Ilija Ivanović: U srcu svake propasti nalaze se male stvari

Svakako izazovno i uzbudljivo. Moram da kažem da je bilo teško s obzirom na činjenicu da sam bio na dva polja, znate, paralelno sam radio predstavu "Ni riba ni meso" Nikole Bundala, doduše bili smo pred kraj procesa, ali trebalo mi je vremena da se u glavi da kažem "prešaltam" na drugi proces. Komad je veoma bitan za ovo vreme u kome sad živimo. I te kako aktuelan posle toliko godina te izrazito buntovan što je samo pokazatelj da se radi o univerzalnom tekstu i to će uvek biti aktuelno, barem po meni.

Rekao je ovo za "Glas Srpske", Ilija Ivanović, glumac, komentarišući svoju rolu u predstavi "Razbijeni krčag", u režiji poznate beogradske rediteljke Tatjane Mandić-Rigonat, koja je nedavno premijerno izvedena u NPRS? Talentovani umjetnik, koji u komadu glumi Ruprehta, priznaje da je univerzalnost ovog teksta potpuno položila sud vremena.

- Meni je veoma zanimljiv taj momenat u "Krčagu" da se tako u vezi sa jednom malom stvari, oko koje se dešava cela priča u predstavi, zapravo vidi ta truležnost sistema u kojem živimo. U sporu o razbijenom krčagu, naime mi otkrivamo posledice i raznorazne klice zla koje društvo poseduje, zatim vidimo jednu ogromnu istinu o društvu i  sve to  kroz jednu banalnu stvar, koja se zove razbijeni krčag - rekao je Ivanović. 

GLAS: Da li je bilo nekih otežavajućih okolnosti tokom procesa?

IVANOVIĆ: Teško mi je bilo u samom početku da se otvorim glumački, pogotovo pred tako starijim i iskusnijim kolegama. Nekako trebalo mi je vremena da srušim sve te lične barijere kao i predrasude i još mnogo toga ne bi li moja priroda i ono što ja zapravo jesam došlo do izražaja i da kažem nešto. Ukratko, najteže mi je bilo da dođem do sebe, do tog lika kojeg tumačim, da pronađem napokon tog ljubomornog Iliju. Nije bilo lako. 

GLAS: Ovo nije Vaša prva saradnja sa našom poznatom rediteljkom Tatjanom Mandić-Rigonat. Imali ste priliku da radite zajedno na predstavi "Jelena Anžujska" po tekstu Jelene Kajgo, u produkciji Knjaževsko-srpskog teatra Kragujevac. U predstavi igrate značajnu ulogu. Naime, riječ je o ulozi Stefana Dečanskog, pretpostavljam da je bilo veoma inspirativno s obzirom da se radi o velikoj istorijskoj ličnost i srpskom svetitelju ? Možete li reći o tome nešto više?  

IVANOVIĆ: Dobio sam poziv od direktora pozorišta Mladena Kneževića, a zatim sam imao taj kasting putem video-poziva. Tada me je videla Tatjana, njoj se to dopalo i tako je sve počelo. Za vreme ovog procesa video sam o kakvom se velikom reditelju radi, to je prosto neverovatan umetnik, a to se najviše primetilo dok smo radili na ovoj predstavi. Takav odnos Tatjane Mandić prema pozorišnoj umetnoti stvarno se retko viđa, prosto nešto nesvakidašnje što se dalo primetiti i tokom rada na "Krčagu". Takva energija, takva volja i koliko samo ona izgara za tu priču i samu ideju komada zaista me fasciniralo. Elem, to je priča o ženi koja je došla iz Francuske na srpski dvor. Nekome je možda nepoznato, ali to je žena koja je otvorila prvu školu za žene na Balkanu. Glavna suština u predstavi je, da li se protiv zla može boriti rečju, ikonopisom ili se samo može boriti mačem što su reči njenog sina Milutina. Ukratko, priča između duhovnog, lepog i onog materijalnog i političkog. 

GLAS: Kako pronalazite sve te likove i karaktere? Koji je zapravo Vaš sistem za građenje likova?

IVANOVIĆ: Kod mene je to stvar ticanja, dakle, šta je to što će da me se tiče, ako me razumete. Samo polazište u te predele stvaranja karaktera proističu iz gomile pitanja koja sebi moram da postavim, kao što su na primer: zašto je ovo bitno što ćemo da ispričamo na sceni, da li me se tiče sudbina čoveka kojeg igram i čiju priču pričam i još mnogo toga, naravno. Kad sve to u glavi onako podrobno razumem te shvatim da me se to u mnogo čemu tiče, onda me to nekako jednostavno dodatno pokrene, zatim inspiriše i polako uronim u te najtananije niti likova koje igram na sceni. Iskreno, najviše volim kad u pozorištu imam priliku da pričamo o velikim i bitnim stvarima, jer to je ta moć koju pozorište odvajkada poseduje.

GLAS: Rekoste da ste skoro pa paralelno bili zauzeti dvjema predstavama, dakle pored "Krčaga" imali ste pune ruke posla u predstavi "Ni riba ni meso", koja je prema reakcijama publike prošla vrlo zapaženo. Naime, to je priča o mladim parovima te njihovima problemima. Drama u kojoj su u sukobu radnička klasa i poslodavci na jednoj strani, kapitalizam i borba radnika za njihova prava, ali i majčinstvo i prikriven bijeg od istog. Kakvo iskustvo nosite iz ovog pozorišnog projekta? 

IVANOVIĆ: Fenomenalan proces koji ću dugo pamtiti. Jednostavno sam svaki dan čekao probe, toliko mi je bilo dragoceno da radim sa mojim kolegama kao što su Danilo Kerkez, Smiljana Marinković i Nataša Perić. Zaista nešto prelepo. Verujte, do sada nisam sreo nigde toliko ljubavi za vreme nekog procesa, kada je reč o nekim profesionalnim projektima, naravno bilo je, ali ovo je nešto posebno,  ha-ha-ha. Ovde smo svi radili i verovali za tu ideju. Tokom celog procesa bili smo oprezni u radu i vodili smo računa jedni o drugima. Sada mi pada na um jedan trenutak tokom procesa kada sam osvestio neke stvari u svom životu koje očigledno do tada nisam pa sam se tom prilikom toliko isplakao na jednoj probi da je to za mene bilo predivno iskustvo. Prisećam se te scene i tog trena kad žena treba da kaže mužu (kojeg ja igram)  da je pobacila dete, hajde sad da ne idem u detalje. Naime, nekako sam to sve povezao sa mojom majkom kao i sa mnogim nekim drugim stvarima iz mog ličnog života i odjedanput kreću suze i sve ono što sam priželjkivao tokom celog procesa. Ponavljam, jedan dragocen proces koji ću uvek pamtiti zbog predivne ekipe koja je učestvovala u celom projektu.

GLAS: Pored glumačkog talenta, Bog vam je poslao još neke darove, između ostalog, Vi svirate gitaru i violinu, što je onako dosta neuobičajeno za jednog glumca. Dakle, veliki ste ljubitelj muzike. Šta ona za Vas predstavlja? 

IVANOVIĆ: Odrastao sam uz muziku, tačnije uz etno-muziku pošto je moj stric Milinko Ivanović bio frulaš i otuda ta moja velika ljubav ka muzici. Zanimljivo, moj stric je dugo godina svirao u "Bistriku" sa Biljom Krstić. Jednostavno živeli smo u istoj kući i ceo život sam slušao frulu. Pored toga, moram da kažem da je moj otac dugo godina igrao folklor te bio koreograf u KUD "Abrašević" i ja sam mnogo voleo da slušam njihove koncerte i bilo mi je sve nekako interesantno i tad mi se prvi put rodila želja kako bih voleo da sviram neki instrument. Što se tiče violine to je bilo na nagovor mog oca jer je kao i deda svirao violinu pa kao sad da se to nastavi, jel (smijeh). Iskreno, zahvalan sam mom ocu i mnogim što sam, eto, imao priliku da naučim svirati jedan instrument kakav jeste violina.

