Slobodan Tišma: Živeći svoj lični mit jedino tako mogu podneti sebe

Mene život puno ne interesuje, samo mi je bitna umetnost. Uvek ću moći da slušam muziku i da piskaram, to mi ne može niko uskratiti. I kad budem ležao u grobu, u mojim grudima će odjekivati Malerova "Pesma o Zemlji" ili Ničeova "Ponoćna pesma" iz Zaratustre.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine za 2011. godinu, novosadski književnik Slobodan Tišma. Nagradu je dobio za roman "Bernardijeva soba" u izdanju Kulturnog centra Novog Sada.

* GLAS: Svoje prve pjesme objavili ste prije četrdeset pet godina u poznatom novosadskom studentskom listu "Indeks". Rano ste počeli da utičete na mlade pjesnike. Šta je kod Vas ostalo od tog ranog zanosa?

TIŠMA: Malo toga. Bilo je sve prepatetično i smešno. Moja shvatanja o poeziji bila su u to vreme vrlo naivna. Postoji poznati Pikasov portret katalonskog pesnika Haima Sabartesa, to sam ja iz tog vremena.

* GLAS: Prve složenije umjetničke korake imali ste na čuvenoj avangardnoj Tribini mladih u Novom Sadu? Sad vam se knjiga pojavila u Kulturnom centru Novog Sada, koji je nasljednih Tribine mladih. Budi li to kod Vas jake emocije?

TIŠMA: Kada sam došao na Tribinu mladih, moja shvatanja su se temeljno promenila: postao sam avangardista. Naravno, vratio sam se sada trijumfalno na Tribinu, iz koje sam bio svojevremeno najuren. Ali, emocije nisu suviše jake, imam 65 godina i prilično sam ugašen. Nikom ne zameram ništa, sve je moralo tako da bude. Laslo Blašković, sadašnji direktor Kulturnog centra (nekadašnja Tribina mladih) i bez čije podrške ne bi bilo ništa od svega ovoga, rastao je u istoj ulici gde su živela i braća Mandić i gde sam i ja stalno visio.

* GLAS: Bavili ste se performansom, istraživali umjetnički i konceptualni proces stvaranja? Vi ste sa istomišljenicima dovodili u pitanje smisao klasičnog poimanja umjetnosti? Šta je danas od toga ostalo u Vama?

TIŠMA: Sada sam eklektik. Eklekticizam daje najbolje rezultate. Koristim svoja iskustva avangardiste i eksperimentatora, ali ne preterujem, sklon sam klasičnim rešenjima. Pre svega vodim računa da budem razumljiv.

* GLAS: Rokenrol je bio dio Vašeg umjetničkog putešestvija. Osnovali ste poznate novosadske grupe "Luna" i "La Strada". Poezija je uvijek bila središte Vašeg izraza. Da li je rokenrol odredio neke Vaše poglede na svijet za sva vremena?

TIŠMA: Nikada nisam podlegao tom stereotipu. I kada sam se bavio rokenrolom, umetnost mi je uvek bila na pameti, a ne zabava. Dakle, ništa od poznatog slogana: seks-end-drags-end-rokenrol. Nisam mažnjavao ribe iako sam se do kraja oženio rok pevačicom, ali koja je u suštini bila umetnica, pesnikinja. Inače, sama ideologija rokenrola mi je prilično strana. U mojim knjigama se ponekad tematizuje ta ideja, ali u ironičnom kontekstu.

* GLAS: Ovih dana ste izjavili da je Vaše bavljenje performansom i rokenrolom predstavljalo određene maske koje ste povremeno stavljali na lice i tako prolazili kroz život?

TIŠMA: Bavio sam se konceptualnom umetnošću i rokenrolom jer je to bio jedini način da ostanem u javnom prostoru bez koga nema ničega. Danas mi je pomalo odvratna ta moja upornost da se po svaku cenu bavim umetnošću. Uvek je bolje skloniti se sa puta, osloboditi prostor, ako ništa drugo, bar je lepše. Veoma je plodotvorno to preskakanje iz jednog medija u drugi, osveži vas, opasnost je da se sve pretvori u svaštarenje, u površnost, toga se treba paziti. Naravno, sve su to uloge koje igrate, uvek treba imati distancu i ne poistovetiti se sa maskom.

* GLAS: Danas slušate ozbiljnu muziku. U njoj vidite mogućnost za brušenje emocija? Pomaže li Vam ta vrsta muzike da pišete poeziju i prozu?

TIŠMA: Muzika otkriva nijanse, ona je bekgraund moga pisanja, najsuptilnije misli nastaju iz muzike. Mislim da pisanje u krajnjoj liniju ipak podupire ego, dok ga muzika rastvara, što je jako lekovito. Ali može se poludeti i od jednog i od drugog. Nije slučajno što postoje monaški redovi koji se zavetuju na ćutanje i ne slušaju muziku.

* GLAS: U nagrađenom romanu glavni lik dosta liči na Vas, na Vaše životne postulate i dosadašnje poglede. Koliko je neminovno u pisanju romana dotaći sopstvene životne tačke i iskustvo, a koliko maštati i dopisivati sopstveni ili tuđi život?

TIŠMA: Svaki umetnik živi svoj lični mit, svoju razliku, kroz koju sagoreva, to je ta "suštinska žudnja". Sa druge strane, jedino tako i može podneti sebe. Postoji iskustvo, bolje reći, iskušenje koje se apstrahuje, postaje nešto drugo. U mojim romanima ima autobiografije, to se ne može izbeći. Ivo Andrić je u "Znakovima pored puta" napisao da pisac ne bi trebalo da pravi od svog života priču, jer tako strada istina. Ali postavlja se pilatovsko pitanje: Šta je istina? Od sebe ne možete pobeći. Ego je tvrdokoran. Ono Drugo uvek pokušavate da prevedete na svoj jezik.

* GLAS: Da li su Vaša anonimnost i neučestvovanje u javnom kulturnom životu kao poetski manifest zauvijek izgubljeni za Vas?

TIŠMA: Pa, ne verujem. Sve će ovo uskoro proći i ja ću se vratiti svom svakodnevnom životarenju. Možda sam razočarao neke ljude, možda sam se uprljao, ali morao sam da odigram tu ulogu, šta drugo. Maske su pale, la commedia e finita.

* GLAS: Da li ste ikad bili u Banjaluci? Koliko poznajete pjesnike, pisce i umjetnike Republike Srpske?

TIŠMA: Nažalost, nisam nikada bio u Banjaluci. Ali ja sam u životu veoma malo putovao, ne volim da se tumbam, sve mi je to suviše komplikovano. Više volim "unutrašnji prostor". Čitao sam pesme Ranka Risojevića. Izvanredno!

Aleksandar Tišma

* GLAS: Prezime Tišma je ovih dana u punom medijskom zamahu. Ali, novinari kao da su zaboravili Aleksandra Tišmu, Vašeg prezimenjaka, koji je takođe dobio NIN-ovu nagradu za roman "Upotreba čoveka" prije dvadeset pet godina. Da li smo tako lako skloni zaboravu?

TIŠMA: Aleksandar Tišma nije zaboravljen. On je simbol Novog Sada. Neprijatno mi je da se dovodim u vezu sa njim u bilo kom smislu, pošto je njegova specifična težina mnogo veća. Naravno, zaborav se svima i svemu piše, ali on je dobar i pravedan.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.