Zelena transverzala (5)

Primarno je da se pozabavimo samom pojavom - islamskom i muslimanskom realnošću na Balkanu, pa tek onda političkim i inim govorima o njoj...

Realna je, na žalost, opasnost da se suočavanje s islamom na Balkanu, bar kad je o SAD i EU reč, nastavi zatvorenih očiju za njegovu sve radikalniju prirodu, odnosno uz zadržavanje naočara "političke korektnosti" uspostavljene tokom početne faze jugoslovenske krize. Opet se ispoljava sklonost relativizovanja i potcenjivanja, ne samo ocena, već i dokaza o sve izraženijim fundamentalističkim karakteristikama "novog balkanskog islama". Tako, recimo, bivši švedski premijer Karl Bilt, političar koji bi trebalo da dobro poznaje Balkan, pošto je na njemu, kao visoki predstavnik međunarodne zajednice, ostavio prepoznatljive tragove svog delovanja, 2005. godine gotovo srdito, zbog nepravde koja im se, navodno, čini, ponavlja više od jedne decenije stare stereotipe o isključivo umerenim balkanskim muslimanima. Zalažući se za to da se islam proglasi komponentom evropske kulture, Bilt o balkanskim muslimanima govori kao o jedinstvenom i pozitivnom faktoru u evropskim stvarima, za šta kao primer navodi bosanske i kosovske muslimane koji su dokazali da im je svojstvena tolerancija i saradnja s drugim zajednicama, uz napomenu da su oni bili žrtve ostalih, a ne obrnuto (vid. Byronica, VIII, 5-6, 2005, 16). Kako se ukazuje na ekstremizam Do koje mere je duboko usađena i jaka ta matrica skeptične racionalizacije svakog diskursa o ovoj pojavi, svedoči i to što je usvajaju i mnogi intelektualci iz balkanskih sredina. Pošto je rat, nadajmo se ne samo privremeno, na Balkanu završen, otpada tumačenje o navodnoj ratnoj antimuslimanskoj propagandi iz naučnih štabova velikosrpskog (i velikohrvatskog) nacionalizma, ali se hitro pronalaze nova tumačenja pozadine nastojanja da se ukaže na problem jačanja islamskog ekstremizma na prostoru prethodne Jugoslavije. Važno je prikazati da nije reč o principijelnim, već konjunkturnim motivima. Tako, na primer, vrsni novinar beogradskog nedeljnika Blic Nenjs (03.10.2001) Željko Cvijanović piše komentar naslovljen "Beograd stiče poene u ratu protiv terorizma", tvrdeći da se "Srbija nada sticanju političkog kapitala zahvaljujući američkoj kampanji protiv terorizma" i da "smatra da može prevazići nasleđe iz Miloševićevog doba redefinisanjem svoje samoproklamovane uloge branioca zapadne civilizacije od muslimanskih hordi sa istoka na jedan moderniji način". Tako, eto, rezonuje jedan srpski novinar, dok je istovremeno tadašnji američki ambasador u Beogradu i odličan poznavalac balkanskih prilika Vilijam Montgomeri sa srpskim političarima podelio zabrinutost zbog verovatnog revanšizma albanskih ekstremista na jugu Srbije. A zna se da su ove grupacije, ponajviše kroz krijumčarenje droge, povezane s nekim ograncima međunarodnog islamskog terorizma i njegovog finansiranja. Dakle, ako se uvaži logika prema kojoj Srbima, kad govore o islamu i muslimanima, s kojima su u svakodnevnom životnom dodiru, motiv opet nije kazivanje istine, već jedan novi, moderniji "politički pragmatizam", obezbeđuje se alibi da se njihovo svedočenje iznova obesnaži, čak i ako se zna da su u pravu. Pravi začarani krug! Pokušajmo, ipak da iz njega nekako izađemo, dok nije kasno. Hajde da stvari postavimo tako što ćemo ići u susret novoj racionalizaciji navodne srpske neiskrenosti i tendencioznosti u prikazivanju "islamske opasnosti" na Balkanu. Zašto bi uopšte, u ravni političkog vrednovanja, jedan "novi, moderniji pragmatizam" bio nelegitiman. Zar samo Srbi nemaju pravo na pragmatizam kojim se drugi diče, a i postižu sasvim opipljive rezultate u afirmisanju svojih državno-nacionalnih interesa? Kamo sreće da su dosad bili pragmatičniji! Bilo bi, u krajnjoj liniji, bolje i za njih i za ostale protagoniste jugoslovenske golgote. Za temu kojom se mi ovde bavimo i za način na koji nastojimo da joj pristupimo, u najvećoj mogućoj meri prevazilazeći ograničenja neposredne ideološke i političke determinisanosti, eventualni politički pragmatizam u načelu je tek sekundarno relevantan. Kako onaj srpski, tako i američki, albanski ili muslimanski. Svaki. Ne "zašto" nego "šta" se govori Primarno se moramo pozabaviti samom pojavom, odnosno islamskom i muslimanskom realnošću na Balkanu, a tek onda političkim i inim govorom o njoj. To nikako ne znači da su diskursi o islamu na Balkanu epistemološki nebitni. Naprotiv! Da bi se o njima moglo kompetentno raspravljati i rasuđivati, uz izbegavanje zamke apsolutizovanja, a naročito ontologizovanja bilo kojeg od njih, neophodno je "spustiti se" do stvarnosti, tj. do "novog balkanskog islama" u njegovom individualnom i kolektivnom manifestovanju u društvenom životu. Dosad se uglavnom išlo obrnutim smerom. Polazilo se od toga zašto Srbi, Amerikanci, Bošnjaci, Albanci, Turci... nešto govore o islamu i muslimanima, a ne od toga šta govore. Ponajmanje je na dnevni red dolazilo pitanje da li to što se govori odgovara istini "na terenu" ili ne. Svako je pričao svoju priču, a život je išao svojim putem, u slučaju balkanskih muslimana objektivno sve više "zelenom transverzalom". (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.