David Albahari, književnik:Srpski jezik jedino mjesto boravka

Kada čovek živi na dva različita mesta, onda mora da prihvati mogućnost da bude predstavljen kao neko ko dolazi sa dva različita mesta. Ali, uvek ističem da pisac ima samo jedno mesto prebivanja, a to je njegov jezik. Ja sam, dakle, pisac srpskog jezika, pisac koji stvara na našem jeziku, u okviru naše književnosti. Sticajem okolnosti život mi se podelio na dva ne baš sasvim jednaka dela, ali ono pravo opredeljenje i pravo mesto odakle dolazim jeste - srpski jezik.

Ovo u razgovoru za naš list kaže najprevođeniji srpski pisac David Albahari, koji već deceniju živi u Kanadi, u Kalgariju, gde je, kako kaže, otišao u dobrovoljnu emigraciju. Književni kritičar Ivan Radosavljević rekao je, na nedavno održanoj književnoj večeri u Banskom dvoru, da je Albahari pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahtijeva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih djela.

* GLAS: Vaše stvaralaštvo je poznato po suptilnim pripovjedačkim nitima. Kako se nosite sa boravkom u zemlji drugog jezika?

ALBAHARI: Okruženje drugog jezika u stvari pomaže piscu da se posveti svom jeziku više nego ikada ranije. S jedne strane, u pitanju je strah od gubitka jezika, koji je opravdan i koji se lako uočava u imigrantskoj zajednici kojoj pisac pripada. S druge strane, razapet između dva jezika, pisac postaje bolno svestan krhkosti jezičkih konstrukcija, dakle krhkosti svega onoga što pokušava da napravi. Otuda taj osećaj još dubljeg uranjanja u jezik, silovite potrage da se nađu najpouzdanije reči i da se umeša lepak priče koji će izdržati sva iskušenja.

Pokušao sam da pišem svoju prozu na engleskom jeziku, ali onda sam shvatio da je to zaludan trud. Naime, pisanje je potraga za stilom i onog časa kada utvrdi svoj stil, pisac doista postaje pisac. S obzirom na to da je stil ukorenjen u jezik, on je zapravo neprenosiv. Tako se i meni desilo da sam, pokušavajući da pišem na drugom jeziku, zapravo pokušavao da pišem svojim srpskim stilom, što je davalo apsurdne rezultate i ubrzo sam digao ruke od toga. Ako ne grešim, jedino je Nabokov uspeo da stvori dva stila u dva različita jezika.

* GLAS: Koliko se ono što ste prevodili utkivalo u Vašu prozu?

ALBAHARI: Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih otkrio sam postmodernizam koji je otvorio mesto za pozajmicu. Uostalom, cela diskusija koju je Danilo Kiš vodio ticala se statusa pozajmice i plagijata u literarnom tekstu. Kada se pojavila mogućnost pozajmice kao prihvaćenog postupka, to se kasnije nazivalo citat, onda se razbuktala neka moja pripovedačka zainteresovanost.

Otvorio mi se prostor da slobodno krenem prema Bartelmiju ili Bartu i Kuveru, da nešto od njihove tehnike ili citat iz priče uzmem i da na tome pravim priču. Uostalom, postmodernizam je, ili ga ja tako shvatam, reagovanje na svet posredstvom knjige, posredstvom biblioteke, borhesovske ili neke naše, lične. U tom trenutku sve postaje dopušteno sem literarne krađe, plagijata. Dopušteno je samo ono što je "razigranost" postmodernizma dopuštala. Tu su nastala i ta prelivanja.

* GLAS: Da li savremena književnost stvara mitove?

ALBAHARI: Ovo vreme vidim kao vreme bez mitova. Pitanje je kojom brzinom nastaje mit? Čak i da ponudimo neki način za njegovo stvaranje, ne znači da će se taj mit održati, jer mit kao mit možemo da pročitamo tek kao nešto iz budućnosti što nastaje sada. Ja ne pišem tu književnost koja se bavi mitom i kada govorim o mitu, govorim o onome izvan književnosti.

Čini mi se da se ono o čemu pišem najviše odvija na intimnom planu, na planu malih stvari, a od toga ne možete da napravite mit. Sve što možda pominjemo - ujedinjenu Evropu ili multikulturalizam, ne vidim kao mitove. Iako sumnjam u neke od tih stvari, verujem u njih zato što mi se čini da nude načine razrešenja nekih situacija u kojima se svet nalazi.

* GLAS: Česta tema Vašeg stvaralaštva je i odnos između pisca i čitaoca. Ponekad čak koristite i sintagmu "idealni čitalac". Kako reagujete kada naiđete na takvog čitaoca, na čitaoca koji je pročitao sve što ste napisali?

