Istina i Božja pravda uvijek imaju posljednju riječ

Blaga i najradosnija vest, braćo i sestre, počinje rečima svetog Jevanđelja po Mateju: “Rodoslov Isusa Hrista, sina Davidova, Avramova sina” (Mt. 1, 1). Ta vest otkriva i svedoči nama, nebu i zemlji, svim vidljivim i nevidljivim svetovima, dvojedinu tajnu i istinu.

Svedoči nam istinu o jedinstvenom dvojednom Rodoslovu u istoriji roda ljudskog. Svaki rodoslov navodi pretke i potomke po jednoj, čovečjoj liniji. Jedino ovaj Rodoslov čini neponovljivi izuzetak. On predstavlja ne samo Rodoslov čovečji nego i Božji. U njemu je sadržan rodoslov Sina Božjeg i Sina Čovečjeg, to jest Bogočoveka Hrista. Ovaj Potomak carske Davidove loze, iznikao iz svetog Avramovog korena, imenuje se imenom Isus, to jest Spasitelj, i imenom Hristos, što znači Pomazanik Božji, izabranom Narodu Božjem i svemu rodu ljudskom, od Boga obećani Mesija, Iskupitelj i Izbavitelj od greha, smrti i demonskih sila. Ovo je, dakle, istovremeno Rodoslov Jedinorodnog Sina Božjeg i Sina Čovečjeg, Rođenog od Duha Svetog i Presvete Djeve Bogorodice.

Tako nam se u Isusu iz Nazareta javlja i daruje savršeni Bog i savršeni Čovek. Otuda, ko Njega voli, ispunjava prvu zapovest Božju, zapovest o ljubavi prema Bogu, ali ispunjava i drugu Njegovu zapovest o ljubavi prema bližnjem. Jer, On je Bog i Gospod naš, On je i najbliži bližnji naš. U Njemu prepoznajemo istinskog Boga, ali i istinskog Čoveka i uz to istinsku svečovečnost: saznajemo šta i kako da volimo u svakom ljudskom biću, nosiocu jedne i jedinstvene bogolike čovečanske prirode.

U Njemu, Bogočoveku, utemeljuju se i daruju tri osnovne svetinje ljudskog života: svetinja oca i očinstva, svetinja majke i materinstva, svetinja deteta i detinje bezazlenosti i čistote. Upravo, zato naš blagočestivi narod posvećuje tim svetinjama tri nedelje uoči Božića, pod nazivom Detinci, Materice i Oci. Prvo, Rođenjem Jedinorodnog Sina Božjeg, otkriva nam se tajna večnog Oca i nebeskog očinstva. “Ko vidi mene”, kaže Gospod, “vidi Oca koji me je poslao”, a na drugom mestu u Jevanđelju dodaje: “Ja i Otac jedno smo”. Istovremeno, On nas uči Molitvom Gospodnjom da Njegov Otac jeste i naš Otac: “Oče naš koji si na nebesima...” Prema tome, zemaljsko očinstvo, samo, kad je ukorenjeno u tom večnom nebeskom očinstvu, zadobija smisao, postaje svetinja: bez njega ne bismo imali pravo da na zemlji nazivamo ocem bilo koga.

Drugo, proslavljajući Materice, proslavljamo svetinju materinstva, osveštanu bogomaterinstvom Presvete Bogorodice. Njenim rađanjem “predvečnog Boga” kao “Deteta mladog” osvećuje se i osmišljuje, svako rođenje “Srce svake majke”, po pesniku, “postaje srce Bogomajke”. Šta na zemlji ima svetije od majke i uzvišenije od materinstva? Toliko je ono sveto i uzvišeno da je i Sam Bog zaželeo da se rodi od Svete Djeve i da njenu utrobu učini “širom od nebesa”!

Treće, dete kao plod očinske i materinske ljubavi, predstavlja vrhunac svih dobrota i lepota kojima je Bog obdario svekoliku Svoju tvorevinu.

