Ropstvo đavolu (17)

Stalno u grču za život kćerke, Natašini roditelji u Rimu zaduživali su se na sve strane da bi došli do novca. Marija preuzela na sebe navodno prokletstvo porodice koja za to treba da plati. Govori o otmici Nataše i reketašima koji traže pare za njen otkup. Marke stižu, kćerka ih daje Mariji, a ona ih negdje nosi

- Sleđeni, preživljavamo pravi užas i strah da nam se ubiju kćerku - nastavlja svoju ispovijest Natašina majka. - Udaljeni smo hiljadu kilometara od Beograda, nemoćni. Izgubili smo sposobnost da logično razmišljamo, usredsređeni na roditeljsku brigu, u iščekivanju onog najcrnjeg. U glavi nam kolaju jezive slike i živimo za telefonski poziv, napeti, u stalnom iščekivanju. U istoj situaciji je bila i Nataša u Beogradu, neprekidno u grču da ne naljuti (vračaru) Žaklinu, pod stalnim pritiskom novih i novih zahteva. To je bila smišljena taktika, koja će je dovesti u takvo psihičko stanje da će priznati i ubistvo koje nije počinila, a što će je odvesti pravo u zatvor... Tada nisam ni sanjala da sam, preko Nataše, i ja pala u Marijine ruke i da se i meni uveliko "ugrađuje" program, koji će me potpuno psihički razneti i dovesti do toga da u detalje isplaniram kako da se ubijem... Roditelji u dugovima Istovremeno upropastili smo celu familiju. Zaduživali smo se kod svih. Samo mom deveru, koji živi u Beču, dugujemo više od 20.000 nemačkih maraka... Kada je čovek u situaciji da kupuje život svog deteta i kada mu se kaže da u određen sat i na određeno mesto treba da donese toliko i toliko novca - to je pravi pakao. Dever šalje novac, preuzima moj otac, trese se da li će stići na vreme, a ja drhtim da sve to ne zakasni zbog neke saobraćajne nesreće. Pri tome Nataša nam zabranjuje da bilo šta kažemo rođacima. A ko će da ti pozajmi novac, ako ne zna da je život u pitanju? I onda pare stižu Nataši, ova ih daje Mariji, a ona ih negde nosi... I tada, dok danonoćno čekamo i strepimo od telefona, javlja se Marija. Kaže mi da Nataše nema, da su je uhvatili reketaši i da ona kreće da je traži. Činilo mi se da ludim... Savjetuje nam da ništa ne preduzimamo, jer je mnogo opasno. Sad se ja uplašim za nju. Kuda da ide u takvom stanju. kažem joj da sve prijavi policiji. Ona pobesni: - Kakva policija, taman posla. Predlažem joj da bar kaže svom komšiji, inspektoru: - Ne dolazi u obzir, oni bi odmah pucali, jer im nije bitna Nataša. Osim toga, policija ne zna gde su otmičari, jedino ona zna gde im je sklonište, jer je nosila novac za reket, kaže Marija. Pomenem mog kuma, možda on može nešto da pomogne. Ozbiljan je čovek, staložen, bio je u ratu i ima oružje. Ona se toliko izbezumi da sam se uplašila da joj se nešto ne dogodi. Onda mi dojednom umiruje da sačekam i spusti slušalicu. Posle se javlja i monotonim glasom obrati mi se sledećim rečima: - Gospođo, pitali ste me šta ću da preduzmem. Evo sad ću da vam kažem, idem da spasem vašu kćerku! Ja odlazim, ona dolazi. Vi ćete dobiti kćerku nazad. Ja svoj život dajem za njen, jer znam koliko je volite. Moj život nije važan, za mene niko ne mari, niko me ne voli. Ja, van sebe, kažem: - Pa valjda ćete obe da se spasite! - Ne, to je nemoguće. Dok onaj njen inspektor i njegovi policajci budu oslobađali Natašu, ona će već da bude mrtva. Kroz glavu mi prolaze strahote. Zamišljam je kao svoje dete, jer sam je tada, a da toga nisam bila svesna, tako i prihvatila. Sve je uradila da je zavolim. Mislila sam da sam kriva za njeno narušeno zdravlje, a sada ću da budem kriva i za njenu smrt. Opraštamo se. Kaže da je inspektor čeka ispred kuće. Pričala je sa mnom baš kao da ide u smrt. Sada znam da me je satima držala u neizvesnosti - strahu i iščekivanju, što je bio samo deo njenog metoda približavanja. Ne znam gde je za sve to vreme bila Nataša. Verovatno u njenom stanu. Marija je pokušala i za ovu otmicu da nam izvuče pare, ali mi više nismo imali, a u tom trenutku nismo mogli ni da ih nađemo. onda je odlučila da ona postane žrtva. ja sve vreme mislim da je mrtva, da ne pričam opet šta sam sve proživljavala. Kada se posle tri dana javila, zvučala je strašno, a Nataši i meni je ispričala da su je silovali, mučili, počupali joj sve nokte (Nataša mi je, kasnije, rekla da je imala veštačke nokte, tako da nije mogla da proveri da li je to tačno). Ispričala je da je sve to bilo uzalud, jer Nataša nije ni bila kidnapovana. A nju su, u stvari, mučili da bi odala mene! - Šta da oda o meni!? - čudila sam se. - Pa to, gde živite u Rimu - rekla mi je Marija telefonom i dodala, da se ništa ne brinem jer me nije odala. Tog časa je za mene postala heroj, mučenica, idol, skoro bog... Dodaje da se trenutno nalazi na moru, jer je uspela da nekako pobegne od mafijaša i da skoči sa mosta. Spasli su je neki ribari i prevezli u Klinički centar, gde je, na sreću, dežurni bio njen psihijatar, koji ju je sklonio kod sebe kući i uništio njen karton, pošto je znao od koga je pobegla. Sada se sa Natašom, po savetu Žakline, nalazi u Budvi. Marija uvučena u "igru" Nataša se za svo to vreme ne javlja. Igru preuzima Marija. ona me zove i obaveštava da Nataši nije dobro, da ima bolove, jer Žaklina ima jednu lutku sa Natašinim imenom u koju zabada igle kad god Nataša nešto pri ritualima pogreši. I tada se javlja prelomni momenat kada i mene ubacuju "u igru", a da ja toga nisam bila svesna. Posle duže pauze, javlja se Nataša i kaže mi da je Marija preuzela kompletno naše prokletstvo na sebe. zbog toga trpi nenormalne bolove i mogu je spasiti samo ja, ako je zavolim kao svoje dete. A ja sam je, zbog svega što je do tada učinila za našu porodicu, već volela kao svoje dete. Rečeno mi je da moram hitno da otputujem u Budvu i da svojim prisustvom i ljubavlju pomognem Mariji da preživi. Ko to, na mom mestu, ne bi uradio! U mojim očima mi smo već bili višestruki Marijini dužnici i najmanje što sam mogla da uradim je da budem uz nju kada joj je izuzetno teško. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.