Анексија - бомба на Блкану

Пантелија Матавуљ
Анексија - бомба на Блкану
Анексија - бомба на Блкану

Босанска криза (у домаћој литератури позната и као анексијска или анексиона криза) је политичка криза која је трајала током 1908. и 1909. због анексије БиХ Аустроугарској, извршене прогласом цара Франца Јозефа 7. октобра 1908. године.

Као непосредан повод послужила јој Младотурска револуција, изведена у љето 1908. Аустрија и Бугарска су дјеловале координирано, 5. октобра 1908. Бугарска је прогласила независност, а већ сљедећег дана, 6. октобра Аустроугарска објављује да анектира БиХ.

Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију БиХ, Аустроугарска је извршила повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што се у исто вријеме, и у споразуму с њом, Бугарска прогласила за независну.

Представници православних и муслиманских народних организација дали су у Будимпешти 11. октобра изјаву да је анексија извршена без питања и против воље становништва и упутили посебну делегацију у европске престонице да ту изјаву стави до знања великим силама.

Анексија је у Србији одјекнула као бомба. Срби су рекли да им је непоштено испред носа однесена БиХ. У Србији је анексија изазвала велико узбуђење, јер се осјећало да се Аустрија тиме учвршћује на Балкану и да жели да пресијече све наде у будућност српске државе.

У Србији су држали масовне зборове и створили два тајна друштва за уједињење свих Срба: "Народну одбрану" с циљем да прикупи добровољце за евентуалне борбе и "Уједињење или смрт" (познато и под именом "Црна рука"). Поткрај 1908. године било је већ неколико огранака "Народне одбране" и у Босни. Србију је од наума да навијести рат Аустроугарској одвратио руски министар спољних послова Извољски, кога је заболио начин на који га је Фон Аерентал изиграо, али је свеједно савјетовао Београду овако: "Србија мора остати на миру и не смије ничим изазвати Аустрију како јој не би пружила прилику да је сатре. Тачно 24. фебруара 1909. у Србији је образована концентрациона влада под предсједништвом Стојана Новаковића.

Под притиском општег нерасположења у Европи, Аустроугарска и Турска 26. фебруара 1909. склапају уговор према којем Аустроугарска стиче пуно право над БиХ, али се и обавезује да ће се повући из Новопазарског санџака, да ће гарантовати пуну вјерску слободу босанским муслиманима и платити Истанбулу одштету од 2,5 милиона турских фунти.

Аустрија је почела припреме да силом угуши српске протесте прије него што дође до конференције великих сила, коју је предлагала Русија. Руско посредовање спријечила је Њемачка пријетњом у Петрограду, због чега је Србија морала да се покори, али посредовањем Енглеске ослобођена исувише понижавајуће изјаве коју је тражила бечка влада. Умјесто ње 31. марта 1909. дала је другу изјаву да нова ситуација створена у БиХ не задире у права Србије. Аустроугарска је том изјавом добила задовољење и сматрала се побједницом.

Берлинским споразумом из априла 1909. ова криза сматрана се завршеном.

У Србији је ова криза изазвала јачање национализма и националне солидарности. Ова криза је на неко вријеме пореметила односе између Аустроугарске и Русије. Врење српског националног питања изазвано анексијом проширило се на дијелове б­х. становништва. И у Хрватској је јачало расположење против Аустроугарске, а све је више задобијало облик сарадње са Србима у ковању планова да буде основана заједничка јужнословенска држава.

Невјероватно незграпан израз тог новог става било је име студентске организације која је дјеловала на факултетима изван Босне, а којој је предсједник био млади босански писац Иво Андрић: "Хрватско-српски или српско-хрватски или југословенски напредни омладински покрет". Такође, анексиона криза сматра се уводом у Први свјетски рат.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана