Dejan Aleksić, pjesnik: Moja samoća počiva na licima drugih

Usamljenost svakako jeste preduslov za stvaralački čin. Ona je neophodna. Filozofski gledano - svi smo, kada se sve sabere, sami i usamljeni. Ali, kada govorimo o fizičkoj samoći - ona ne mora da bude preduslov za stvaranje. Odraz usamljenosti može da postoji samo ukoliko oko nas postoje prisutni

Na početku Svetog pisma reč se predstavlja kao vrhunska emanacija Logosa, Vrhunskog bića, Gospoda. Ako prihvatimo da je to tačno, onda reč možemo da posmatramo kao stvarnost samu za sebe, kao stvarnost koja stvara ostale stvarnosti.

Stvari se mogu i drugačije postaviti, pa možemo reći da ono što nije imenovano i ne postoji. Ali, sa druge strane, imamo obavezu da to što kažemo izgovorimo na način da može da postoji. Jer, tako izbegavamo opasnost da čineći stvarnost ne stvaramo ništavilo.

Ovo u razgovoru za naš list kaže srpski pjesnik Dejan Aleksić, koji je nedavno, u okviru Međunarodnog festivala pozorišta za djecu, gostovao u Banjoj Luci. U srpskoj književnosti javio se knjigama za odrasle "Svagdašnji čas" i Sobna mitologija", da bi raskošni talenat samo potvrdio u mnogobrojnim knjigama za djecu.

* GLAS: Jedan Vaš stih kaže: "Stvaran sam samo onim što ne kažem." Da li je to na djelu ona Andrićeva maksima po kojoj je ćutanje jednako sigurnosti ili tvrdite da je neizrecivo jedino istinski doživljeno iskustvo?

ALEKSIĆ: To je jedno veliko ontološko pitanje stalno prisutno u ljudskoj svesti, otkad je jezika i potrebe za sporazumevanjem. Poezija kao jezik u svom esencijalnom obliku često je suočena sa tom oponentnom situacijom: kazano ili kazivo i neiskazano ili neiskazivo. U mom stvaralaštvu ćutanje je jedno od uporišnih tačaka koju koristim sledeći potrebu da osvetlim autopoetičku poziciju.

Gotovo da ne postoji pesnik, značajniji, veliki pesnik, koji se nije bavio tim stvaralačkim materijalom reči i govora. To je čest motivsko-tematski sklop koji je u nekim mojim pesmama i glavni, određujući deo. Naročito u ranijim knjigama, u kojima sam svoj pesnički govor disciplinovao i upotrebljavao za ono što sam hteo da kažem. Pesma uvek ima neuravnotežen i uvek pobunjen odnos govora u samoj sebi.

Ali, ovo pitanje postavlja mnoge zamke. U srpskoj književnosti postoje pisci koji se jezikom bave kao glavnim predmetom i tu i ostaju. Malo je onih pesnika, kao što je bio, recimo, Momčilo Nastasijević, koji su smogli snage i znanja da ostanu čisti, jasni i prozračni. Govor i poezija kao esencijalni oblik govora je ono što mene kao stvaraoca zanima i okupira. Govor kao stvarnost može da postoji u pesmi, ali stvar je pesničkog zanata i umeća da ga učinimo razumljivim.

* GLAS: Usamljenost i samoća su jedan od centralnih motiva Vaše poezije. Da li tek tako, u samoći, može nastati vrhunsko umjetničko djelo?

ALEKSIĆ: Valja nam razlikovati metafizičku od fizičke samoće. Jedan od mojih ranih stihova kaže da moja samoća počiva na licima drugih. Kada govorimo o samoći, moramo imati kriterijum koji se prepoznaje u onima koji su oko nas, u ljudima koji nas okružuju. Zvezde se ne mogu videti ukoliko ne postoji mrak koji će da ih izrazi. Ne možemo ćutati ako tom ćutanju nije suprotstavljena reč koja neutrališe ćutanje.

Usamljenost svakako jeste preduslov za stvaralački čin. Ona je neophodna. Filozofski gledano - svi smo, kada se sve sabere, sami i usamljeni. Ali, kada govorimo o fizičkoj samoći - ona ne mora da bude preduslov za stvaranje. Odraz usamljenosti može da postoji samo ukoliko oko nas postoje prisutni.

* GLAS: Vašu poeziju odlikuje bogata erudicija, mnoštvo prikrivenih simbola i metafora koji ukazuju na jedno određeno, gotovo miljkovićevsko nasljeđe. Ili je u pitanju samo kultivisano čitalačko iskustvo?

ALEKSIĆ: Odgovor na ovo pitanje je veoma kompleksan. Kod nas je nasleđe simbolizma magistralna struja našeg pesništva. Ona se, za razliku od nekih drugih nacionalnih književnosti, proizvela iz preteča srpskog romantizma. Začetak tog simbolističkog nasleđa pronalazimo u "stražilovskoj" liniji srpskog romantičarskog pesništva. Ona dopire do onih srpskih pesnika koji se svojim stvaralaštvom pridružuju velikoj porodici evropskih simbolista, a nastavlja se Dučićem i Rakićem, kroz koje progovara jedna primesa moderne. Kasnije se sve zatvara sa Disom i Pandurovićem. Kroz pesnike poput Branka Miljkovića, Stevana Raičkovića i Ivana V. Lalića on dobija svoj puni zamah.

