Krvava košulja sarajevska (1)

Sabraći iz Sarajeva, zverski umorenoj samo zato što su imali nepoželjna imena" (Veljko KOJOVIĆ)

Sjećajući se stare arapske priče o dobrom sultanu, koji je bio žrtva pohlepe za vlašću, dok je preživljavao osam stotina dana u Sarajevu, Kojović je, veli, posmatrao kako se suludo maše krvavom košuljom, sarajevskom, prizivaju Bog i đavo, očekuje njihova pomoć, siju iluzije i fabrikuju laži. Svoje dnevničke zapise bilježio je, kaže, "nemo plačući duboko u sebi" Prokletstvo ljudsko da zaboravlja ni mene nije mimoišlo i priča o krvavoj košulji, do ratnih sarajevskih dana, bila je gotovo izbledela iz mog sećanja. U dugim sarajevskim noćima, ophrvan strahom i besanicom, glađu i hladnoćom, prisećao sam se prošlosti, onog ljudskog i lepog, mada svestan da u prošlosti niko i ni za šta nije našao rešenje; sećanja o susretima i zbivanjima sama su navirala i sama se upoređivala sa onim što se dešavalo u nekad lepom Šeheru. Priču o krvavoj košulji ispričao mi je, pre mnogo vremena, Faruk Kadumi, jedan od lidera Palestinske oslobodilačke organizacije, u nameri da ukratko kaže o sudbini svog naroda. U arapskom, pa i čitavom islamskom svetu, po toj priči, istorija nije zabeležila nijednog vođu kojeg je narod voleo. Izuzetak je bio neki kalif iz Damaska, ili sultan, ne sećam se više šta je bio, kao ni njegovog imena, koji je najmanje vremena provodio u svom prelepom dvoru. Putovao je vrelim pustinjskim peskom prateći nomade i namernike, pomažući im da prežive i pronađu put do svog odredišta, zalazio u sela i radio sa seljacima učeći ih kako najbolje da iskoriste plodnost zemlje, gradio džamije i sa vernicima redovno upražnjavao pet molitvi dnevno, obožavao decu i igrao se sa njima, a o ratnim pohodima niti je pričao niti razmišljao. Iako su ga takvog svi voleli i obožavali, jednog dana pronašli su ga izbodenog sabljama dimiskijama, u džamiji gde je učio namaz. Njegova dva bratića, željni vlasti, sile i rata, smišljeno i tajno, u vreme kad ih niko nije mogao primetiti, lišili su ga života, skinuli s njega košulju i krenuli svetom. Svuda su mahali krvavom košuljom i tražili pomoć od prijatelja i poznanika, od svih koji su ikada čuli za njihovog omiljenog vođu, kako bi pronašli ubice i primerno ih kaznili. Ljudi, ganuti krvavim mrljama na poderanoj košulji, okupljali su se i pomagali sultanovim bratićima, u stvari ubicama, verujući da je dobrog vladara ubio neko drugi. Možda uistinu nisu znali, ili nisu hteli znati, da je omiljenog vođu mogla ubiti samo nečija želja za vlašću, za moći i bogatstvom. Osam stotina krvavih dana u Sarajevu sećao sam se ove priče, posmatrao sam kako se suludo maše krvavom košuljom sarajevskom, kako se prizivaju i Bog i đavo i očekuje njihova pomoć, kako se seju nade i iluzije i fabrikuju laži, kako na velikom balkanskom smetljištu izrastaju mržnje i kolektivni strahovi; gledao sam, najviše iz svog haustora i u svom haustoru, kako se sve rastače, kako nepovratno nestaju "neraskidivo bratstvo i jedinstvo", komšiluk i njegov ljudski lik, kako je nad svim ljudskim vrednostima odviše lako zadominirala opaka želja za vlašću, snaga oružja, moć novca, velike politike, što sve samo po sebi donosi nesreću i ne ostavlja ni delić nade za mir i međusobnu toleranciju nacionalno i religijski izmešanog sveta. Beleške iz mog dnevnika niti mogu zakrpiti prosečenu košulju niti sprati krvave mrlje. Beležio sam ih nemo plačući duboko u sebi, a to je najteži oblik tuge, spoznavši odviše kasno kako sam ipak živeo u jednoj tragičnoj, mračnim strastima rastrzanoj zemlji, sklonoj kavgadžijstvu i svakakvim podelama gde se enormno lagalo i u kojoj niko i nikome u duši nije verovao. U ovoj knjizi nema izmišljenih ljudi i događaja. Zato sam obavezan na jedno upozorenje: nisam znao, a nisam ni mogao znati, šta su ljudi osećali i mislili; beležio sam šta su govorili i radili. Možda to nije dovoljno za konačan sud o njima. (Nastaviće se) Objektivnost "'Krvava košulja sarajevska' ne bi zračila onim čime zrači velika literatura, da u njene temelje nije položen princip objektivnosti. Kojović je taj princip ispoštovao sa fanatizmom s kojim se poštuju veliki predsmrtni zaveti. Kojović nikome nije ostao dužan niti je prepustio zaboravu ni najmanju mrvu dobrote, ali je, kako bi rekao Pavić, odlučan i da nijedan šamar ne odnese u grob, mada je, poštujući princip 'pozitivne diskriminacije', bio sklon da uvrede 'sitnije od šamara' lakše oprosti Hrvatima i Bošnjacima - muslimanima nego 'svojim' Srbima... " (Todor Dutina, iz predgovora drugom izdanju knjige). "Pakao oni drugi" "Tokom potonjeg rata i neposredno iza rata na sve tri strane (i na srpskoj i na hrvatskoj i na muslimanskoj) pojavio se ogroman broj tekstova koji, kao da su se među sobom utrkivali ko će posvedočiti o što više brutalnosti i surovosti 'onoga drugoga'. Na Balkanu su, inače, 'pakao oni drugi'. U Kojovićevoj knjizi nema mnogo krikova i on se trudio da ih bude što manje i zato mu i jeste pošlo za rukom da i u književnom i u političkom i u socio-psihološkom smislu njegova knjiga bude svedočanstvo nečega što je strašnije od krika neporecive mržnje koja nezadrživo prokulja svakih pedesetak godina. Kojović je jedan od rijetkih koji su shvatili i 'zločin separatizma' i 'zločin zajedničkog života'... " (Dutina)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.