Dosije operacije obmana (10)

Ljudsko čudovište u liku Ljube Miloša nije bilo moguće ne upamtiti. Taj zatvorenik u ćeliji broj 12, uhvaćen na Papuku juna 1947, imao je nekoliko funkcija u NDH.

Zdenko i njegov šef dugo su one noći razmišljali odakle da počnu, nakon što su prvu ustašku izvidnicu uhvatili u zamku. Prevrtali su sve podatke iz Miloševog dosijea, analizirali ih, ali ih jedno te isto pitanje nije nikako napuštalo? Da li će šta priznati, i kako? Predstojala je duga borba nerava, čiji će ishod umnogome odlučiti sudbinu daljeg toka operacije. Zatvorenik ćelije broj 12, Ljubo Miloš, nije spadao u obične zatvorenike. Po mnogo čemu je to bio monstrum čiji su lik zapamtile hiljade ratnih logoraša. Imao je nekoliko funkcija u NDH: bio je ustaški bojnik, komandant logora u Jasenovcu, Staroj Gradiški i Lepoglavi, rukovodilac u uredu UNS-a i specijalista za upotrebu noža. Čitajući sada ponovo njegov dosije, šef operacije hvatanja zločinaca nije mogao a da se ne uzbudi. Dobro ga se sećao. Činilo mu se kao da se sve to juče dogodilo. Pitoma dolina kraj Une, tamo gde se ova bistra reka uliva u Savu, nije nikada ranije doživela crnju noć. U logoru Jasenovac, pored upaljenih vatri, sedeli su Ljubo Miloš i ustaški oficiri. Pijanka je već dugo trajala. Na drugoj strani - skeleti izmučenih zatvorenika kopali su grobove. Svetiljke u barakama polako su se gasile. Tada je otpočeo "krvavi badnjak". Ustaše su stajale na ivicama jama i divlje razmahivale maljevima i kamama. A kad je i poslednja žrtva pala, umorni, ali sa osmehom, nastavili su da praznuju Božić. Zdenko pogleda šefa, koji je ćuteći prelistavao Milošev dosije. Bio je bled, bez kapi krvi u licu. - Šteta što smo ga uhvatili! - reče Zdenko. - Bolje da je i on počeo da bježi kao Grgić. - Da, možda je to šteta - prošaputa šef. - Produžio je, eto, sebi život još neko vrijeme. Ali možda će to i nama koristiti. U dosijeu je dalje pisalo: "Oktobar 1941. Toga dana Miloš je organizovao masovno ubijanje zatvorenika u logoru Krapje. Novembra 1941. - ubijeno je hiljade ljudi u Bročicama kod Jasenovca. - Samo do februara 1942. dakle, samo za deset meseci pod njegovim nadzorom uništene su desetine hiljada života! - reče šef Zdenku. - To je zaista užasno. Ali taj monstrum to neće priznati! - Neće, kažeš. Onda slušaj šta su o tome Nemci pisali (iz okoline Banje Luke). "Sedmog februara 1942. ustaška grupa, koju je poslao Ljubo Miloš, poklala je sve rudare u Rakovačkim Barama. Broj nije nepobitno utvrđen. Među ubijenima nalazio se i jedan katolik, koji u odsudnom trenutku nije mogao da dokaže svoju katoličku veru, jer nije znao da očita katolički "Oče naš". Istoga dana selo Drakulić je opkoljeno sa svih strana. Naredba je glasila da se pobiju svi stanovnici, bez obzira na godine i pol. I tako je likvidirano sve: počev od deteta, koje je još ležalo u kolevci, pa sve do staraca. U mestu Šargovac počinjeno je još bezobzirnije krvoproliće. Umorstva su vršena na osnovu naloga katoličkog sveštenika Filipovića. Ubijeni su ljudi iz 124 kuće. Prema našim izvorima, likvidirano je 1.750 stanovnika..." - Je li to zvaničan njemački izveštaj? - upita Zdenko. - Da, obavijest zapovjednika sigurnosne policije u Beogradu vođi izvršne policijske komande u Zagrebu. Akt broj 2007. od 16. marta. Slušaj dalje: "... Među ustašama bilo je i takvih koji su svoj posao izvodili na taj način što su malu djecu nabijali na bajonete i tek tada ih ustreljivali. Djevojku koja je pala pred njihova koljena da moli za život porodice, zaklali su. Oni koji su ipak spasli svoje glave, tvrde da se jedan od ustaša hvalio, poslije ovog događaja, da je "očistio" (pokazujući prste na desnoj ruci) po trista osoba na svaki prst..." - Misliš li da mu to sve predočiš na saslušanju? - upita Zdenko. - Ako bude trebalo, možda. Crni dosije je i dalje stajao otvoren. Na jednom mestu je pisalo: "Miloš je bio iskusan, hladan rutiner u ustaškom poslu; nije se služio samo metkom i kamom, nego i Jungovim metodama - takozvanom "suhom likvidacijom", ubijanje pomoću izgladnjavanja i žeđi. Jednom je taj "izum" oprobao na hiljadama ljudi. Uspjelo mu je. Tada je naišao na čudan fenomen: djeca su najkasnije podlegala smrti. Fratar Majstorović mu je objasnio: - Djecu je uvijek teže uništiti nego odrasle. - Zašto? - čudio se Miloš. - Dijete ima jači život nego stariji! Miloš se radovao ovom "otkriću": tada će moći duže da se zabavlja!" Ponoć je već bila odavno prošla: Savska cesta se umirila. Šef je zatvorio dosije i pošao kući. Polako je koračao, pritisnut mišlju: Da li će Miloš pristati da pošalje lažno pismo Kavranu? Od toga sad mnogo zavisi. Prošlo je već bilo mesec dana od odlaska Ljube Miloša i Vrbana u zemlju, a u ustaškom centru u Filahu nisu još imali nikakve vesti o njima. Neke je to zabrinjavalo, ali je Božidar Kavran još bio miran, jer je verovao da se prva grupa, koja tek treba da formira prihvatnu bazu na Papuku, i ne može ranije javiti. Zbog toga je spokojno produžio sa daljim organizovanjem priprema za nove prelaske preko granice. (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.