Firerov štab (20)

Pred nadiranjem saveznika raspadao se i firerov štab. Napustio ga je i Hajnrih Himler, nadajući se da će spasiti sopstvenu kožu uz pomoć veza Valtera Šelenberga, šefa špijunaže u civilnom sektoru.

Himler - "verni Hajnrih" - kako ga je zvao Hitler, takođe je 21. aprila 1945. napustio Berlin. I dok je Gering sa svojim blagom bežao na jug, Himler se uputio prema danskoj granici i to ne slučajno. Računao je da će na tome sektoru najlakše stupiti u kontakt sa zapadnim silama, i bez ikakvih firerovih ovlašćenja, uspeti da spase svoju kožu. Ta njegova odluka nije bila improvizacija. "Dalekovodi" Šelenberg je, od avgusta 1944. godine držao u svojim rukama sve niti obaveštajne službe Trećeg rajha. Preko svojih brojnih agenata, naročito zaposlenih u neutralnim zemljama, bio je dobro upoznat sa svim što su saveznici pripremali i nameravali da preduzmu. Svestan da, kao pripadnik nacističke garniture, nema čemu da se nada, on je, u cilju spasavanja sopstvene kože, rešio da preko svojih agenata stupi u kontakt sa licima bliskim raznim funkcionerima zapadnih saveznika i da preko njih pokuša konkretne pregovore. Da bi u ovoj igri obezbedio i sebe lično, odlučio je da u nju uvuče i Himlera. Veze "životno osiguranje" Prvi ovakav direktan kontakt Šelenberg je ostvario u leto 1944. godine u Stokholmu i to sa američkim diplomatom Hevingom. Tom prilikom on se interesovao o mogućnostima vođenja pregovora o separatnom miru. Mada je ova veza ubrzo bila prekinuta, Šelenberg je o njoj obavestio Himlera. Kad je saznao o čemu se radi, ovaj se razbesneo, ali se brzo i smirio. Posle nekoliko razgovora sa njim stekao je uverenje da bi im ovakve veze mogle dobro poslužiti u danima koji su nailazili. Za njega je to bilo "pravo životno osiguranje". Zbog toga je odobrio Šelenbergu čak i sklapanje konkretnih aranžmana. Šelenbergovom agentu iz šestog odeljenja u Beču, dr Hotlu, pošlo je za rukom da početkom 1945. godine stupi u kontakt s američkim generalom Donovanom koji je, u to vreme, bio na službenom putu u Bernu. I ovom prilikom vođeni su razgovori o mogućnostima sklapanja separatnog mira sa zapadnim saveznicima i stvaranja saveza za borbu protiv SSSR. Šelenbergov predstavnik je čak predlagao da se za tu namenu sačuva Reduliceva grupa armija i stavi na raspolaganje savezničkim trupama. Iako je Hotl u nekoliko navrata putovao u Bern, odgovor na Šelenbergove predloge nikad nije stigao. U Švajcarskoj je jedan od Šelenbergovih agenata, dr Langben, takođe, krajem 1944. godine stupio u vezu sa savezničkim funkcionerima. Kad su Miler i Kaltenberuner saznali za ovo; Šelenberg je bio prinuđen da odustane od daljih pokušaja. Ali, ideje o kontaktima i pregovorima sa zapadnim saveznicima nisu napuštale ni Šelenberga ni Himlera. Obojica su se, krajem 1944. i početkom 1945. godine, upustili u opsežne nagodbe i u Švajcarskoj i u Švedskoj. Pregovori sa bivšim predsjednikom Švajcarske konfederacije Žan Mari Misijom doneli su vidne rezultate. U humanitarnoj želji da iz koncentracionih logora spase što veći broj jevrejskih zatvorenika Misi je, iako već u godinama, pristao da se tajno sastane s Himlerom. Prvi sastanak održan je krajem 1944. a drugi 12. januara 1945. u Visbadenu. Na ovim sastancima dogovoreno je da Himler preda Švajcarcima svake dve nedelje po hiljadu i dve stotine Jevreja uz obrazloženje "ovlašćeni da emigriraju". Za uzvrat, međunarodna jevrejska udruženja, a naročito ona iz SAD bila su dužna da im plate značajnu sumu, koja će biti deponovana kod Švajcarske banke. Očigledno, ovo je bila prva ucena za broj onih koji bi mogli ovim putem da izbegnu svoj tragični završetak u gasnim komorama nacističkih mučilišta. Već početkom februara u Švajcarsku je stigao prvi transport Jevreja iz Rajha. A samo nekoliko dana kasnije, međunarodna jevrejska udruženja su na Misijevo ime položila u Švajcarsku banku sumu od pet miliona švajcarskih franaka. Ubrzo je svetska štampa obelodanila ovu transakciju uz komentar da se u Švajcarskoj priprema teren za prikrivanje nacističkih zločinaca koji bi trebalo da izađu pred Međunarodni sud. Saznavši za ovo, Hitler je cepteći od srdžbe zabranio svako dalje izručivanje zatočenika. Ali, Misi je bio uporan. Nekoliko puta je odlazio u Nemačku, dok na kraju, aprila 1945. nije dobio Himlerovo obećanje da zatočenici u koncentracionim logorima neće biti ni likvidirani niti transportovani, već će "netaknuti" biti predati savezničkim trupama. Korake, slične Misijevim, preduzimali su i predstavnik Svetskog jevrejskog kongresa Hilel Štorh, predsednik međunarodnog Crvenog krsta dr Karl Burhart i švedski grof Folke Bernadot. Tajni pregovori Ovi tajni pregovori stvorili su uverenje kod Himlera da bi sklapanjem nekog međunarodnog ugovora mogao odigrati glavnu ulogu u spasavanju Trećeg rajha, a samim tim i sopstvene glave. Zbog toga je, krajem februara 1945. godine, stupio u lični kontakt i sa grofom Bernadotom, sa kojim se sastao i početkom aprila. Na ovom drugom sastanku Himler je obećao i Bernadotu da zatočenici koncentracionih logora neće biti ni transportovani niti likvidirani. Bernadot mu je savetovao da objavi "da Hitler usled teške bolesti ne može više da obavlja svoje dužnosti", a da vlast u zemlji kao najmoćniji preuzme on, da raspusti nacističku stranku i počne pregovore sa zapadnim saveznicima. Strepeći da njegova dvostruka igra prema fireru ne bude otkrivena, i strahujući od kazne koja bi ga u tom slučaju stigla, Himler se još uvek kolebao da li da u započetim pregovorima o prodaji jevrejskih logoraša krene dalje. Ali, do aprila 1945. godine, on je već bio u nemilosti. Hitler ga je retko primao i sa njim samo strogo službeno razgovarao. Ovakav firerov stav uticao je na Himlera. On se, najzad, u ovom kritičnom mesecu, oslobodio njegove stege i krenuo u dalje planirane svoje akcije za preuzimanje vlasti u Rajhu koji je pred slomom. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.