KOLUMNA Studija o kontinuitetu državne ideje

Sa dolaskom na vlast nove administracije u Vašingtonu ove godine, kao i nelegalnim imenovanjem tzv. visokog predstavnika Šmita, nastupa period najtežih iskušenja za Republiku Srpsku još od trenutka potpisivanja Dejtonsko-pariskih sporazuma u jesen 1995. godine.

Prvenstvena namera autora ove naučne monografije bila je da prate višegeneracijski kontinuitet ideje o slobodi i samostalnosti srpskog naroda na prostoru BiH, a tek u kontekstu te ključne potke i na određenje doprinosa Milorada Dodika sazrevanju i realizaciji te ideje tokom protekle dve decenije.

Pred čitaocem je sažet, ali bogato dokumentovan rezime težnji Srba između Drine i Save za očuvanje identiteta i postizanje samostalnosti od poznih osmanskih vremena do postdejtonskih godina.

Od poglavlja “Otpor Republike Srpske” koje tretira povratak Milorada Dodika na vlast, pa do zaključka, neminovno su isprepletane narativne niti političke istorije Republike Srpske i političke biografije njenog najuticajnijeg političkog lidera.

Zlovolja

Druga nit koja prožima ovu studiju je nenaklonost, zlovolja, pa i otvoreno neprijateljstvo spoljnih faktora prema težnjama za ostvarenje legitimnih prava srpskog naroda na slobodu i samostalnost.

Upadljiv je taj animozitet u svim periodima koje autori razmatraju, od kalajevskog bošnjaštva do težnji za revizijama Dejtona. Gledajući to stoleće kao celinu, uistinu fascinira tvrda upornost srpskog naroda na prostoru BiH da se ne odrekne težnji za slobodom i samostalnošću bez obzira na izglede za uspeh. U delovima knjige koji prate političku evoluciju Milorada Dodika nameće se zaključak da je kvalitet i karakter ličnosti na položaju donosioca odluka nezaobilazan, a ponekad i presudan faktor u tokovima istorije. U svom talentu za politiku kao umetnost mogućeg, u umeću koje se ne uči već se prirodno poseduje, Milorada Dodika najpre možemo uporediti sa knezom Milošem Obrenovićem. I knez Miloš je vodio i pokušavao da ojača svoj “entitet” koji posle 1815. nije bio država u punom smislu te reči, ponajmanje suverena, ali na čijim je atributima državnosti on neumorno radio.

I knez Miloš je bio suočen sa nenaklonim spoljnim okruženjem, sa domaćim političkim protivnicima koji nisu ni od čega prezali, kao i sa ograničenim opcijama delovanja.

Sve u svemu, u godini koja zasigurno nosi i Republici Srpskoj i Miloradu Dodiku izazove bez presedana i opasnosti neviđene od ratnih godina do danas, ova korisna i čitljivo napisana knjiga pruža značajan doprinos na dva koloseka. Na jednom ona pomaže razumevanju kontinuiteta težnji srpskog naroda na prostoru BiH još od osmanskih vremena. Na drugom ona prezentuje političko sazrevanje, rastuće samopouzdanje i u celini uspešne težnje njenog vodećeg političara da skromnim resursima i ograničenim opcijama postigne značajne rezultate.

Ukoliko bi se autorima mogla uputiti zamerka, trebalo je posvetiti više pažnje žalosnoj činjenici da ni posle skoro tri decenije postojanja Republika Srpska nije u većoj meri politički iznutra konsolidovana. Ovo vazda ostavlja prostor zlonamernom spoljnom faktoru da se uzda u nalaženje kvislinških elemenata za ostvarenje zlokobnih i za Srbe fatalnih scenarija.

Periferne zamjerke

Ovo su, međutim, periferne zamerke koje ne umanjuju kapitalni značaj ovog dela u još jednom, ni prvi ni poslednji put sudbinskom, trenutku srpske istorije. Iz “Uspona jedne ideje” kao celine nameće se zaključak da je disfunkcionalnost međunarodno priznate državne zajednice zvane BiH sistemska i neizlečiva. Odraz je činjenice da BiH kao mikrokosmos Jugoslavije oličava u sebi sve napetosti i netrpeljivosti, sva suparništva i centrifugalne sile kojima je i sama Jugoslavija bila izložena. Reč je o državnoj zajednici koja nema sopstvenu snagu opstanka, već vegetira isključivo voljom svojih inostranih mentora.

Pre ili kasnije, postimperijalni Vašington i postmerkelovski Brisel izgubiće volju i interesovanje da drže uključenim aparat za reanimaciju BiH-tvorevine.

Kada se to desi, a desiće se, njena sudbina biće slična sudbini Ulbrihtove i Honekerove Nemačke Demokratske Republike nakon što je Mihail Gorbačov tu nevoljenu kreaturu prepustio sopstvenoj sudbini u jesen 1989. godine.

Sposobnost opstanka jedne države - a ovo važi i za “entitet” sa de fakto atributima države - u uslovima nenaklonjenog okruženja, uvek je bio krajnji test njene vitalnosti u hobsovskom svetu međunarodnih odnosa. Da bi Republika Srpska taj test izdržala, da bi se politički konsolidovala i za svaki oblik otpora adekvatno pripremila, svi ključni činioci njenog političkog sistema moraju biti svesni da je monolitno jedinstvo u odbrani osnovnih interesa i u nastupu prema suparnicima bukvalno preduslov srpskog opstanka.

Prvo političkog, potom i fizičkog. Milorad Dodik je te činjenice svestan i to je jasno vidljivo i u naučnoj monografiji “Uspon jedne ideje”.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.