Milan Mladenović: Sjećanje na princa rokenrola FOTO

Beograd - Iako je živio samo trideset šest godina, legendarni muzičar Milan Mladenović (1958. - 1994.) ostavio je neizbrisiv trag u rok muzici, a mada se polemisalo da je imao sidu i bio narkoman, uzrok smrti ovog harizmatičnog muzičara bio je rak pankreasa, prenose agencije.

Iako je prošlo osamnaest godina od smrti Milana Mladenovića, jednog od najznačajnijih umjetnika bivše Jugoslavije, legenda o njemu živi sa istim žarom.

Šarmer koga većina žena i dalje smatra za prototip savršenog muškarca svojim nesebičnim radom ostavio je dubok trag u muzici koju rado slušaju pripadnici svih generacija.

“Dečak iz vode” umro je prije osamnaest godina, 5. novembra, nakon tri mjeseca borbe sa rakom pankreasa u jednoj novobeogradskoj višespratnici sa vjerom u bolju budućnost i sutra vrijedno življenja za one koji ostaju.

Do samog kraja sačuvao je vedar duh iako je većina njegovih stihova obojena gorkim i oporim tonom.

Na neki čudan vizionarski način predvidio sva dešavanja koja će uslijediti na tlu bivše SFRJ.

Surova vremena, poslije titoromantizma zbrisala su sa lica Zemlje generacije koje su željele i trudile se da izvan okvira komunizma obezbijede slobodu izražavanja onima koji dolaze.

Najapsurdnija činjenica jeste i da je osamdeset odsto članova, bližih saradnika i prijatelja najupečatljivijeg jugoslovenskog benda “Ekatarina Velika” mrtvo.

Basista Bojan Pečer umro je u Londonu od srčanog udara 13. oktobra 1998, a klavijaturistkinja Margita Stefanović 18. septembra 2002. godine u Beogradu, a uzrok njene smrti nikada nije zvanično potvrđen, mada se vjeruje da je umrla od posljedica intravenoznog korišćenja droge.

Ostali članovi benda preminuli su od side, Ivan Vidović 1992. i Dušan Dejanović 2000. godine što čini tragediju ovog benda još većom.

Uprkos svemu legenda i o njima i dalje živi istom snagom kao i osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog vijeka.

- Ja tebi čitam poslednje slovo, ja tebi, a ko meni? Sada si otišao da bi se negde rodio. Zvuk, snaga i energija! Ti me čuješ sad. Rastanak je i ponovni sastanak, puno ljubavi je otišlo sa tobom to što se sada ne vidimo, ne znači da nismo zajedno. Ovde je mnogo njudi da te isprati, tvoji njudi... Dečak iz vode u purpurnim dubinama stvarne muzike, neka bude lepo, neka bude istinito, neka se čuje... Samo jedan put vodi do pravde, kao što su i sve reči bile na tvojoj strani, i vetar, i zemlja, i dah. Neka ovo bude dosta, neka ovo bude sa merom, vidimo se... - reči su kojima je muzičar i dugogodišnji Milanov prijatelj Zoran Kostić Cane ispratio velikana jugoslovenskog rokenrola na vječni počinak, a osim njega sahrani na Novom groblju pored porodice i najbližih prijatelja, prisustvovali su i brojni obožavaoci EKV-a.

Ispred grada Beograda od vrsnog muzičara oprostio se potpredsjednik Milenko Kašanin, novinar Petar Popović i svi oni koji su znali da Milanov odlazak najavljuje dolazak šunda i iskrivljenih vrijednosti.

Milan Mladenović rođen je 21. septembra 1958. u Zagrebu gdje je i živio do polaska u osnovnu školu.

Njegov otac Spasoje, rodom iz Kruševca, bio je oficir Jugoslovenske narodne armije, a majka Danica domaćica iz Makarske.

Od prvog dana pa sve do smrti, punih trideset šest godina borio se za muziku i živio po pravilima koja mu je ona nametala.

