Intervju: Jasmina Mihajlović, pisac

Mučio me je problem brzine kojom živimo i propuštanje sadašnjeg trenutka (u kojem jedino postojimo!) zarad prošlosti ili budućnosti, istakla Jasmina Mihajlović

SVOJIM najnovijim romanom "Pariski poljubac" u izdanju KZ "Ljubitelji knjige", Jasmina Mihajlović je dospjela u sam vrh interesovanja domaće čitalačke publike. Ovaj roman osim činjenice da je multižanrovski (može se čitati i kao putopis i kao filozofsko djelo, kao izvanredna esejistička forma, zatim kao psihološki roman) donosi obilje promišljanja o susretu između današnjice i budućnosti i dviju epoha, stare koja je iza nas i nadolazeće, digitalne ere. Čitalac će ovdje osim zadovoljstva u ovom jedinstvenom književnom putovanju kroz grad svjetlosti pronaći i prijeko potrebne savjete vezane za lakše preživljavanje vremena krupnih istorijskih promjena, kao što je, recimo, tranzicija. Ono što roman čini još uzbudljivijim je činjenica da je jedan od glavnih junaka i gospodin "M", Milorad Pavić, životni i književni saputnik Jasmine Mihajlović. ?Zbivanja u Vašem romanu "Pariski poljubac" smještena su tokom četiri novembarska dana 2006. godine u Parizu. - "Pariski poljubac" je ljubavni, putopisni, avanturistički, filozofsko-metafizički, ispovedni, politički, antropološki, alhemijski roman. Zbog toga sam se odlučila da podnaslov "Pariskog poljupca" bude - knjiga. U njemu postoji šest glavnih junaka: bračni spisateljski par iz Srbije, prijateljica iz Amerike koju glavna junakinja susreće u gradu svetlosti, jedan moderni anđeo nedefinisanog polnog identiteta, Gabrijel tj. Gavrilo, i dva grada, Pariz i Beograd. Ceo zaplet se vrti oko kupovine para ženskih čizmica koje su povod da se kažu neke važne stvari o najnovijoj epohi u kojoj živimo, o njenoj mahnitoj brzini, o problemu stresa, o savremenim muško-ženskim odnosima, klimatskim promenama, budućnosti, i o mestu Umetnosti i Robe (mislim na materijalna gomilanja stvari) u vremenu koje živimo."Pariski poljubac" je pokušaj da se nađe izlaz iz lavirinta zvanog DžDžI vek u kojem smo se svi mi našli. ? Zašto ste odabrali baš Pariz za poprište radnje romana, a ne neku drugu metropolu? - Živela sam jedno vreme u tom gradu, puno sam, takođe, boravila u raznim delovima Francuske, frankofil sam i bilo je životno logično da se time bavim u romanu koji je, kako reče književni kritičar Vasa Pavković, spoj mojih knjiga na slovo P i na slovo Lj, tačnije mojih putopisnih i ljubavnih knjiga, čiji se broj popeo na osam komada. ?Višeslojnost, tačnije bogatstvo Vašeg romana karakteriše, između ostalog, i moguće određenje "Pariskog poljupca" kao psihološkog, filozofskog, čak i pedagoškog romana... Kako je bilo moguće pomiriti, objediniti iste? - Pišući ovu knjigu trudila sam se da objedinim krajnju žensku osećajnost sa muškom racionalnošću i preciznošću. Uvek sam se divila piscima koji su u svom delu bili kompletni, a to će reći nisu sputavali ni mušku (epsku) ni žensku (lirsku) stranu ličnosti koja postoji u svakom od nas. To je velika hrabrost i sloboda. Zatim, pošto mrzim dosadne, a učevne knjige (mada su one potrebne kao štivo u nekim periodima života), htela sam da pokažem kako jedan roman složene idejne strukture, tema, sa razmišljanjima o novom hrišćanstvu, o ženskom božanskom principu, o tome kako će izgledati svet do 2100. godine, može biti zabavan, uzbudljiv, humorističan, ironičan, u svakom slučaju živahan roman. ?Vratimo se suštini. "Pariski poljubac" je nadasve roman o vremenu? - Interesovao me je trenutak u kojem živimo, taj prelaz iz nove ere u najnoviju eru, raskid sa analognim vremenom i ulazak u digitalno vreme. Mučio me je problem brzine kojom živimo i propuštanje sadašnjeg trenutka (u kojem jedino postojimo!) zarad prošlosti ili budućnosti. Postavljala sam sebi pitanja da li mahnita brzina kojom se krećemo poništava život i našu ljudskost ili možda stvari stoje drugačije... ?Napisan, nastao i sam u razmeđu dvije epohe "Pariski poljubac" nesumnjivo "komunicira s epohom i pokušava da komunicira s budućnošću". Hoće li upravo ljubav možda biti ključ te komunikacije? - Da. Ljubav je uvek bila i ostaće krunska tačka opstanka. Onoliko koliko smo se oslobodili da volimo sebe i druge, za toliko će nam život biti širi, raskošan i svedosežan. "Pariski poljubac" govori o jednoj velikoj kapiji, koja nije Trijumfalna kapija, nego njena moderna varijanta - kapija Defans. Ta kapija je u romanu metafora da ako imaš hrabrosti da voliš, onda možeš da dosegneš i stvari koje su racionalnom umu nepojmljive i trenutno fizički nemerljive. M. MILOSAVLjEVIĆ JEZIK ROMANA - Korišćen je jedan brz, komunikativan, polukolokvijalan jezik, galimatijas duhovitog argoa i posrbljenih anglicizama, onaj kojim se mlađi svet i žene koriste da bi hitro obavili posao; to je i jezik koji munjevito definiše stvari. On se u romanu meša sa takozvanim visokim književnim stilom, sa lirskim pasažima, ali i sa ispraznom komunikacijom savremenosti. Prilikom rada sa prevodiocima, jer je "Pariski poljubac" preveden na engleski i ruski (u Rusiji izlazi za moskovski sajam knjiga krajem ove godine), posebno je rađeno na jeziku, jer svaka nacija ima tu novu trećemilenijumsku smesu tehnoloških, modnih, SMS i svih drugih nanosa u svom govoru - rekla je Jasmina Mihajlović. POROĐAJ ?Pozivate se na "Da Vinčijev kod","Fukoovo klatno"... - I Den Braunov "Da Vinčijev kod" i "Fukoovo klatno"Umberta Eka imali su za glavnu temu razotkrivanje tajni Pariza. Mene je gotovo deceniju tokom boravaka i života u francuskoj prestonici mučio ezoterijski Pariz. Stalno mi je nešto izmicalo, nešto poput onog osećanja kada znate da nešto znate, a nemate nikako finalni bljesak prosvetljenja. Sada mi se taj bljesak saznanja konačno desio te je on bio ultimativni okidač da roman napišem. Inicijacija, ili kako neki kažu inspiracija je bila toliko snažna da sam "Pariski poljubac" napisala za 38 dana. Bila sam na ivici psihofizičke izdržljivosti. Sve je ličilo na neki produženi porođaj čije trudove ne možete da odložite, makar umrli od iscrpljenosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.