Zelena transverzala (10)

Iako je Balkan jedno od malobrojnih područja svijeta gdje se biti Amerikanac među muslimanskim stanovništvom doživljava kao plus, administracija Bijele kuće na to gleda kao na razlog za zabrinutost.

U svom tekstu "Najzad na Balkan", objavljenom u prvom broju uglednog časopisa Foreigm Affairs, januar - februar 2005, Edvard P. Džozef saopštava u celini prilično uravnotežen prikaz trenutnog stanja zamrznutih sukoba na Balkanu, uključujući i svest o tome da trajnih rešenja ne može biti, ako se ne uzmu u obzir legitimni interesi svih strana, pa i Srba. Ovo ističem da bih naglasio kako Džozefovom pristupu, bar u ovom napisu, nije svojstven nikakav antisrpski otklon. Za temu o kojoj raspravljamo to je, naime, od načelnog značaja. Iako su mu, shvatljivo, bliski pogledi Međunarodne krizne grupe (npr. "disfunkcionalnost" dejtonskog mirovnog okvira, nužnost brzog pronalaženja formule konačnog statusa Kosmeta i sl.), E.P. Džozef ističe da za preostale etničke probleme na Kosmetu, u Makedoniji i u BiH ne postoji jedinstven model rešenja, ali da se u procesu traganja za rešenjem mora odustati od favorizovanja bilo koje strane ("njithout favoritism"), a da se kao glavni kriterijum mora dosledno primeniti "pošten odnos prema manjinama" ("the fair treatment of minorities"). Sve ovo veoma lepo zvuči, ali se teško može pomiriti s jednom drugom konsideracijom koju, kao bitan američki interes u regionu, E.P. Džozef bez ikakvog zazora navodi u istom plaidoyer-u. Evo tog ključnog mesta u tekstu: Razlog za zabrinutost "Jugoistočna Evropa i dalje je jedno od onih krajnje malobrojnih područja sveta gde se biti Amerikanac među muslimanskim stanovništvom doživljava kao plus. Albanci još od vremena Vudroa Vilsona gledaju na SAD kao na svog glavnog dobročinitelja, a od 1992. slična osećanja gaje i mnogi Bošnjaci. Bušova administracija je, međutim, ispoljila sklonost da na muslimansko prisustvo u regionu gleda kao na razlog za zabrinutost. Više činilaca - bosanski dokumenti pronađeni kod nekih pripadnika "Al-Kaide", produžavanje boravka određenog broja mudžahedina u BiH, kao i saudijsko finansiranje tamošnjih radikalnih džamija - pojačavalo je ove bojazni. Vašington bi ipak morao priznati da ni Kosovari ni Bošnjaci, sa svojom snažnom evropskom orijentacijom i proameričkim osećanjima, nisu baš pogodni regruti za islamski terorizam. U svom drugom mandatu, predsjednik Buš bi trebalo da razudi svoj pristup. Postizanjem pravičnih i stabilnih rešenja za otvorene probleme ovog regiona doprinelo bi se izvlačenju Balkana van domašaja islamističkog terorizma. Ako bi se stekao utisak da Vašington izneverava muslimane u regionu, imidž SAD na Balkanu i u čitavom islamskom svetu pretrpeo bi još jedan težak udarac". nešto dalje, autor upozorava: "Ako Zapad ne uspe da zaštiti interese regionalnih muslimana, okrivljen će, u svakom slučaju, biti Vašington, a ne Pariz". U zaključnom pasusu, E.P. Džozef još jednom odlučno podseća: "Bilo bi više nego nepromišljeno prenebregnuti implikacije koje ovaj region ima za odnose SAD s islamskim svetom". Dragocena vrlina E.P. Džozefovog teksta jeste u tome što je u njemu sve izričito i jasno rečeno. ukratko: u rešavanju složenih balkanskih etničkih i političkih jednačina treba biti dosledan i fer prema svima, naročito voditi računa o odnosu prema manjinama, s tim što bi prema tamošnjim muslimanima, koji vole Ameriku, trebalo biti malo više fer, jer od toga delimično zavisi već prilično narušena predstava o Americi u islamskom svetu. Jasno, da jasnije ne može biti! Ali, i protivrečno, da protivrečnije ne može biti! Kako uskladiti nepristrasnost s favorizovanjem muslimana? Nikako, jer nije moguće. Receptura koja kao glavni sastojak sadrži "asimetričnu nepristrasnost" realpolitički je svakako primenljiva, to već znamo. Ne svedoči li o tome, uostalom, i sam bivši američki predsednik Bil Klinton u svojim memoarima, iznoseći glavne argumente s kojima se 27. novembra 1995. godine obratio naciji, da bi obrazložio nacionalni interes neposrednog angažovanja SAD u bosanskoj drami u prilog muslimanske stvari (vid. B. Clinton, My Life, London, 2005, 685)? Dvostruki standardi ili ne Ostaju, međutim, sumnje u pogledu toga leči li stvarno ovakva selektivna terapija bolest ili je, eventualno, samo zalečuje, a perspektivno podstiče njeno recidiviranje, rasplamsavanje i metastaziranje. Mi, naravno, možemo samo nagađati u kojem će smislu administracija predsednika Buša u njegovom drugom mandatu "razuditi" svoj pristup prema Balkanu, hoće li imati u vidu i uvažiti preporuke da se, navodno iz razloga višeg reda, nastavi s doslednom primenom dvostrukih standarda prema suprotstavljenim akterima regionalnih zbivanja. Nadajmo se da neće i da će, poučena iskustvima u suočavanju s islamističkim terorizmom, korigovati dosadašnji objektivno promuslimanski pristup i stvarno se nepristrasno postaviti. To bi, svakako, bilo korisnije za Balkan, Evropu, ali, na dužu stazu, i za samu Ameriku, ako joj je globalno iskorenjivanje terorizma stvarno strategijski i nacionalni prioritet. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.