Tako nam se, sa jedne strane, Hristovim Rođenjem otkriva i daruje nadumna tajna Boga kao večne Ljubavi Oca, Sina i Svetog duha, a sa druge strane, njime se u Crkvi kao bogočovečanskoj zajednici, i, u porodici kao jezgru ove zajednice ostvaruje punoća svetotrojične Tajne ljubavi.

Kada se porekne, zaboravi i pomrači ta nebeska svetotrojična Tajna Boga kao Ljubavi, onda se neminovno gubi smisao porodice i dolazi do njenog raspada ostvarenja božanske ljubavi, kao i do raspada ljudskog zajedništva uopšte. Što je manje Boga i Božje ljubavi u ljudima, to je manje ljubavi u ljudskim odnosima; to je manje istinske ljubavi u braku, porodici, društvu, između roditelja i dece, i uopšte među ljudima. Bez Boga kao Ljubavi, čovečja ljubav gubi svoje merilo i svoju meru. Ona se svodi na biološku ravan, na samoživost, na obogotvorenje telesne pohote. Hedonizam postaje vrhovna ljudska vrednost.

Ljudi našeg doba, upravo su na tom putu obogotvoravanja pohote tela i telesnog mudrovanja, telesne pameti. A kad god je neko ljudsko društvo u istoriji kretalo tim putem, ono se neminovno nalazilo u predvorju svoje katastrofe i pred propašću svoje civilizacije.

Jedno zlo u društvu prate hiljadu drugih zala i poremećaja. Tako, na primer, stavljanje hedonizma na pijedestal božanstva - a upravo to se događa u naše vreme - postaje uzrok masovnog čedomorstva i njegovog ozakonjenja, nezapamćenog u istoriji čovečanstva. Ne predstavlja li ozakonjenje abortusa zapravo obogotvorenje samoživosti i egoizma koje, u krajnjoj liniji, vodi raščovečenju čoveka, čovekovom stremljenju smrti i ništavilu? Ko ubija Boga u sebi i dete u majčinoj utrobi, uništava samoga sebe, ugrožava život i smisao života.

Šta je sida, ta strašna bolest i pošast našeg vremena, ako ne, u najviše slučajeva, posledica obesvećenja svetinje braka i zloupotreba polnosti i polne ljubavi, a veoma često i posledica njihove protivprirodne upotrebe? Kao što zloupotreba bogodanih psihofizičkih sila izaziva mnogobrojna čovekova oboljenja, isto tako i zloupotreba prirode i prirodnih dobara oko nas, ugrožavaju samu prirodu, zagađuju vazduh i vodu, biljni i životinjski svet, a time i samog čoveka, koji živi i diše u takvom, zagađenom svetu.

Mnogi su i divni darovi kojima je Bog obdario čoveka. Čovek je prizvan da te darove upotrebljava na pravi način, ne da ih zloupotrebljava. Plod tih Božjih darova i stvaralačkih sposobnosti datih čoveku jesu čovekovi izumi - na primer, sredstva masovne komunikacije: elektrika, radio, film, televizija, novine. Ta i mnoga druga moderna sredstva opštenja među ljudima i prenošenja duhovnih, naučnih, životno praktičnih, moralnih, estetskih, kulturnih i drugih vrednosti, pored ne malih dobara koja donose čoveku i čovečanstvu, takođe mogu biti i bivaju zloupotrebljena.

Namesto da budu izvor čovekovog prosvetljenja, preobraženja i zdravlja, u opasnosti su da se pretvore u mračnjaštvo i trovačnicu ljudske svesti i savesti. Svođenje čoveka na nagonsko, raspaljivanje slikom, rečju, igrom i muzikom, propagiranje nasilja, zla i surovosti, ne vodi li sve to porobljavanju čoveka umesto njegovoj slobodi, umnožavanju zločina među ljudima, umesto umnožavanju dobra i dobrote, jačanju samoljublja, umesto istinske ljubavi? Tu se ovo podređuje beslovesnom nagonu i profitu; sve postaje roba za prodaju: Bog i čovek, otac i majka, očinstvo i materinstvo, dete i otadžbina!

