Nenad Milosavljević za "Glas": I dalje se radujemo svakoj pjesmi i svakom koncertu "Galije"

I jedna i druga varijanta ima svoje karakteristike. Akustična varijanta omogućava da tekst dobije drugačije razumevanje, s obzirom na to da u akustičnoj varijanti imate više prostora za dramaturgijom interpretacije te samim tim pesmi oblačite drugačije odelo, tačnije dajete mogućnost za višeslojno emotivno viđenje, tumačenje

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Nenad Milosavljević, frontmen čuvenog rok benda "Galija", komentarišući razlike između akustičnih solo nastupa i koncerata sa bendom. "Galija" 17. oktobra nastupa u punom sastavu u dvorani "Obilićevo", a popularni Nešo Galija kaže da je bendovska varijanta uvijek velika predstava, ali ovaj je značaj još veći jer bend radno proslavlja 50 godina od osnivanja.

-U akustičnoj varijanti vi kao interpretator možete u trenutku promeniti; formalni plan, dinamiku pesme, akcente, boju zvuka…. Jednom rečju efikasnije korespondirate sa interakcijom publike i celu stvar prilagođavate trenutku i prostoru.Kad je bend u pitanju stvar je znatno drugačija. Ceo koncert pripremate u nekoj prostoriji, tu predviđate moguće promene i vrlo mala postoji mogućnosti za odstupanjem. Koncert "Galije" je velika predstava koja ima svoju koncertnu temu, kao što pozorišna predstava ima svoj naslov, tako da imate jako malo prostora za improvizacijom, te se može reći da je interakcija sa publikom unapred planirana. Tu iznenađenja nema.

Na primer u Banjaluci tema koncerta je vreme. Razlog je 50 godina posle. Mi imamo svoje viđenje važnosti pesama koje su nastajale u različitim vremenskim i emotivnim stanjima i na osnovu toga određujemo im mesto na koncertu, pogotovo što je to naše slavlje, koje nema mnogo veze sa medijskom i diskografskom prisutnošću - rekao je Milosavljević

GLAS: Iza Vas je 47 godina od prvog albuma "Prva plovidba" i pola vijeka od prve probe "Galije". Glednao iz ugla publike, bilo je to skoro pola vijeka burnih i lijepih događaja, kako se Vama kao kapetanu benda, čini tih prvih 50 godina plovidbe?

MILOSAVLjEVIĆ: Kad bih se ponovo rodio ništa ne bi menjao. Bilo je sjajno živeti, radovati se prvom uspehu, prvom razočaranju, prvoj negativnoj kritici, prvoj pozitivnoj kritici, na kraju krajeva to je bio naš život, živeli smo ga onako kako smo umeli, punim plućima do kraja srčano, iskreno, pa šta bude. To čudo od energije nas i danas drži u mašini, i dalje se radujemo svakom koncertu, svakoj novoj pesmi, svakom otkriću novih staza kojima bi možda trebalo ići i verovatno će tako biti do samog kraja. Bar bih ja tako voleo, a verujem i cela ekipa.

GLAS : Kada smo kod početaka, da li možete da izdvojite neki koncert iz tog perioda sa grupom "Galija" na kojem ste prvi put osjetili da postajete ozbiljna profesionalna grupa i da to više nije druženje lokalnih niških ljubitelja muzike? Da li je to nastup u Zaječaru, Subotici, Bum festival ili neki drugi momenat.

MILOSAVLjEVIĆ: Ovi navedeni festivali su više imali funkciju stimulansa, zapravo pokazali su nam da to što radimo može biti važno. Još uvek smo bili dečaci koji su sanjali svoje snove i kojima se,eto, dva-tri puta posrećilo. Naravno da je to bilo od izuzetne važnosti za nas, ali smo bili svesni da to još uvek nije to što smo želeli, pogotovo što je bilo puno primera gde su neki bendovi isto tako krenuli, pobeđivali na raznim festivalima i na kraju ništa. Kao što su se iznenada pojavljivali tako su iznenada nestajali. Mnogi od njih su bili odlični, tako da je nama bar bilo jasno da pored toga što moraš biti dobar, moraš imati još nešto.

Mislim da nas je spasilo ne razmišljanje na tu temu. Bilo nam je samo važno da smo zajedno sa našom muzikom. Prvi koncert na kom smo, čin mi se shvatili da smo prešli stepenicu više, je bio koncert Bjelog Dugmeta na stadionu Partizan 1979.godine, gde smo mi kao predgrupa, pored ostalih bendova iz tadašnje Juge, imali brilijantan nastup. Tog popodneva publika je rekla svoje, mi smo to razumeli. Celo to veče bili smo tihi, znali smo da se nešto važno desilo.

GLAS: Vaš prvi album "Prva plovidba" donio je zanimljiv zvuk koji je bio svojevrstan kontrapunkt u doba novog talasa. Ipak, pronašao je svoju publiku. Kako je izgledao taj prvi ulazak u studio i koliko ste imali problema da kao mlad bend sačuvate sopstveni zvuk u odnosu na želje diskografske kuće?

MILOSAVLjEVIĆ: Mi smo svirali simfo rok. To je bio pravac kojim se gotovo niko nije bavio u Jugoslaviji. Razumljivo je bilo za sve učesnike našeg prvog albuma, da je to bilo nešto sasvim novo, i samim tim to što smo snimali više je ličilo na nekakav eksperiment, nego na snimanje standardne, za ono vreme, ploče. Svi smo bili u problemu, počev od našeg producenta Tome Milakovića, koji je uzgred budi rečeno bio džezer, do snimatelja Pere Gakovića koji je dotle snimao zabavnu muziku i nas samih koji smo imali veoma smele ideje za ono vreme, ali nismo imali znanja. Bilo kako bilo uz svu našu muku rodila se “Prva plovidba”, a zahvaljujući našoj izdavačkoj kući, koja je bila mnogo otvorenija, ne bez razloga, jer su urednici te kuće pratili nastupe na prethodnim festivalima i samim tim imali uvid i u naš rad, ta ploča je ugledala svetlost dana. Sve je posle išlo svojim tokom.

GLAS: Vaša čuvena trilogija albuma "Daleko je sunce", "Korak do slobode" i "Istorija, ti i ja", rađene nažalost sa pokojnim tekstopiscem Radomanom Kanjevcem, postale su neka vrsta muzičkog spomenika nestanku Jugoslavije. Sa ove distance kako gledate na taj pomalo "proročki" ton trilogije?

MILOSAVLjEVIĆ:  Nikakvog proročanstva tu nije bilo. Tu je bio samo zdrav razum, naravno ko je umeo da gleda. Mi smo trilogiju posvetili zemlji koje više nema, naravno suočeni sa činjenicom da mi tu možemo biti samo hroničari jednog vremena sa ukusom uzaludne nade da će možda sve to narod pozlatiti. Radoman je to brilijantno postavio i napisao. A ja sam sve to vreme to stvaranje posmatrao ka jednu veliku pozorišnu predstavu sa tri čina, i tako se trudio da u tom smislu zvučno postavim temelj te trilogije. Naravno, tu nisam bio sam, veliki doprinos je bio i Bate Zlatkovića kao i ostalih tadašnjih članova benda.

GLAS: Kad smo kod pozorišta, jedna od važnih stvari u Vašoj karijeri, koja je donekle ostala u sjenci rada "Galije", jeste Vaš rad u oblasti namjenske muzike, posebno za pozorište. Šta ova vrsta stvaralaštva za Vas znači u umjetničkom smislu?

MILOSAVLjEVIĆ: U primenjenoj umetnosti korespondirate sa drugim vrstama stvaralaštva što vas čini lako prilagodljivim u raznim kreativnim zahtevima. Primenjena umetnost bistri um, lako se prilagođavate nesvakidašnjim zahtevima i čini vas veoma okretnim u tom magičnom, virtualnom svetu. Svaki segment rada gura onog drugog.

Posle svakog "Galijinog" albuma dobro bi došla neka pozorišna predstava. Posle svake završene predstave spreman sam da započnem rad na novom albumu. Te dve stvari su uvek sjajno funkcionisale i nisam zbog toga morao da se preterano odmaram. Voleo sam da slušam izlaganje reditelja, pri postavljanju i objašnjavanju pojedinih scena, a najviše me je uzbuđivalo stvaranje zadatih likova kod glumaca. Bilo je fascinantno gledati kako nastaju likovi na krhotinama sopstvenih ličnosti. Ta transformacija davala je odgovore na sva ona pitanja koja su se ticale definicije umetnosti.

