Ispovijest Đurđice Dragaš o slikama koje ne blijede ni 26 godina poslije: Život se dijeli na prije i poslije “Oluje”

BEOGRAD, BANjALUKA - Moj život se dijeli na onaj pre i poslije “Oluje”. Iako nismo mogli ni sanjati da ćemo nastaviti da živimo, nastavili smo, a nikada ne smijemo zaboraviti šta nas je snašlo. Mi ne smijemo prestati pričati o danima avgusta 1995. godine, jer nemamo čega da se stidimo. Drugi imaju.

Tako ispovijest za “Glas Srpske” počinje Đurđica Dragaš, djevojka koja je sa 21 godinom, sa majkom i sestrom, bila u izbjegličkoj koloni, gledajući kako da izvuku žive glave i čekajući dan da se ponovo nađu u zagrljaju porodice.

Taj tragični 4. avgust, ali i dani poslije, žive u njoj 26 godina, a ma koliko jaka bila, poklekne jednom godišnje. Ali ne briše slike, jer i ne želi. To joj je, praktično, bilo drugo izbjeglištvo. Izbjeglice su postali 1991, kada su izašli iz stana u Gospiću. Drugi put potjerala ih je “Oluja”.

Krenule su iz Korenice. Majka, sestra i ona. Imale su automobil, ali nijedna od njih nije znala da vozi. Komšije su povezle, natrpali su svega u prikolicu i onda je pukla guma nekoliko kilometara poslije. Razbežali su se svi, a njih tri ostale.

- Pokušavale smo da nađemo prevoz. I uspele smo. Bio je to neki kamiočić i vozile smo se tu celu noć do Donjeg Lapca. Jedva smo stigli i odatle smo se, opet, u nekom drugom kamionu prebacile do Banjaluke. Nudili su nam da idemo sa njima do Srbije, ali nismo htele. Ostale smo da bismo se našle sa tatom i ostatkom porodice. Na ledini, na travi provele smo dva dana. I kiša je padala. Ne znate da li je gori dan ili noć. Sestra i ja smo išle od traktora do traktora i gledale. Pokušavale smo da nađemo tatu. Kasnije sam našla poštu, pozvala tetku u Beogradu, koja je rekla da se tata javio odnekud. I tako smo saznale da živ, a poslije toga smo se našli, i sa njim i babom, dedom i ujakom te krenuli na traktoru od Banjaluke do Vojvodine. Na tom putu, koji je trajao sedam, osam pa možda i više dana, doživjeli smo svašta. Bilo je i onih koji nam nisu hteli dati vodu, ni prodati hleb, ali i onih, kao što jedna porodica u blizini Dervente, koji nam nisu dali da spavamo pod vedrim nebom. Mama, baba, sestra i ja smo otišle kod njih. Tu sam se prvi put okupala i prespavala u krevetu - prisjetila se ona.

O onome što se desilo treba, podvlači, pričati i danas, sutra i uvijek, jer srpski narod nema čega da se stidi, a ima tu neku čudnu naviku da se stidi i da stalno razmišlja šta će drugi reći.

- Moramo da govorimo o tome i drugima i nama samima, jer su mnogi od nas, na neki način, raskrstili sa životom pre “Oluje” i trude se da se uopšte ne sećaju i ne razmišljaju o tome. Da se ponašaju kao da ništa nije bilo. Ne može tako. Ne možemo ni da živimo u prošlosti, ali ne može čovek da se odrekle svoje prošlosti. Niti treba - zaključila je za “Glas” Đurđica Dragaš, danas novinarka na Radio Beogradu, koja uvijek gleda da u ovo doba godine bude sa najmilijima.

Njenu sudbinu dijele hiljade prognanih Srba. Predstavnici institucija i udruženja koja okupljaju prognane Krajišnike i upozoravaju na etničko čišćenje i juče su podvukli da srpski narod neće više ćutati o užasu tokom akcije “Oluja” i o “ustaškom divljanju” koje je ostalo nekažnjeno.

- Nikada se neće ponoviti “Oluja” i nikada više Srbi u kolonama neće napuštati domove i mesto gde su rođeni - rekao je ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin.

Predsjednik Saveza Srba iz regiona Miodrag Linta je kazao da Hrvatska, veličanjem “Oluje” svakog 5. avgusta slavi progon više od 220.000 Srba i prećutkuje, negira i omalovažava više od 2.000 žrtava, među kojima 1.200 civila.

Poziv u Busije

Centralna komemorativna manifestacija biće održana večeras na platou ispred hrama Svetih Kirila i Metodija u zemunskom naselju Busije na periferiji Beograda, gdje se skućio veliki broj krajiških Srba. Skupu će, kao i prethodnih godina, prisustvovati rukovodstvo Srpske i Srbije koje je pozvalo sve koji mogu da dođu ponovo u Busije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.