ALBAHARI: Slagao bih ako bih rekao da čoveku takva situacija ne prija. Ali, veoma mi je teško kada mi priđe čitalac i kaže kako mu je u nekom važnom trenutku života jedna moja knjiga bila od presudnog značaja. Ne znam šta da kažem u takvim situacijama.

Prvo, većina ljudi mi ne ispriča sve detalje, ali ne verujem da bi mi neko prišao i ispričao nešto takvo, a da je to izmišljotina. Uvek sam počastvovan takvom situacijom, jer znam i sam kao čitalac kako neke knjige mogu da utiču na život. Posle toga se uvek pitam šta sam ja to napisao. Nakon svih godina ne znam kako to što sam napisao može nekom toliko da znači. Ovo nije lažna skromnost jer sebe smatram i dalje "piscem dečakom" u onom smislu u kom Miroslav Mandić, šetač Evropom, koristi taj izraz.

Dečak kao ilustracija nečega što čovek nosi u sebi. O sebi stalno mislim na taj dečački način. Pisanje vidim kao učenje pa se pitam: ako sam ja iz toga što sam pisao učio, kako to nekome može bilo šta da govori? Kako jedan dečak može da govori nekoj odrasloj osobi? Ostanem zabezeknut kada mi se čitaoci obrate sa takvim komentarom.

* GLAS: U predgovoru "Antologije jevrejskih pripovedaka", koju ste priredili, dali ste zanimljivo određenje šta znači jevrejski pisac. Da li i sebe smatrate takvim, s obzirom na to da ste poreklom Jevrejin?

ALBAHARI: U tako sažetom izboru, kakav je zastupljen u toj knjizi, ne vidim svoje ime. U nekom širem krugu mogao bih se ubrojati u tu grupu pisaca. Naravno, sve zavisi od ključa po kome se sklapaju stvari. U svakom slučaju, ja pripadam jevrejskoj književnosti pisanoj na srpskom jeziku. I vrlo sam ponosan na značajna književna imena te kombinacije koja su literate svetskog renomea, kao na primer Danilo Kiš ili Filip David, i koji su, na izvestan način, stvarali nove žanrove u dosluhu sa mirisima vremena.

* GLAS: Koliko pratite kulturni život u Kanadi i da li se utkivate u njega?

ALBAHARI: Živim u Kalgariju, koji je beskrajno udaljen od najvećih kulturnih centara u Kanadi, Toronta i Montreala. Kad kažem beskrajno, mislim na razdaljinu od nekoliko hiljada kilometara. Ali i dalje, gledano iz perspektive kako ocenjujemo gradove kod nas, ali i u drugim zemljama, on bi ipak pripadao nečem što se zove provincija. Ovo ne govorim sa žaljenjem, već samo konstatujem.

Drugim rečima, život u takvom gradu, daleko od svega, bar za mene kao pisca, mnogo je pogodniji, jer me oslobađa neke vrste obaveze da budem prisutan u većoj meri u književnom životu. Ja sam prisutan u književnom životu Kalgarija, ali on je skroman u odnosu na događanja u književnom životu Toronta ili Beograda. Međutim, to mi odgovara i ostavlja mi sve slobodno vreme za pisanje.

* GLAS: Koliko toga u Vašoj književnosti je autobiografske prirode?

ALBAHARI: Ne trudim se previše da izmislim druge ljude jer ne uspevam ni samog sebe dovoljno da osmislim, da razumem ono što mi se zbiva u životu. Ne mislim, pritom, na dobre ili loše stvari, već na samu činjenicu življenja i toga što postoji dan i postoji noć, što otvarate oči i zatvarate ih, jednom ih otvorite prvi put zauvek i to je ceo život.

I umesto da izmišljam ljude, ja zapravo polazim od nekih mojih vlastitih iskustava koje, naravno, ne prepričavam uvek u prvom licu jednine, niti govorim da to pripada meni, nego ih pripisujem nekim izmišljenim likovima koji su svi odreda ja. Dakle, najveći deo ovih priča počiva na nekom mom iskustvu koje, naravno, ne dajem u tom golom obliku kako je doživljeno, već ga ulepšam ili učinim ružnijim za priču ili priče koje se nalaze u knjizi.

Rokenrol

Ja sam apsolutno "dete rokenrola", to stalno ponavljam. Kad sam ušao u svet književnosti i kada sam radio u redakciji "Književne reči", u jednom sam trenutku pisao za rubriku koja se zvala "Rok i književnost". Smatrao sam da između roka i književnosti nepobitno postoje neke veze i da jedno na drugo utiče, što je meni bilo najvažnije.

Jednom je Mika Pantić napisao da sam ja rekao kako me više zanima nova ploča "Rolingstonsa" nego celokupna prozna produkcija kod nas. Tada je verovatno bila loša prozna produkcija, a zanimljivija je bila ploča "Stonsa". Zanimalo me je da se pokaže da rok nije marginalni kulturni oblik, nego da je mnogo više od toga.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.