Blagoje Baković Poezija objavljuje tajnu

U Svetom pismu stoji: "Ko je jednom živeo sve je video. Sve je taština i muka duhu, i nema ničeg novog pod suncem." Ali, taj jedan dan, koji čovek odživi, ponavlja se u svojoj neponovljivosti. Ponavlja se i poezija u svom neponavljanju. Sve je novo u svom ponavljanju. Svaki otkucaj srca je nov.

Ovo u razgovoru za naš list kaže istaknuti srpski pjesnik Blagoje Baković, koji je u više navrata dokazao da svojom istančanom literarnom dušom osluškuje stvarnost.

* GLAS: Da li ste ikada, kako zapisaste u jednoj pjesmi, dosegnuli san Miloša Crnjanskog?

BAKOVIĆ: Nisam dosegnuo san Miloša Crnjanskog. To je nemoguće. Njegov san se nalazi, pre svega, u jezičkim dubinama, u dubokim magnetima jezika koje je samo Miloš Crnjanski poznavao i osećao. I niko kao on nije rastegao harmoniku srpskoga jezika i probudio najdublje njegove magnete i, gotovo nepravilnim rečenicama, što se tiče i proze i poezije, dosegao neke jezičke visine o kojima mi možemo samo da sanjamo.

* GLAS: A da li ste dosegnuli svoj san?

BAKOVIĆ: Dosegnuti svoj san je gotovo isto kao i videti sve ovo što jeste svojim očima. Probuditi se i uveriti se da je sve oko nas san. I ovo što gledamo, i ovo što živimo, i ovo što izgovaramo – zidano je kao, što bi rekao Crnjanski, pena nad oblacima i vodama kao materijalu koji nema osnov za čvrste temelje.

* GLAS: Gdje Vam je stasala duša?

BAKOVIĆ: Moja duša je stasala – tu. A gde je to tu – to ne znam. Mi smo ovde, ali gde je taj prostor u kojem sam rastao... Svrhovitost tih pitanja zna samo onaj zahvaljujući čijem postojanju i možemo da postavimo takva pitanja – ko smo, gde smo, odakle smo i kuda idemo. Ali, Bogu hvala, pa jezik, poezija i umetnost služe da objavljuju tajnu. Ne da je objašnjavaju. Ako bismo mogli da objasnimo tajnu, ona bi bila izgubljena.

* GLAS: Ostanimo još malo u krugu Vaših pjesama: šta biste sada poručili prosveštenoj Jevropi?

BAKOVIĆ: Poručio bih prosveštenoj Jevropi da je Srbija posle 500 godina, kada se podvukla crta, bila na strani pobednika. Jevropa mora da zna – Srbija nikada nije napadala. Ona se oduvek branila. Tako i sada. Mala, i danas brani pravo koja ima i mrav, i golub, i travka, i voda, i vazduh, i svaki atom – pravo na postojanje. Poručio bih Jevropi: Srbija je nekoliko puta u svojoj istoriji, bez obzira na to koliko se puta nalazila na gubitničkoj pari, bila zgažena zbog toga što ima kičmu. Jer, gospođo Jevropo, kičma može da se lomi samo onima koji kičmu imaju. Ko kičmu nema, nema šta da mu se lomi.

Moć diplomatije

Mi smo naše ne rekli naspram naše snage. I više nego što smo snage imali. A neka sada veliko ne kažu oni koji su u nas gledali dok su mislili da će se ta velika zver zagovarati na nama, a krenula je put njih. Ne bih voleo da budem pogrešno shvaćen, ali i ja verujem u moć diplomatije. Mnoge stvari mi nismo morali da doživimo, ali doživeli smo ih isključivo zato što nismo znali i umeli. Mogli smo biti manje tvrdoglavi. Nismo smeli pokazivati snagu na način na koji smo je pokazivali.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.