Zapisi o Sretenu Stojanoviću

Beograd - Izložbu posvećenu vajaru Sretenu Stojanoviću, mome čuvenom zemljaku, jednom od najpoznatijeg Prijedorčana, zatekao sam nedavno, u predvorju RTS-a, kada sam bio pozvan da za Dnevnik dam izjavu o ojkači i njenom upisu u prvi Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Po­red ni­za skul­ptu­ra Sre­te­na Sto­ja­no­vi­ća, ma­hom iz pri­va­tnih ko­le­kci­ja, na sre­di­ni vi­deh ve­li­ki ra­dni hras­tov sto sa klu­pa­ma i sto­li­ca­ma, ko­je je va­jar osmi­slio i svo­jim ru­ka­ma na­pra­vio. Na sto­lu - olov­ke, kis­to­vi, si­tni­ji alat, de­lo­vi omanjih ra­do­va, li­čni pre­dme­ti, fo­to­si, ret­ke si­tni­ce... 

Uzbu­đen di­vnim ču­dom u su­sre­tu sa izlo­žbom mo­ga is­ta­knu­tog zemljaka, po­di­gnu­tih obrva pre­do­čih no­vi­nar­ki o če­mu je reč, da je Sre­ten Sto­ja­no­vić ro­dom iz Pri­je­do­ra, oda­kle sam i ja, i da me to po­se­bno di­ra i na­dahnjuje. Re­koh joj da ću baš tu, na taj sto po­lo­ži­ti svih pet iz­danja knjige "Oj­ka­ča". Ne­ka tu bu­du sli­ka­ne za pri­log o oj­ka­či i ne­ka njima na Sto­ja­no­vi­će­vom sto­lu, u mon­ta­ži, de­li­mi­čno bu­de po­kri­ve­na mo­ja izja­va za te­le­vi­zi­ju.

O, ko­li­ko li sam pu­ta, kao de­čak, u Pri­je­do­ru pro­la­zio po­red Mla­de­no­vog spo­me­ni­ka, a da sve vre­me ni­sam znao da ga je ura­dio njegov brat - Sre­ten. I mno­gi to ni­su zna­li u Pri­je­do­ru i ši­re. U za­vi­ča­ju, Sre­te­nu ni­je pri­da­van zna­čaj kao Mla­de­nu. Bio je u sen­ci le­gen­dar­nog bra­ta. Sre­ten je za vre­me Dru­gog svet­skog ra­ta ži­veo u Beo­gra­du, a Mla­den os­tao na Ko­za­ri,  gde je kao ve­li­ki srpski ju­nak bio omiljen kod na­ro­da. Kao što je po­zna­to, i dalje pod ne­do­voljno ra­zjašnjenim okol­nos­ti­ma,  Mla­den je mu­čki ubi­jen na Ko­za­ri.

I ova izlo­žba Sre­te­na Sto­ja­no­vi­ća prva je po­sle če­trde­set go­di­na ću­tanja u Srbi­ji o ve­li­kom va­ja­ru. Je­dna mo­ja knjiga ogle­da, ese­ja i kri­ti­ka "Ples u ne­gva­ma", ko­ja se po­ja­vi­la u beo­grad­skoj "Pro­sve­ti" 1997. go­di­ne, no­si na ko­ri­ca­ma fo­to­gra­fi­ju skul­ptu­re "Ba­cač ka­me­na" Sre­te­na Sto­ja­no­vi­ća.

Ume­tnik je ura­dio u svo­joj 26. go­di­ni, a ona se, kao deo stal­ne pos­tav­ke, da­nas na­la­zi u Ga­le­ri­ji "Pa­vle Beljan­ski" u No­vom Sa­du. Ti­me sam se, još i ta­da, du­ho­vno do­dir­nuo sa mo­jim ču­ve­nim zemljakom. Ana­lo­gno na­slo­vu ove knjige, po svo­joj sim­bo­li­ci, ta skul­ptu­ra pre­do­ča­va sa­vla­da­vanje ži­vo­tnih pre­pre­ka i stal­nu po­tre­bu za pos­ti­zanjem no­vih re­zul­ta­ta.

