Marija je u Budvi na oporavku i Natašina majka mora da putuje kod nje. Nastaje panična trka s vremenom, Živana ne može da dođe sebi, a kćerka joj poručuje: "Maja je toliko učinila za nas, a ti ne možeš ni toliko malo!." Prijetnja da će Marija umrijeti ako ne ode, uplašila je Živanu i ona pristaje da ide
Vremenski je tjesnac, majka je zbunjena, ali na zahtjev kćerke, pakuje se i leti iz Rima za Beograd, odakle sljedećim avionom nastavlja put za Budvu. Živana priča:
- A onda se desilo nešto što mi ni dan-danas nije do kraja jasno. Silazim iz aviona i u aerodromskoj zgradi vidim jednog crnog mladića kako gleda u mene i preko mobilnog telefona govori: "Žana stigla". Bio je blizu i dobro sam čula, praveći se da ga ne primećujem. Pomislila sam: "Bože, oni me već prate, svuda oko mene su mafijaši koji su kidnapovali moje dete i mučili Mariju".
Uzdrhtim, podignem glavu i nastavim dalje, kao da ništa nisam primetila. Sada shvatam d aje to bio deo plana kojim me je trebalo uveriti da postoji ta mafija, o kojoj su Marija i Nataša pričale, kako bi me po mogućstvu, zastrašile. I uspelo im je.
Sa Surčina sam, prvim letom, nastavila prema Tivtu. Tamo su me čekale Nataša i Marija. Tada sam po prvi put videla Mariju - živi kostur. Bila je presamićena do zemlje, bleda i stvarno sam pomislila da svakog trenutka može da umre. Osetila sam veliko sažaljenje i brigu. Zagrlile smo se, a ja sam bila presrećna što sam uspela da stignem na vreme, da je vidim pre nego što umre. U tom času, strašno sam je volela i bila joj neizmerno zahvalna za ono što sam mislila da je učinila za našu porodicu.
Predstava je počela
Čim smo krenule ka taksiju, Marija se onesvestila! Predstava je počela. Sada sam ja radila ono što je doskora radila Nataša "po Žaklininom nalogu". Počinju moje velike muke. Od tada danonoćno bdim nad Marijom, ne razdvajam se od flaše vode iz koje je prskam, zbog čestih nesvestica, podmećem svoje telo da se ne povredi kada padne, itd. Takve bolove još nisam videla: to su bacanja, trzanja, hvatanje za glavu, stomak. Nataša me je upozorila da ne smem da zaspim, jer Marija može da umre u snu. Ja pođem da pomilujem svoje dete, a ona se izmakne:
- Meni je dobro - kaže mi grubo - sada je Marija najvažnija! Nemoj više da mi prilaziš!
Ja tada, po prvi put, počinjem da slutim da sa mojim detetom nešto nije u redu, ali kasno.
Toliko sam tada žudela za trenucima sreće sa svojim detetom, a već me je sustigla nova briga. Marija mi kaže da je, dok sam ja letela u Beograd, jedna grupa mafijaša otišla u Rim. Mimoišli smo se, maltene, u vazduhu. zato je bilo važno da u određenom roku stignem u Beograd, da me ne zateknu kada stignu u Rim. Dalje mi poverava, da je druga grupa mafijaša ostala u Beogradu i da sada traže mene, a ne Natašu. Pitam zašto mene?, a ona nastavlja da su saznali gde su mi muž, sin i snaja. Hvata me paničan strah. Javljam mužu da ne idu nikuda. S druge strane, gledam ovo "nesrećno, nesebično dete" kako se previja u samrtničkim mukama i pomislim da ću zbog njene smrti imati posla sa policijom.
U tom hotelu na Slovenskoj plaži, Nataša i ja smo bile prijavljene u jednoj, a Marija i njena komšinica Mara u drugoj sobi. Nataša mi objašnjava da je Marija sa nama zbog toga što komšinica ne sme da je vidi u bolovima.
- Ti moraš da joj pomažeš, a meni više nemoj da prilaziš! - ponavlja moja kći.
Ja ne mogu da verujem, krenem da je zagrlim, a ona me ošamari. zabezeknem se, ali mi Marija ne da da predahnem: stalno gubi svest i ponavlja istu priču, koja je kao scena iz nekog filma strave. Uprkos svemu, počinjem da pomalo motrim na Natašu i vidim da i ona istovremeno strašno pati i sa Marijom preživljava sve bolove.
I u svemu tome, Marija se javlja telefonom baki u Beograd i ja iz razgovora shvatim da su u njenom stanu u toku veliki radovi, majstori, moleri, stolari. Nataša mi, u jednom od retkih trenutaka kada je razgovarala sa mnom, objasni da su oni bili veoma siromašni, a sada je Maja počela da piše pesme za Merimu Njegomir i sina neke Žane, koji peva u Beču, a ona živi u Rimu. I pošto su te pesme u Beču postale hit, Marija je počela da zarađuje. Zbog toga sada renovira stan i kupuje odeću... A ja mislim: "Jadnica, svakog časa može da umre, a mora da brine da li će majstori da urade kako treba i završe na vreme."
Bila sam ubeđena da više neće videti Beograd.
Na moru smo zajedno bile nedelju dana. Onda one odu iz Budve - Marija avionom, Nataša vozom - a meni kažu da ostanem još neko vreme, zbog one grupe mafijaša u Beogradu. Dogovoreno je da mi Marija javi kada bude bezbedno. Ostavile su me u jednoj sobici, bez ijednog dinara. Posle pet dana pozovem Natašu, a ona mi kaže da se javim Mariji.
Dodatne marke za reketaše
Učinim tako, a ona mi daje novi zadatak - poslednja suma koju smo dostavili za reket nije bila dovoljna, moramo da dodamo još 4,5 hiljade maraka, i to njoj na ruke, inače sve propada. Ti mafijaši su već bili spremni da krenu po mene, ali ih je Lidija zadržala. To je novi lik koji se pojavljuje kao pregovarač između Marije i tih koji nas pljačkaju. Slušam sva izbezumljena da se onaj inspektor više nije pojavio, tako da smo sada ostali bez ikakve zaštite.
Predlažem joj da telefonira mom mužu u Rim, jer ja nemam para da platim razgovor. Marija ga pozove, a on joj kaže da nema više od koga da pozajmi, da smo dali sve što smo mogli i imali, i spusti slušalicu. Ona, besna, kaže mi jetko da sa njim ne može da se razgovara.
Sada ja krenem da "listam" prijatelje, zovem kuma ali nema šanse da on obezbedi novac u tako kratkom roku, tj. istog dana do večeri! Saopštila sam to Mariji, a ona mirno zaključi da je onda sve propalo. Obuzme me neopisiv strah. Nikada se više nećemo videti. Sve će nas pobiti. Da sam imala oružje, mislim da bih se tada ubila!
(Nastaviće se)
