Dejan Cukić: Dragocjen uticaj Džonija Štulića na karijeru

Svako iskustvo mi je dragoceno, pa i ovaj razgovor sa Vama. Svaka stvar koju prođeš u životu je bitna, a ja sam imao sreće da u svojoj karijeri sarađujem sa gotovo svim važnijim ljudima muzičke scene. Svako od njih na svoj način je ostavio utisak na ono što ja danas radim.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" muzičar i muzički novinar Dejan Cukić, koji je nedavno nastupio u Banjaluci sa "Sporim ritam bendom".

- Nezaboravne su te četiri godine provedene u Bajaginom bendu, ali i, naravno, moj prvi bend "Dizel", naročito bubnjar, koji je ostavio najviše traga u mojoj karijeri. Takođe, dragoceno iskustvo mi je bila i saradnja sa Branimirom Džonijem Štulićem, "Tiltom", "Bulevarom" i svi su oni zaista ostavili traga na mene i čine me onim što danas jesam - rekao je Dejan Cukić.

* GLAS: Učestvovali ste na humanitarnom rok koncertu u Banjaluci za poplavljena područja u RS. Koliko se Vi kao umjetnik odazivate ovakvim akcijama?

CUKIĆ: Humanitarni koncerti su u poslednje vreme nekako izgubili onaj pravi smisao i značaj, pre svega zbog efekta koji imaju, jer su daleko od onoga što smo nekada imali. Obično ljudi koji organizuju humanitarne koncerte imaju veću štetu, nego korist od toga. Međutim, kada imate organizaciju kakva je u Banjaluci, kada su tu uključeni brojni mediji, mislim da sve to ima smisla. Muzika je uvek bila tu, pre svega, da animira ljude da je negde pomoć potrebna, nego što se zaista zaradi od samih ulaznica. Često se dešavalo da me neko zove da učestvujem na humanitarnom koncertu i uvek kažem da ću radije lično da uplatim novac, jer znam kako sve to funkcioniše, odnosno ne funkcioniše sa bilo kakvim humanitarnim akcijama. Volim da pomažem, ali i da sa sigurnošću znam da je moj novac zaista otišao u ruke onih kojima je to potrebno.

* GLAS: Vaš posljednji album "Ubrzanje" objavili ste 2008. godine. Planirate li da radite na nekim novim muzičkim projektima?

CUKIĆ: Nekako ne volim da "izbacujem" albume, jer je cela ta mašinerija stvaranja albuma jako komplikovana i teška. Još uvek se nisam oporavio od ovog prethodnog. Šalim se, naravno. Pesme izlaze, i to ne može da se spreči. Ono što mi je bitno je da se u javnosti pojavljuje sve što radim. Tako da će verovatno i biti nešto, nije da ne planiram. Sa druge strane, promenilo se agregatno stanje muzike. Snimati album, po meni, jako je skupa igra, koja daje jako depresivne rezultate, utoliko što ljudi zaista ne kupuju finalni proizvod, odnosno nosač zvuka, osim ako nije uz praškove ili platne kartice. A same pesme dođu do ljudi samo putem televizije, odnosno one koje uspeš da plasiraš na televiziji i radiju. Kada se osvrnem na svoj poslednji album, publika samo zna pesmu "Fantastičan dan", jer se samo za nju vrteo spot na televiziji. Međutim, na albumu je još devet jako dobrih pesama, ali publika ih baš nešto i ne zna. I sve te to kao umetnika deprimira da radiš dalje. Mislim da je najteže ljudima moje generacije, jer je nama muzika bila strašno važna. Mi smo ploče naših tadašnjih heroja preslušavali od prve do poslednje stvari jako pažljivo i kupovali ih. Danas muzika uopšte nije toliko važna i to je tužno.

* GLAS: Da li je muzika danas izgubila svoje prave vrijednosti i "utopila" se u more komercijalizacije?

CUKIĆ: Mislim da se ipak u moru kiča i šunda mogu "iskopati" i prave vrednosti u muzici, kao što ima i publike koja sluša dobru muziku. Kada sam ja odrastao 70-ih i 80-ih godina i kada sam već bio aktivan na sceni, muzika je prosto bila taj medij koji je okupljao mlade ljude. Nije bilo satelitskih programa, interneta, "Fejsbuka", mobilnih telefona... Muzika je bila ta koja nas je sve zbližavala, a danas nema taj značaj. Oni ljudi koji vole muziku, oni je i dalje slušaju vrlo pomno. Ali su ipak manjina u odnosu na opšta kretanja, gde je sad medij kojim se komunicira ipak drugačiji. To je potpuno normalno i ne treba se zbog toga uopšte uzbuđivati.

* GLAS: Pored muzike bavite se i pisanjem. Kako ste spojili te dvije ljubavi i da li one na neki način utiču jedna na drugu?

CUKIĆ: Da, iza mene su tri knjige, a trenutno se bavim prevođenjem. Praktično od 70-ih godina ja gradim paralelno dve karijere, karijeru muzičara i nekoga ko piše o muzici. To je bilo pisanje za neke časopise, a prirodno je iz dugogodišnjeg pisanja za novine došlo i to da napišem i knjige jednu za drugom. Posle poslednje, "45 obrtaja", moj izdavač "Laguna" me je "uposlio" da prevodim sa engleskog. Tako da mi je dao zadatak da prevedem autobiografiju Erika Kleptona, a posle toga sam preveo i priče o grupama "Depeshe mode" i "Led Zeppelin", koje su sve u prodaji. Ovog leta sam završio sa prevođenjem knjige o Dejvidu Bouviju, a sad trenutno radim na prevođenju knjige "Život" Kita Ričardsa. Vrlo lako usklađujem muziku sa pisanjem. Pre sam to držao odvojeno, ali sada su to ljubavi koje upotpunjuju jedna drugu. Tako da moje bavljenje novinarstvom i praćenje muzičke scene verovatno ima uticaj na muziku koju radim. U suštini, sve više se prepliću.

Muzika i život

* GLAS: Kako danas funkcioniše muzička industrija i koliko je uopšte isplativo baviti se muzikom danas?

CUKIĆ: Danas se uopšte ne isplati baviti muzikom. Realno govoreći, postoji nas nekoliko velikih imena u Srbiji koji mogu nešto da ostvare od svog rada, jer imamo svoju staru publiku koja nas još uvek podržava. Mladi bendovi uglavnom sviraju po klubovima i moram istaći da im je jako teško da se probiju na sceni. Imam priliku da kroz jednu emisiju komuniciram sa dosta mladih koji se bave muzikom i koliko god mogu pomažem im, prvenstveno savetima. Tako bih izdvojio sjajan mladi bend "Pop aps" iz Sombora i bend iz Novog Sada koji se zove "Branimir i neprijatelji".

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.