Zaista, ljudska sloboda i čovekova prava su neograničeni. Sve je čoveku slobodno i sve spada u oblast njegovih prava - tako ga je Bog stvorio. No da li je svaka sloboda istinska sloboda i da li je sve ono na šta čovek misli da ima prirodno pravo - istinsko i čoveka dostojno pravo? Dva su puta pred čovekom: put života i put smrti. Da li sloboda, kojom čovek sebe i bližnjeg svog čini robom smrti i ništavila jeste istinska sloboda? Čovek je slobodan da izvrši samoubistvo i zlo svake vrste. Po meri naopako shvaćene slobode, čovek može da postane ljudožder, ubica, krvopija... No sloboda koja nasiljem lišava bližnjeg slobode, lišavajući ih njihovih prava i pravde - pretvara se u tiraniju i bezakonje. Jedno odstupanje sa puta dobra i života, rađa bezbroj zala, smrti i nepravdi.

Tako, na primer, u dobra svojstva savremenog čoveka i čovečanstva spada istrajna borba za ljudska prava i slobode. Ono, međutim, što pri tome nije dobro jeste mešanje dobra i zla, svetlosti i tame, greha i vrline, ljubavi i mržnje. Nije dobro, u ime pravde i slobode, zloupotreba prirodnih i bogodanih sila čovekovih, sa bogodanim ustrojstvom i ciljem čovekova bitisanja. Samo oni koji su obasjani svetlošću Hristovog Rođenja znaju da razlikuju upotrebu i zloupotrebu, lažnu slobodu od prave slobode.

Ne možemo i ne smemo, braćo i sestre, kao svedoci Hristove istine o Bogu, čoveku i svetu, svesni svog bogočovečnog zvanja pred Bogom, da ne ukažemo na opasnosti koje danas prete čoveku i ugrožavaju njegovu istinsku slobodu, skrnaveći njegovo bogoliko dostojanstvo. Pored individualnih prava i sloboda postoje, kao što znamo, i kolektivna ili korporativna prava i slobode - prava Crkve, bilo koje zajednice, prava naroda i slično. Ni ona se danas ne poštuju, a šta tek reći o ovim drugima? Najteži primer jeste, nažalost, odnos mnogih i premnogih moćnika prema pravu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji na život, slobodu i budućnost. Pored svega ostaloga, strašni zločin trgovanja organima nevinih srpskih žrtava, mržnje i terora, odvijao se uz ravnodušno, u mnogim slučajevima, saučesničko ćutanje predstavnika međunarodne zajednice, a oni su i te kako znali šta se stvarno dešava “na terenu”. Ali istina i Božja pravda uvek imaju poslednju reč. To nam jemči Rođenje Hristovo, to osećamo i znamo.

Božić je praznik mira i ljubavi, praštanja i mirenja, sloge i jedinstva. U ime tih božićnih, bogočovečanskih duhovnih darova i vrednosti pozivamo sve vas, draga naša deco duhovna, da živite i delate u duhu nepokolebive vernosti svojoj Majci Crkvi, njenom jedinstvu, vekovnom poretku i odlukama njenih najviših i jedino nadležnih jerarhijskih tela. Nemojte dozvoliti da ikog od vas zbunjuju neistine i zavode grube klevete pojedinaca i grupica koje, vođene svojim sektaškim zabludama, svesno ili nesvesno služeći neprijateljima Crkve i vere Hristove, pokušavaju da ospore duhovni autoritet Crkve i njene zakonite jerarhije i da ga zamene lažnim autoritetom samoproglašenih vođa. U isto vreme, svima nama je sveta dužnost da se molimo Bogomladencu Hristu, Suncu Pravde, za pokajanje i prosvećenje svih zabludelih i za život i spasenje svega sveta.

Na kraju, radujući se Bogu i Božiću i proslavljajući Hrista Bogomladenca kao “jedino novo pod suncem”, zapevajmo svi, jednim srcem i jednom dušom, pesmu pastira i anđela:

“Slava na visini Bogu, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja!”

Mir Božiji - Hristos se rodi!

Božićna poslanica Srpske pravoslavne crkve

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.