.

- Други син Милоје је професор математике у Београду, а кћерка Нада се удала у Прелово код Вишеграда - прича Марко, чији је животни пут обиљежио и десетогодишњи боравак на раду у Њемачкој.

Горе је, вели, ишао када се ишло да се заради и врати, а не, као сада, да се остане.

- Годинама сам радио као возач у Шумском газдинству “Сјемећ” и успут се бавио земљорадњом на немалом имању. Сада, као пензионер са нешто њемачке и скромне домаће пензије, након смрти супруге Милке, од августа 2016. живим у Дому “Сунце” у Рогатици. Уз кућу и остало, некако највише жалим што сам оставио и мог вјерног Гарија, који већ годинама чува наше имање, а нема га ко нахранити и водом напојити - казује Марко.

И заиста, Гарију и Жућку, љубимцу Маркове прве комшинице Стајке Косорић, која је недавно преминула, нема више ко дати парче хљеба, а да се не говори о коски или комадићу меса.

У Сокаку и сусједном Пострању, па дјелимично и код Ћорића, нема више живе душе. Празне су куће Косорића, Крстића, Шаренаца, Малишића и већина Ћорића. А све су то некад биле газде, као што је био и Лука Симић и његов “син” Марко Вељовић.

 Свједок времена

Сјеверско је између два свјетска рата имало основну школу која је уз споменик Краљу Петру Првом Ослободиоцу чинила својеврсни културно-историјски комплекс, као и жандармеријску станицу, која је датирала још из времена Аустроугарске, ковачку радионицу, двије шумарске куће, два дућана, од којих је у једном уз продају мјешовите робе била кафана, али и библиотеку са читаоницом, коју у та времена нису имала ни многа друга знатно већа мјеста.

У том селу данас само обновљени споменик Краљу Петру, јер су га 1941. срушиле усташе, и зграда школе, која је, због недостатка ђака, затворена 2008. године, подсјећају на нека друга, срећнија времена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.