GLAS: Čija je muzika ostavila najveći uticaj na Vas kao umjetnika i zbog čega? 

IVANOVIĆ: "Pink flojd" i njihov legendarni album "Divison Bell". Njihova muzika me smiruje i vraća na fabrička podešavanja, zato ih najviše volim. 

GLAS: Bliži se Nova godina te napokon malo predaha od Vaših umjetničkih zadataka, ali moramo Vas pitati koji su to novi umjetnički zadaci koji Vas očekuju početkom naredne godine? 

IVANOVIĆ: Čim se završi praznična euforija, vraćam se iz Kragujevca u Banjaluku, gde bi trebalo da počnem sa radom na dve predstave, barem za sada.  O predstavi koju bi trebalo da radim sa mojim klasićem Milošem Ćebićem, iskreno ne bih mogao mnogo da oktrivam, ali ću reći o projektu koji radim sa glumcem Nikolom Milakovićem, koji je okupio glavne rendžere Banjaluke, ha-ha-ha. Naime, reč je o neverbalnoj predstavi koja će biti zasnovana mahom na scenskom pokretu. Verujem da će biti jako uzbudljivo i zanimljivo za publiku, jer je mnogo netipično za klasični teatar na koji su ljudi  manje-više navikli.  To će biti onako, da kažemo, bulevarski teatar te malo artificijalno po Marsou, malo pantomime, uglavnom biće svega. Nikola je okupio ljude koji su stvarno sposobni i mislim da će biti pravo ludilo koje jedva čekam (smijeh). Uzgred, moram da spomenem da pored ove dve predstave uveliko radim na mom autorkom projektu, reč o monodrami sa temom "Ja u svetu glume".

GLAS: Vi ste studirali u klasi poznatog profesora Željka Mitrovića. Mora da je bilo vrlo zanimljivo biti student jednog takvog eminentnog profesora koji je odškolovao na desetine glumaca, a neki od njih su danas i te kako uspješni i poznati. Kako Vi doživljavate svog profesora, koliko Vam je pomogao u svijetu glume i inače u umjetnosti ? 

IVANOVIĆ: To je čovek koji me je naučio glumi. Čovek koji je ukrotio moju energiju. Čovek koji me je naučio da budem blizu istine i da ka njoj idem. To je čovek koji me je naučio zanatu. To je neko ko me je naučio da na sceni treba biti istinit i iskren. Pre svega, veoma sam mu zahvalan što me je vaspitao. Tek sad vidim koliko mi je sve to zapravo dragoceno, recimo to što me je za vreme školovanja više puta handrio (smijeh). Jednom rečju, beskrajno sam mu zahvalan, jer sam mnogo, ali mnogo naučio iz tih lekcija, kako o životu tako i pozorišnoj kao i filmskoj umetnosti. Prosto, čovek je ulivao u nama duh da budemo uvek optimistični i da istrajemo i da idemo ka istini. 

GLAS: Jedna riječ kojom biste opisali Vašeg profesora glume, Željka Mitrovića? 

IVANOVIĆ: Prirodan čovek. 

FILM

GLAS: Ako nije tajna šta Vas je inspirisalo da uđete u umjetničke predjele, tačnije u glumačke vode?

IVANOVIĆ: Uglavnom su to filmovi. Sećam se kad sam bio mali kako sam recimo gledao partizanske filmove sa ćaletom kad se vrati sa posla, to mi je onako baš urezano u sećanje. Recimo, sećam se koliko sam bio oduševljen našim klasicima poput "Maratonaca", "Ko to tamo peva" kao i mnogim drugim. Sigurno su takvi filmovi kao i sami glumci koji su igrali u tim filmskim ostvarenjima ostavili na mene ogroman uticaj i dan-danas se  divim tim umetnicima. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.