Prepoznao sam se u tim pesnicima. Težište svog iskustva sam našao u njihovom stvaralaštvu. Ipak, stvaralac je obavezan da umakne svakom svrstavanju. To je ujedno i najteži zadatak koji se postavlja pred nekog umetnika. Ipak, svako ko zna, a mislim da bi svaki pesnik morao da ga poznaje, čuveni Eliotov esej "Tradicija i individualni talenat", može da shvati da taj nivo različitosti, taj nivo uvođenja novoga u poeziju, uvek treba prilagoditi onome što postoji kao zaleđe, tradicija.

U tome sam prepoznao potrebu da pišem u vezanom stihu, a to nije običaj mlađih pesnika. Vrlo često koristim klasične forme i oblike. Jedan od osnovnih postulata simbolizma i neosimbolizma jeste da se forma i sadržaj međusobno prožimaju i povezuju. Novica Petković, možda i najveći poznavalac naše simbolističke poezije, daje vrlo slikovit i plastičan opis odnosa između sadržaja i forme. On govori o tome da je forma sasud, a da je sadržaj tečnost koja stoji u tom sasudu i koja se čuva.

Potrebno je stvarati u kanonu, a klasične forme tome svakako pripadaju. Kanon podrazumeva određene datosti koje postavljaju granice. To daje određenu "plemenitu neslobodu", taj kanonski oblik pisanja daje piscu čvrsto tlo pod nogama. A gore je sve otvoreno. Od talenta zavisi koliko pisac to može da razvije.

Sećam se jedne duhovite opaske Josifa Brodskog koji kaže da je pisanje u slobodnom stihu istovetno igranju tenisa bez teniske mrežice. Ta mrežica postoji da oteža igru, da igrač izgubi poen zbog nje, ali, istovremeno, ta mrežica igru čini i zanimljivijom i dinamičnijom. Čini je vrednom pažnje i truda.

* GLAS: Šta je, onda, centralni mit srpske poezije?

ALEKSIĆ: Ovde moramo uzeti u obzir jednu veoma važnu činjenicu, a to je da se naša moderna poezija razvila iz narodne književnosti. A naša narodna poezija je velika. I Herder i Gete su smatrali da je srpska narodna lirika i epika u ravni sa homerovskom epikom, sa Vergilijevim spevovima, sa francuskim, engleskim i nemačkim epovima. Naša narodna književnost je, dakle, stavljana u istu ravan sa književnostima onih naroda koji su smatrani božanskim narodima.

Odgovor na ovo pitanje moramo tražiti u toj književnosti. Jedna od osnovnih odlika te književnosti je njen način prenošenja. Meni je fascinantna činjenica koja kaže da je ta književnost postojala samo u trenutku dok se interpretirala. Tri faktora su morala biti zadovoljena - morao je postojati narodni pevač ili pripovedač, određena publika i neko ko je dovoljno zainteresovan i talentovan da to prihvati i dalje prenosi.

Zašto je to fascinantno? Zbog toga što mi imamo obimno književno nasleđe, što nam samo daje da naslutimo koliko je ono bilo i koliko toga je ostalo nezabeleženo. Vuk Karayić i ostali sakupljači su uspeli da u knjige stave samo deo tog narodnog blaga.

Možda je srpska moderna poezija tako vitalna, raznovrsna i značajna upravo zato što ima stalnu tendenciju ka samoodržanju. Ne zaboravimo - mi smo samo za jedan vek prešli iz narodne lirike u poeziju koja je bila rame uz rame sa tada vodećim književnostima Evrope.

* GLAS: I kako sva ta saznanja i iskustva pretočiti u književnost za djecu?

ALEKSIĆ: U jednom nedavnom razgovoru sa mojim čestim savetodavcem, profesorom Jovanom Delićem, došli smo do zaključka da bi najbolji pesnik za dete bio onaj koji bi uspeo da sintetiše iskustva Dušana Radovića i Vaska Pope. Naslućujem zašto je to tako. Dušan Radović je u književnost uveo jedan odnos prema detetu koji stvaralac treba da ima. On je dete posmatrao kao biće koje je potpuno i koje je sada. On nije doživljavao dete kao biće koje je na pola puta da postane biće. Duško se nikada nije spuštao na dečiji nivo kada bi pisao za decu; on se na taj nivo uvek uzdizao!

Mnogi naši veliki pisci su pisali i za decu - Branko Ćopić, Stevan Raičković, Desanka Maksimović, Milovan Danojlić. Književnost za decu se paralelno razvijala, ali je nekoliko decenija imala subordiniranu poziciju u odnosu na književnost koja se stvara za odrasle. To je razumljivo ako pogledamo tadašnju poziciju deteta. Danas je i sama dečija industrija - od garderobe i igračaka, pa do slatkiša - mnogo razvijenija. Tako dete dolazi u epicentar ljudskog interesovanja. Pa i u književnosti.

Bure i vino

Ako se u neko bure vekovima sipalo i čuvalo vino, onda je u njemu jedino moguće sipati upravo to piće. Ne možemo u njega stavljati konjak ili rakiju. Naprosto, to bure, kao forma, oplemenjuje samo taj sadržaj koji u njemu vekovima postoji. I to vino će se, s druge strane, najbolje "ponašati" u tom buretu, u tom sasudu koje je godinama, decenijama i vekovima poprimilo osobine vina.

Slobodni stih

Pesnici mlađih generacija se uglavnom hvataju slobodnog stiha, iako, valja priznati, ne postoji apsolutno slobodan stih. Svaki stih ima svoju unutrašnju definiciju, jer apsolutna sloboda podrazumeva anarhiju. Mislim da je tim pesnicima slobodni stih pogodniji jer na taj način ne osećaju obavezu da nešto slede. Ili zato što im nešto što je dato deluje anahrono. A mlad čovek žudi za novinama. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.