GLAS: Današnja muzička scena poprilično je šarolika po pitanju žanrova i pjesmama dominira vulgarnost i kič. Postoji li neka nada da se izađe iz te muzičke prljavštine koja, nažalost, i te kako postaje uzor nekim mladim generacijama kojima odsvirana muzika, bunt, sloboda i ne predstavljaju baš mnogo ?

MILOSAVLjEVIĆ: To je svakako proizvod novih vremena, promene su brze i daleko veće nego u poslednjih 30 godina. Svako umetničko stvaralaštvo pokušava da zabeleži svoje vreme. Za sada pokušava da nađe izraz u instant formi, ne bi li za isto tako kratko vreme, u kojima se dešavaju promene, pronašla svoj izraz. U svim takvim vremenima imamo prvo traganje za formom, pa tek onda se pronađu izrazi ili ne, ali ako se ne pronađe rešenje, to vreme je izgubljeno. I tek kada u nekom vremenu, nekom trenutku neka druga nauka ukaže na događaj iz dotičnog vremena, mi ćemo naslutiti da je tu postojao život. Ali i tada besmrtna umetnost preskače to beskorisno vreme i svojom starom formom obezbedi kontinuitet preživljavanja. Zato nemamo razloga za brigu, uvek je ostalo samo ono što je trebalo da ostane, mi ne možemo zaustaviti vreme, ne možemo ga usporiti, ne možemo ga promeniti, možemo samo biti.

GLAS: Prošlo je dosta vremena od posljednjeg albuma "Galije" , vi svirate i dalje, publika vas i dalje sluša, koliko je ostalo motiva da pišete nove pjesme i da li albumi imaju danas uopšte smisla, kad muzikom gospodare društvene mreže, striming i lajkovi?

MILOSAVLjEVIĆ: Poslednji album je objavljen pre 5 godina, novi je reklo bi se gotov, napisan, ali zbog ranije ugovorenih obaveza nisam mogao da ga privedem kraju. Uskoro ću se osloboditi i započeti finiširanje novog albuma.

Mi ne moramo da podležemo nadolazećim i poprilično navalentnim promenama, ja i dalje pišem na meni svojstven način. Promene koje donose ova moderna vremena se nas ne tiču. Mi možemo u tehničkom smislu da prihvatimo neke produkcijske prednosti koje donosi razvoj nove tehnologije, ali ništa više od toga. Mi smo umetnici onog vremena tako da novo vreme prepuštamo mlađoj generaciji. To je njihovo vreme. "Galija" će ići svojim putem i trajaće koliko traje pa sam zato apsolutno siguran da odjek vremena koji nosimo sa sobom ima smisla i za buduća vremena i generacije.

GLAS: Dijete ste iz radničke porodice. "Čudan neki momak, on bi da sruši svet, a i ja sam sinoć bio tu i video sam sve ", tako glase stihovi pjesme "Put". Da li biste Vi i danas kao nekad željeli srušiti svijet ? Šta biste sa ove distance rekli tom momku koji je sa gitarom i usnom harmonikom tražio svoje mjesto na sceni?

MILOSAVLjEVIĆ: Stao bih uz njega, ništa mu ne bih govorio, jer svaka reč ima različito značenje u različitim vremenima. Život ima svoju empiriju. Sasvim je prirodan bunt kad si mlad, mladost bez bunta ne bi imala smisla, samo je pitanje kako ćeš u daljem protoku vremena perceptirati stvari i događaje, kakav će biti tvoj zaključak, u kom pravcu će se kretati tvoja misao, u kom trenutku ćeš duhovno ojačati i iskazati svoju nezavisnost. U kom trenutku ćeš shvatiti da je duhovna i kulturološka vrednost osnov za samosvesnost, jer samo se glup čovek ne menja. Govorio bih mu da je ovaj svet veoma nepravedno mesto i da je uzalud potrošiti život pokušavajući ispraviti nepravdu, da je mnogo važnije naučiti da živiš sa nepravdom, i naučiti da plivaš u tim vodama, jer će te ta neman pratiti čitavog života, govorio bih mu da je važno biti hrabar i istinit, da u ljubavi treba biti iskren ma koliko te nepravda razuveravala u to, da treba pokazivati ko si, jer samo ti onakav kakav si možeš biti iskreno voljen od osobe koja te vidi iznutra. Govorio bih mu da je život prelep i neponovljiv. Svašta bih mu govorio…

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.