Џо Молер за Глас Српске: Носталгија за завичајем непресушна инспирација

Испричао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Милан Кнеселац, алијас Џо Молер, из Параћина који се са деветнаест година отиснуо у бијели свијет. Једно од његових седам дјела о животу српског народа у иностранству "Изгубљен у Бруклину" на малу сцену Народног позоришта Републике Српске поставио је глумац Владимир Ђорђевић, који заједно са Жељком Еркићем и глуми у овом комаду.

* ГЛАС: Недавно је у Народном позоришту Републике Српске постављена представа по Вашем тексту "Изгубљени у Бруклину". Публика је имала прилику да види тежак живот наших људи у иностранству. Да ли сте овај текст писали вођени личним искуством?

МОЛЕР: Има и личног искуства у овим причама, рецимо 60 одсто па и више, зависно од приче. Остало су опсервирања туђих живота, мојих пријатеља, људи са којима сам пролазио стазама живота и који су се на истим изгубили и више немам контакт са њима. То нарочито важи за приче из младости које су се уклопиле у бруклинске приче, доживљаје и нешто моје лично, што сам пренео из других места у овај фамозни Бруклин.

* ГЛАС: Можемо ли Вас очекивати у Републици Српској да видите како су то урадили глумци Владимир Ђорђевић и Жељко Еркић?

МОЛЕР: На позив главних глумаца Еркића и Ђорђевића, као и човека који је великим делом заслужан за стварање овог драмског дела Бојана Микулића, у Бањалуци сам био у септембру 2013. године. Сцене су ми се свиделе, а посебно она са музичком тачком која доста верно оцртава тренутак из кафанског живота изгубљених трагача за срећом из наших крајева у белом свету. Било је примедби, глумци су их озбиљно схватили и чујем да су неке ствари исправили. Свиђа ми се то што сам код свих умешаних у креирање ове драме осетио велики ентузијазам и жељу да се ствар уради добро. Верујем да ће доћи до надоградње комада. Ствари ће се мењати и како сам ја то замислио, нови текстови ће обогаћивати ову драму монолозима и дијалозима двојице протагониста.

* ГЛАС: Да ли је ово први пут да је неки Ваш комад постављен на позоришну сцену?

МОЛЕР: Да, први пут да је нешто постављено на сцену од свега што сам до сада написао. Морам опет да кажем да је све то захваљујући Жељку Еркићу, Влади Ђорђевићу и Бојану Микулићу који им је дао књиге. Пошто књига није писана за драмско извођење, верујем да су имали много посла да склопе све коцке тог позоришног мозаика. Иначе, можда ћу вас изненадити ако кажем да у Њујорк нисам дошао да правим мостове, што ми је професија, већ да пишем за бродвејска позоришта, а ето судбина ми та врата још није отворила. Ваљда каже: "Учини прво нешто за онај твој намучени народ у земљи и свету па се онда огледај на Бродвеју. А и шта ћеш ти тамо, имају они доста својих". Као клинац сам сањао да једног дана пишем за филм или позориште, а моја машта је чувала све те слике за касније, ко зна…..

* ГЛАС: Имате ли у плану да овај комад буде игран и у Бруклину?

МОЛЕР: Како да не, жеља ми је, а надам се и глумцима да гостују у Њујорку. Већ сам разговарао са неким људима да овде у Њујорку, Чикагу, Бостону, па можда и Торонту буде изведена ова драма. Страшно ме интересује како ће бити прихваћена од оних о којима сам и за које сам, у ствари, и писао. Ради се на томе и жеља ми је да то нема комерцијални, већ хуманитарни циљ.

* ГЛАС: Градили сте највеће војне аеродроме и подземна складишта. Да ли је заиста живот наших људи у иностранству тако тежак и какве успомене Вас вежу за тај период живота?

МОЛЕР: Пре него што сам завршио школу радио сам као физички радник по градилиштима и доковима Марсеља, Тулона, Париза, Беча. Били су то занимљиви дани мог пустоловног живота. Онда једног дана после мало одмора у једној бањи у Немачкој, где се налазио тај затвор, реших да се вратим у завичај, оженим, створим породицу, а онда побегнем поново у свет авантура. Мој немирни дух са два немирна детета и женом која се плаши свега и свачега, крећемо у нашу америчку авантуру. Бродвеј или пропаст. Док сам живео у Буклину и Квинсу јавила се жеља да једног дана и напишем књигу о тим догађајима, не баш аутобиографску, већ пре фикцију са искуствима из мог живота и живота других људи.