- Počeo sam da sviram u četvrtom razredu osnovne škole kada mi je otac kupio akustičnu gitaru na kojoj je pisalo Tango, potom sam išao u muzičku školu i naučio neke akorde. Bilo je to u Sarajevu gde smo se doselili kada sam imao šest godina i na čudan način mislim da je ono mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me naravno mlatili, i dolazio sam kući krvav, plačući, što je trajalo do 1970. kada smo se preselili u Beograd. U Sarajevu sam imao najboljeg prijatelja Amera sa kojim sam idući ulicom stalno pevao Bitlse. Tada sam želeo da kada porastem postanem jedan od njih. U tom periodu mnogo sam čitao, što mi je ostalo kao potreba i kasnije. Stalno sam menjao ukuse, čas bi mi se nešto svidelo, a čas ne bi. Sećam se da sam mahnito čitao Aleksandra Dimu i to ispod klupe za vreme časa zbog čega sam i oćoravio pa sam kasnije morao da nosim tegle na očima i nisam video belu mačku u mraku - pričao je Milan u emisiji “Tri želje za zlatnu ribicu” Ireni Mišović o tome kako mu je rokenrol bio način života, a muzika vazduh koji je udisao i koji ga je pokretao.

Ipak, njegovi prvi ozbiljni koraci u muzici dogodili su se krajem sedamdesetih u bendu “Limunovo drvo” koji je nastupao po gitarijadama, u Domu omladine i SKC-u.

Iako u početku nije imao podršku roditelja za izbor muzike kao životnog puta, ipak su ga podržali već nakon prvog hvalospijeva u novinama koji je veoma brzo uslijedio.

- Kad sam definitivno odlučio da se bavim rokenrolom to se mojim roditeljima uopšte nije dopadalo, ali sam se na kraju izborio da se naviknu na to, a onda bi im bilo drago kada pročitaju moje ime u novinama. Počeli su aktivno da me pomažu i podržavaju. Na neki način kao i svi drugi ljudi, i ja sam savršena mešavina svojih roditelja. Čini mi se da sam žestok na majku i blag na oca, a kada je reč o fizičkom izgledu, jedino sa sigurnošću znam da sam nos nasledio od tate - otkrio je svojevremeno magazinu “Ćao”, a upravo je njegov otac bio glavni krivac za Milanov izbor profesije pošto mu je kupio prvu gitaru i upisao ga u muzičku školu.

Za razliku od posljednje decenije u kojoj je živio, početak osamdesetih ostao mu je u predivnom sjećanju jer je mogao bez ikakvih stega da uživa u beskrajnoj ljubavi koja je u tom periodu vladala među ljudima.

- Osamdeset prva, druga i možda treća bile su veoma interesantne godine jer je tada bila manija žurki po Beogradu i postojao je određeni krug ljudi koji je se ludo zezao. Nešto u vazduhu je visilo, neka dobra atmosfera, svi su bili zajedno i svi su imali simpatije za svoje bližnje. Iz te euforije isplivale su tri beogradske grupe: “Idoli”, “Električni orgazam” i “Šarlo Akrobata” koju smo osnovali Dragomir - Gagi Mihajlović, Dušan Kojić Koja, Vd i ja. Snimili smo za Jugoton ploču Paket aranžman, čime smo prestali da budemo demo-bend, već smo postali veoma poznati, prava senzacija. Svuda se pisalo o nama, pošto je svima izgledalo da smo iz istog fazona i da pripadamo istom pokretu. Koja je bio vrlo ozbiljan, Vd je u sve unosio dosta humora i ironije, a ja sam hteo da sve to zvuči kompaktno i melodično. Njih dvojica svirali su veoma slobodno, a ja sam to kočio jer nisam ni mogao pored pevanja da to postignem i sa gitarom - zabilježeno je u monografiji Milana Mladenovića “Dečak iz vode” autora Flavia Rigonata.

Sa Gagijem, koga je upoznao još u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji, a potom sa njim studirao na filološkom fakultetu, osnovao je bend Katarina II.

Tada im se prvi put pridružila Magi koja je Milana osvojila svojom muzikalnošću i sluhom.

Ipak, dvije godine kasnije zbog čestih sukobljavanja bend se raspao.

Gagi je polagao pravo na ime benda, a Milan i Magi, Bojan Pečer i Firči odlučili su da osnuju novi bend sa sličnim nazivom - “Ekatarina velika”.

Grupa je snimila sedam ploča, a kroz njenu postavu prošlo je mnogo ljubitelja rokenrola, međutim najčešće promene dešavale su se za bubnjevima za kojima su bili Ivan Vdović Vd, Ivan Fece Firči, Ivan Ranković, Srđan - Žika Todorović, Marko Milivojević i drugi.

Veoma važan i prepoznatljiv pečat ostavili su Margita Stefanović Magi za klavijaturama i Bojan Pečer koji je bio jedan od najtalentovanijih basista svog vremena.

Slava koju je stekao i brojni obožavaoci koji su ga pratili kao frontmena EKV-a nisu mu pričinjavala zadovoljstvo.

