Branko Miličević Kockica - Malo sam dobar, malo nevaljao

SVE što sam u životu uradio, uradio sam za decu. Bio sam i ostao njihov drugar, iz radosne posvećenosti.

Ništa mi nema draže nego kada me u tramvaju prepozna dete koje dolazi u Pozorištance "Puž", ili kada me mesar iz generacije šezdeset i neke pozdravi sa "tatatatira" - kaže u intervjuu za "Glas Srpske" Branko Miličević Kockica, glumac i upravnik Pozorištanca "Puž" iz Beograda, autor kultne televizijske emisije "Kocka, kocka, kockica", uz koju je odraslo nekoliko generacija.

* GLAS: S obzirom na to da već decenijama radite za najmlađe, koliko je snažno dijete u Vama. Da li dovoljno da pobijedi odraslog čovjeka?  

MILIČEVIĆ: To je proces koji stalno traje. "Trudimo se snažno da čovek popravi dete u sebi i dete u sebi čoveka." Ja to vežbam, malo sam dobar, malo nevaljao. Imam utisak da sam više nevaljao, moraću da se popravljam malo jače.

* GLAS: Gdje je uporište za toliku optimističku energiju kojom zračite? Da li možda u činjenici što su Vaši prijatelji i publika upravo djeca?

MILIČEVIĆ: Dok nisam počeo da radim dečije predstave, bio sam bitanga. Moja Caca je bila princeza, a ja sam bio bitanga. Kad uđeš u ovaj posao i počneš da radiš predstave za decu, nema zafrkancije. Za odrasle se još može "ovako i onako", ali kad radite za decu, to morate jako ozbiljno da shvatite. Sve predstave pozorišta "Puž" su jako poučne i svaka na kraju ima neku pesmu koja nosi jasnu pouku. 

* GLAS: Sve predstave u Vašem pozorištu urađene su na osnovu poznatih priča, sa novim elementima, kao "Aleksa u zemlji čuda", u Vašim predstava uvijek postoje dva princa, jedan loš, jedan zao. Koliko je to mač sa dvije oštrice?

MILIČEVIĆ: Jedna oštrica je tupa. Meni je dosadno da radim klasičnu bajku. To je dosadno i za publiku, jer to nisu pozorišni komadi. "Ivica i Marica" nije pozorišni komad, mora da se doradi da bi moglo da trpi na sceni. Mi radimo predstave kao što je "Aleksa u zemlji čuda" koje su za decu, ali i odrasle. Nama redovno dolaze roditelji sa decom. Mora da bude ozbiljna priča i za roditelje. To ne smeta deci, ako je malo ozbiljnije negoli "cincili bomboli". Naša ciljna grupa je od pet godina pa nadalje.

* GLAS: Koliko mi bajke želimo, a koliko ih u životu stvarno ima?

MILIČEVIĆ: Bajki u životu nema, u literaturi je opisano da one služe za formiranje dečije ličnosti. Da nije tako, ne bi one opstale tolike godine, ne bi bile slične na celoj zemaljskoj kugli. I u Africi imate "Pepeljugu", koja se ne zove Pepeljuga, ali ima istu priču, "Ružno pače" i tako dalje. To je opisano u stručnoj literaturi kao nešto neophodno uz vaspitanje. Zato bajke postoje. I ja sam vaspitan tako da volim pozorište, kao i bajke.

Nove priče

Koristim stare bajke, da bih izmislio nešto novo. Napisao sam 37 predstava koje se igraju u "Pužu". To su apsolutno sve bajke. Nisam radio Andersenovu "Malu sirenu", zato što nisam uspeo da smislim rešenje da imamo more i da ovi stvarno plivaju. Sve što sam gledao "male sirene" imaju i noge i rep i tako glume. Meni je to smešno, a verujem i mojim drugarima. Nisam radio Petra Pana jer ne mogu da napravim likove da stvarno lete. Gledao sam u Londonu tu predstavu gdje svi lete, to mi ne možemo da napravimo sa našim finansijama.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.