Mo­žda je mla­di Sre­ten Sto­ja­no­vić ura­dio ovu skul­ptu­ru kao od­ble­sak ili pan­dan onoj ču­ve­noj Mi­ro­no­voj, "Ba­cač dis­ka", iz sta­re Grčke.  Me­đu­tim, naš va­jar je odras­tao u kra­ji­škom am­bi­jen­tu, gde je ba­canje ka­me­na sta­ra haj­du­čka igra ko­ja uka­zu­je na vi­te­šku spo­so­bnost po­je­din­ca. Sto­ja­no­vi­ćev "Ba­cač ka­me­na" no­ga­ma je čvrsto ve­zan za tlo, za ra­zli­ku od Mi­ro­no­vog ko­ji leb­di.

Sto­ja­no­vi­će­va skul­ptu­ra bi­la je ide­al­na, bolja se ni­je mo­gla na­ći, za na­slov knjige "Ples u ne­gva­ma", či­me sam na­gla­sio po­ru­ku da sva­ki ume­tnik, ma u kom žan­ru, po­put ba­le­ta­na mo­ra sa­vla­da­va­ti pre­pre­ke sa ra­na­ma na no­ga­ma, u su­pe­ri­or­noj izve­dbi svo­ga de­la, bez ob­zi­ra na is­ku­šenja. Da­kle, igra­ti te­lom i du­hom u oko­vi­ma stvar­nos­ti, u bu­ka­gi­ja­ma (ne­gva­ma) oko no­gu, kao su­žanj ba­čen u ta­mni­cu.

I Sre­ten i Mla­den,  s po­čet­ka dvadesetog ve­ka, kao čla­no­vi "Mla­de Bo­sne", ta­mno­va­li su zbog svo­jih oslo­bo­di­la­čkih ide­ja da se aus­tro­ugar­ski ja­ram zba­ci sa le­đa srpskog na­ro­da u BiH. Kao mla­di đak u Beo­gra­du, Sre­ten je­dnom pri­li­kom javlja bra­tu Mla­de­nu, ko­ji se na­la­zio u Tu­zli, da se na­đe pri ru­ci Ga­vri­lu Prin­ci­pu ko­ji će tu­da pro­ći.

U Pri­je­do­ru je obnovljena ro­dna ku­ća ove dvo­ji­ce srpskih ve­li­ka­na. Ti­me je za­vi­čaj ko­na­čno pos­ta­vio u is­tu ra­van dva ro­đe­na bra­ta i njiho­vu ugle­dnu po­ro­di­cu, ko­ja je re­pre­zen­ta­ti­vni pri­mer srpsko­ga du­ha, kul­tu­re i ži­vo­ta u Bo­san­skoj Kra­ji­ni.

Spo­me­ni­ci Ka­ra­đor­đu i Njego­šu

Sre­ten Sto­ja­no­vić se ško­lo­vao u Aus­tri­ji i Fran­cus­koj. Bio je i de­kan Li­ko­vne aka­de­mi­je u Beo­gra­du, aka­de­mik. A po­naj­pri­je, i po­red os­ta­lo­ga, ura­dio je ču­ve­ne spo­me­ni­ke Ka­ra­đor­đu, Njego­šu i Fi­li­pu Višnjiću, an­to­lo­gij­skim li­čnos­ti­ma srpske is­to­ri­je, kul­tu­re i po­ezi­je, či­me je po­ka­zao svo­ju ko­ri­jen­sku pri­pa­dnost kao umje­tnik uni­ver­zal­nom po­imanju dje­la srpskih ve­li­ka­na. Sto­ja­no­vić je odras­tao i va­spi­ta­van u ugle­dnoj srpskoj pra­vo­sla­vnoj sve­šte­ni­čkoj po­ro­di­ci u Pri­je­do­ru, i po oče­voj i po maj­či­noj li­ni­ji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.