Milan je želio da ljudi vole njegovu muziku, a ne njega.

Međutim, najupornije su bile djevojke koje su ga pratile, ljubile, za njim vrištale.

Ipak, iako se o njegovom privatnom i intimnom životu veoma malo zna, posljednje godine proveo je sa Majom Maričić koja je bila njegova najveća životna ljubav, a upravo toj djevojci posvećena je i pjesma “Oči boje meda”.

U tom periodu, negdje početkom devedesetih njegovo srce po svaku cijenu željela je da osvoji i novinarka Luna Lu, a to joj je nakratko pošlo za rukom u periodu kada su Maja i Milan raskinuli.

Koliko o njegovim ljubavima, polemisalo se i o tome da li je koristio opijate.

Njemu bliski ljudi tvrde da je bio izuzetno odgovoran, strog, posvećen čitanju i nikada narkoman, dok drugi zastupaju mišljenje da je umro od AIDS-a koji je dobio kao posljedicu dugogodišnjeg konzumiranja narkotika.

- Nije baš prijatno kada ljudi žele sa vama da pričaju i onda kada niste raspoloženi za to. Više ne mogu nigde da odem, ne mogu da radim ono što želim. Ljudi me sve češće maltretiraju. Ne mogu da se pomirim s tim preuveličavanjem na svim poljima, izgubljenim vremenom koje provedem u razgovoru sa onima koji me zovu bez ikakvog razloga i hoće da čuju samo tračeve. To ume da bude vrlo neprijatno - izjavio je za list “Ćao”.

Početkom 1994. Mladenović je boravio u Brazilu gdje je sa Milanom Subotićem Subom, nekadašnjim frontmenom grupe “Redž Ilusivi”, snimio posljednji album “Dah anđela”.

 - To je neka vrsta psihodeličnog samba-roka s balkanskim uticajem. Brazil je ogromna i predivna zemlja koja iz naše perspektive izgleda kao druga planeta. Zaljubio sam se u te ljude koji tako skladno žive jedni sa drugima i sa prirodom. Crnci, Indijanci, Japanci, Nemci, Italijani, svi žive zajedno, pošteno i ne dele se. Među njima nema rasizma. To je siromašna zemlja, ali ljudi zbog toga nisu nesrećni. Mislim da bismo od njih i mi mogli mnogo da naučimo kako da budemo tolerantniji i opušteniji - izjavio je Milan za TV poster, a oni koji su ga poznavali tvrde da nikada nije prebolio bratoubilački rat na prostorima bivše Jugoslavije i da je upravo to bio konačan potpis na njegovoj umrlici.

Mnoge patriote mu i danas zamjeraju odbijanje nastupa u Banjaluci početkom devedesetih, što je bio njegov otpor svemu onome što se dešavalo u republici gdje je jedinstvo i razumijevanje trebalo da služi za primjer. 

- Izvesno je da kroz život idem stihijski, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno - nikad ne znam gde ću krenuti. Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me guše i razdiru ovozemaljski jadi. Stojimo na rubu iznad neke razjapljene provalije koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta, a iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja počinje da curi, rasteže se po nama. Čini mi se da smo stisnuti, ne možemo ni korak nazad, ali ni napred... Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše, borite se za život - zabilježene su Milanove riječi u monografiji.

Suviše revoltiran razvojem događaja Milan je zajedno sa nekoliko rok muzičara 1992. pokrenuo projekat antiratnog karaktera “Rimtutituki”.

Himna “Slušaj vamo” objavljena za Radio B92 bila je prst u oko odgovornima za nastali haos.

Najuticajniji muzičari tog vremena kreću da sviraju u otvorenom kamionu ulicama Beograda promovišući mir, ali njihovi pokušaji nisu imali odjeka među razjarenom masom spremnom na ubijanje.

Pokušaj organizovanja koncerta pod nazivom S.O.S mir iliti ne računajte na nas, nikada nije realizovan, a očaj i nemoć bili su jedine emocije koje su im preostale.

Sličan naboj osjeća se i na posnjedea dva albuma “Ekatarine Velike”, “Neko nas posmatra” i “Dum Dum”.

U avgustu 1994. nakon nastupa grupe na Festivalu u Budvi, Milan biva prebačen u bolnicu gdje je ustanovljeno da ima rak pankreasa, a poslije tri mjeseca teške borbe sa bolešću preminuo je izuzetno iscrpljen i sa svega trideset i pet kilograma.

- Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine - riječi su kojima je završena njegova monografija.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.