* ГЛАС: Написали сте седам збирки приповједака о животу наших људи у "далеком свијету". Које су то збирке?

МОЛЕР: Написао сам "Моји другови", "Каскадер", "Колонци", "Бруклин" (радни наслов "Изгубљен у Бруклину"), "Лопови шверцери и скитнице" и "Акцијаши". Интересантно је да су све ове књиге биле писане на дискусијама на интернет порталу и биле посећиване од многих који су практично пратили писање и настанак сваке књиге. Ето, то сам сигуран да није нико раније радио. Сви читају још необјављену књигу и причају са писцем.

* ГЛАС: Како бисте описали осјећање носталгије која се будила у Вама док сте били далеко од родне груде? Колико је заправо кроз носталгију долазила и инспирација?

МОЛЕР: Многи ми замерају због тог осећања носталгије који провејава мојим причама, што је за мене нормално јер сам у бели свет отишао, не рачунајући авантуристички део од 19. до 23. године, са 37 година. Понекад ме та носталгија за тим веселим временима дружења и среће савлада, па се питам шта тражим ког врага по овим градовима где ми нико не зна ни име, или иако га знају, не умеју правилно да га кажу. Стајао бих често на обали Ист Ривера и гледао у милион светла Менхетна који је блистао у ноћи, мислећи како би било лепо отићи негде сада у посету и слатко се испричати о неким неважним стварима, али није било никога. Никога ту нисам истински знао где бих могао да одем и закуцам на врата. Наше словенске душе су од другачијег материјала и ако се не хране срећом, дружењем и љубави, оне вену полако и болно. Кроз врата носталгије сам улазио у ту дивну ризницу догађаја из прошлости који су ми били утеха бар за кратко време или док не купим авионску карту за завичај.

* ГЛАС: Шта тренутно радите у Бруклину? Пишете ли неко ново дјело?

МОЛЕР: Пишем сваког дана, не могу без писања и да хоћу, дуго је то чучало у мени и, верујте ми, знао сам да ћу једног дана сести и писати. Дао сам предност животу, доживљајима, породици, а онда једног дана седох и тако је то кренуло, безазлено као игра на дискусијама портала "сербијанцафе" где сам писао своје прве приче о тако жељеном другарству које овде свима нама недостаје. Једном сам стојећи за шанком у дому црквеног клуба слушао двојицу који су причали пијуцкајући пиво: "Перо, ко је тај Џо Молер?". "Не знам", каже тај Пера. "Знам Марка молера, Ћоку молера, Симу молера. Знам све молере у Њујорку, али тог Џоа не знам. А што, бре, питаш?". "Ма имам једну пријатељицу у Торонту и јутрос у три сата ме зове телефоном и каже како је читала на интернету приче неког Џоа Молера и хоће да дође да га види. Луда жена, замисли, у три сата ујутру". И, ето, тако је настала моја прва књига. Имам пуно материјала и вероватно ћу на пролеће поново нешто издати. Можда роман овог пута.

* ГЛАС: Јесте ли икада пожељели да остварите "амерички сан" или сматрате да сте у томе успјели?

МОЛЕР: Мој амерички сан није материјалне природе. Желео сам и зато сам и дошао да пишем драме за Бродвеј, сценарије за филм, а као што знате, још се није десило. Требало је радити, преживети у овом граду сивих хладних облакодера, али има времена. Ово што су урадили глумци Народног позоришта Републике Српске ми је дало снагу онда када сам почео да губим наду, и ја им скидам капу.

* ГЛАС: Ко је, у ствари, Џо Молер?

МОЛЕР: Џо Молер смо сви ми помало овде у потрази за срећом. Ловци по хладним степама Канаде и Америке, као звери у златном кавезу. Бунтовници кивни на време и његове замке, шарену лажу и њене изазове. Преварени заљубљеници у холивудске спектакле. Лузер који тражи себи сличне и пресрећан је кад их нађе. Па и ја сам Џо Молер, маме ми, верујте ако хоћете…

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.