Društvenopolitički uticaj muzike "Rolingstonsa"

- Moja gitara može da promeni svet koliko i moj k..... - uzviknuo je Gaj Kajzer, lider američkog benda "Thin White Rope" i otišao da se bavi visokom naukom. Dobro je staviti ovakvu rečenicu na početak teksta o društvenopolitičkom angažmanu rok muzičara. Njena blasfemična priroda odražava pravo stanje stvari.

Čini se da su egzibicionizam, tj. potreba da se stalno bude u centru pažnje, pribavljanje poreskih olakšica i jeftino koketiranje sa publikom zarad većih tiraža i boljih zarada, većim delom glavni motivi "angažovanih". Tako je bilo uvek, tako je i danas. Ono što kvari konzistentnost ovog stava su šezdesete godine dvadesetog veka.

Elem, u šestoj deceniji prošlog veka dva "fenomena" su eksplodirala na društvenoj, pa i političkoj sceni: kontrakultura mladih i rok muzika. Uzajamno prožimanje, preplitanje, srastanje i uzrastanje bilo je neizbežno. Džon Lenon, Bob Dilan i "The Rolling Stones" su bili na istoj "crti" kao i Rudi Dučke, Danijel Kon-Bendit, Aleksandar Dubček, odnosno Herbert Markuze, Erih From i Žan-Pol Sartr. Gledano iz ove perspektive, čini se da je udeo "The Rolling Stonesa" u političko-društvenim "gibanjima" tih godina bio najperfidniji i najrazorniji.

U Volandovom svetu

Muzika "The Rolling Stonesa" – mešavina bluza, soula, kantrija, Vilija Diksona, Čaka Berija, Badija Holija, Sema Kuka – "destruktivnog tona, arogantnog stila i apokaliptičnog izvođenja", imala je funkciju Trojanskog konja. Njena zavodljiva i omamljujuća priroda bila je maska iza koje su sakriveni novi vrednosni sistem, drugačiji pogledi na život i njegov (be)smisao, nova verzija interpersonalnih odnosa i komunikacijskih obrazaca.

Ono što su mladi politički lavovi propovedali po evropskim trgovima i levičarski filozofi podučavali po fakultetskim aulama, Džeger i Ričards su uvaljivali u obliku rok stihova i bluzerskih šema. Njihove poruke su, zahvaljujući takvom spletu okolnosti, prodirale dublje i definitivno menjale poredak stvari u glavama pripadnika čitavih generacija. Uskladištene iza ostarelih faca i dan-danas sijaju prevratničkim sjajem.

Društvenopolitički angažman "The Rolling Stonesa" nije eksplicitan, ni nameran, ni agitpropovski. Oni su svirali bluz, pevali o ljubavi, seksu, đavolu, iskušenju, kocki i zadovoljstvu – temama karakterističnim za taj idiom. Vođeni talentom i intuicijom, kao i savetima koje im je davao Endru Lug Oldem – njihov prvi menadžer – razmestili su svetla unutar ovog idioma na poseban način. To je celu stvar učinilo drugačijom, provokativnijom, subverzivnijom, đavolskijom, pa i angažovanijom.

Uzmimo, na primer, njihovo izvođenje Diksonove pesme "Litttle red Rooster" preuzete iz repertoara Haulina Vulfa. "Mali crveni petao" iz naslova pesme je isto što i Crven Ban iz naše narodne poezije. Zna se dakle o čemu je reč. Bluzerska pravovernost pomešana je sa otvorenom seksualnom aluzijom. Temelji nove osećajnosti u kojoj su lepo i čulno povezani na novi, neraskidivi način tako su postavljani.

Đuskanje na gimnazijskim igrankama uz "Satisfaction" ili "Get Off Of My Cloud" donosilo je novi doživljaj sopstvenog tela. Ono se pretvaralo u instrument za izražavanje najskrivenijih fantazama. Igralo se, naravno, i uz pesme drugih velikih rok grupa. Pesme Stounsa su, međutim, imale nedokučiva značenja koje su igračke korake pretvarali u buntovnički ples. Pesme "Sympathy For The Devil" i "Street Fighting Man" sa albuma "Beggars Banquet" u socijalnom i političkom smislu su najangažovanije Džeger-Ričards pesme.

Tekst ove druge je u jednom časopisu bio objavljen paralelno sa traktatom Fridriha Engelsa iz 19. veka o oružanim borbama na uličnim barikadama. Ritam uličnih zbivanja 1968. godine u Parizu, Pragu i Beogradu umetnut je u ovaj napev, a stihovi: "But what can a poor boy do/Except to sing for rock'n'roll band", najbolje predstavljaju rokenrol kao poslednje utočište generacija koje su tražile svoje mesto na društvenoj sceni.

Dokumentarni film francuskog sineaste i ukletog levičara Žan-Lika Godara "One Plus One", u kojem se dugi i sitničavi kadrovi iz londonskog Olympic studija, snimljeni tokom nastajanja pesme "Sympathy For The Devil", interpolirani sa snimcima uličnih nereda širom sveta, najbolje pokazuje povezanost muzike Stounsa i aktuelnih zbivanja.

Ova pesma – koja se može shvatiti kao slobodna transkripcija Bulgakovljevog romana "Majstor i Margarita" na jezik rokenrola – svojim metaforičkim i alegorijskim potencijalom idealno je odražavala duh vremena u kojem je nastala.

Altamont i posle Altamonta

Album "Beggars Banquet" je izašao 21. decembra 1968. godine. Deset dana kasnije završila se ta čudna i nesvakidašnja godina, tokom koje su mnogi poverovali da svet može da bude bolji.

Godinu dana potom, 6. decembra 1969. dogodilo se ubistvo Meredita Hantera na koncertu "The Rolling Stonesa" u Altamontu.

Taj događaj je definitivno udaljio Stonse od društvenog angažmana i političkog aktivizma. Stonsi su postali "rokenrol cirkus", mašina za pravljenje novca i dobre zabave. Džeger i Ričards su krenuli da ironiziraju sami sebe. U odeždama klovnova, dvorskih luda, karipskih gusara i argentinskih gauča, izgužvanih i sažvakanih faca, i dalje uspešno prodaju svoj šou.

Pripadnici čitavog niza generacija, koji danas silaze sa društvene i životne scene, čim čuju neku staru Džeger-Ričards pesmu "promene prirodu". Od umornih, poraženih i dezorijentisanih postanu opasni, drski, napaljeni svedoci jednog vremena kada se na ulicama prolivala krv u veri da svet može biti bolji i pravedniji.

Ta transformacija i probuđene uspomene su glavni buntovnički legat "The Rolling Stonesa", "najveće rokenrol grupe na svetu", koja je davnog 21. jula 1962. započela svoju neponovljivu karijeru.      

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.