Ристо Видаковић у исповијести за “Глас Српске”: Какви ћевапи, почео је рат!

По вокацији десни бек, а по могућностима један од најуниверзалнијих фудбалера свог времена има једну од најзанимљивијих животних прича, коју је испричао за “Глас Српске”. Свега годину пошто је постао капитен Сарајева, тада 23-годишњи фудбалер морао је да напусти клуб и град своје младости. Почео је рат који га је затекао на улици.

- Екипа је била у Београду. Играли смо против Црвене звезде. Остао сам у Сарајеву због повреде. У петак навече сам изашао у град са друштвом, а сутрадан, у суботу смо планирали да одемо негдје на ручак. Излазимо и видимо да је град скроз празан, нема никога на улици. Ишли смо према Башчаршији, улицом Васе Мискина. Дошли смо до катедрале и видјели да има пуно милиције. Кренули смо ка њима, али и они ка нама. Питали су нас:  “Гдје сте кренули?”, а ми смо рекли на ћевапе. Кад ће један милиционер: “Какве ћевапе?! Почео је рат!” Вратили смо се кући, упалили телевизор и видјели шта се дешава - рекао је Видаковић

ГЛАС: Како је послије ишла прича?

ВИДАКОВИЋ: Остао сам у Сарајеву и чекао да се мало смири ситуација. Нисам знао шта ће се десити, колико ће трајати рат. Сви смо мислили да ће се све брзо смирити. Остао сам на крају мјесец дана, па је Драган Џајић контактирао са Бошком Продановићем, који ми је био тренер у јуниорима Сарајева. Питао га је за мене, ако икако могу да изађем да дођем до српске територије, да ће неко доћи по мене и да ће ме одвести у Београд. Проблем је био како изаћи из града, јер су барикаде биле на све стране. Преко неких пријатеља, таксијем сам се пребацио до Пала, гдје сам имао највећи проблем, јер су хтјели да ме мобилишу, с обзиром на то да нисам имао никакву дозволу. Имао сам пријатеља који је радио у војсци и он ме је у војном возилу одвезао до границе.

ГЛАС: Је ли тачна та прича да Вас је Џајић планирао за насљедника Душка Радиновића?

ВИДАКОВИЋ: Јесте, али прије те фрке око рата, први је са мном контактирао Партизан. Ивица Осим је хтио да ме доведе у Хумску, па сам преговарао са Ненадом Бјековићем. Причао сам послије и са Џајом. Сезону 1991/92 је  требало да завршим са Сарајевом, па онда да одем у један од два београдска ривала. Зависило је само ко ће се договорити са Сарајевом. Нажалост, дошао је рат. Звезда је реаговала прва и отишао сам тамо.

ГЛАС: Да ли је освојени Куп Југославије поред тада неприкосновеног Партизана једна од најљепших успомена из тог периода?

ВИДАКОВИЋ: Та екипа је била “склепана” наврат-нанос. Цијела једна генерација, она шампионска из Барија је отишла и довели су сасвим нову гарнитуру играча. Тај куп је, по мом мишљењу, велики успјех. Партизан је имао уиграну екипу. Остали су сви играчи. Само су промијенили тренера, умјесто Швабе дошао је Тумбаковић. “Црно-бијели” су играли најатрактивнији фудбал. У првенству нисмо имали никакву шансу, одмакли су нам доста бодова. Куп Југославије је био наша шанса. На Стадиону ЈНА-а смо поражени 1:0, али у реваншу смо се ми питали. “Маракана” има своју магију. Био је пун стадион. Могло је стати 100.000 људи. Након што нам је Анто Дробњак донио 1:0 у регуларном дијелу, Милан Ђаво Симеуновић је био јунак пенал серије. Имао је ту своју фору кад крене и настави на ту исту страну. Доста играча се збуни, јер мисле ако се цимнуо у једну, да ће се бацити у супротну страну. Тако је Мијат “попио” фору.

ГЛАС: Какав је био рад са тадашњим тренером Миланом Живадиновићем?

ВИДАКОВИЋ: Жива је био стара школа тренера, али то више не пролази. Ми смо га истрпјели. Био је интересантан. Имао је причу. Рецимо ја сам се увијек пуно бунио код њега. И кад год се побуним, он ми каже: “Шта се ти избеглицо стара буниш, добро смо те примили да те спасимо. Немој да те вратимо”. Увијек нас је савјетовао да се лијепо облачимо, одијело, кравата и те форе. Не пита се џаба кад обучеш одијело, кога си кренуо да превариш.

ГЛАС: Има прича да сте играли за полутке, да није било пара у Звезди.

ВИДАКОВИЋ: Та прича је мало избачена из контекста. Звездини рачуни су били блокирани, као и свима из тадашње Југославије, али плате су биле редовне. Сјећам се да у моје вријеме плате нису касниле ни дана. Додуше ситуација је била компликована. Исплаћивали су нас у динарима, па смо морали јурити на Зелени венац да мијењамо паре, да купимо њемачке марке. Тада је била невиђена инфлација. У једном дану људи су престали да мијењају цијене, јер није имало смисла. Рецимо ујутро наручите кафу, док вам донесу рачун, друга је цијена. Људи су држали цијене у маркама. Док примиш плату и дођеш до првог дилера изгубиш рецимо 200 марака. Међутим, ми фудбалери смо у то вријеме били привилеговани у односу на рецимо професоре, докторе. Искрено, нисмо осјетили ту кризу. Рецимо била је криза за гориво. Имали смо своју пумпу, тачније пумпаџију, који је навијао за Звезду, па нам је давао преко реда гориво. Играти у Звезди није било страшно колико се прича.

ГЛАС: Из Звезде сте отишли у Бетис, тамо сте доживјели тешку повреду од које се никад нисте до краја опоравили.

ВИДАКОВИЋ: Кад сам 1994. године дошао у Шпанију мислим да није било клуба који није имао играча из бивше Југе. Били смо јако цијењени. Што се повреде тиче, није била толико опасна, страшна, али се ситуација искомпликовала. Имао сам лагано истегнуће лигамената, али је опоравак ишао споро, ни послије два-три мјесеца није ми било боље. Мало је напукао лигамент, а то је утврђено тек када су ми урадили атроскопију. Кад су већ “убацили камеру” ријешили су да изврше неку хируршку интервенцију, послије које сам добио инфекцију. Имао сам касније великих проблема, чак двије године су ми биле потребне за опоравак и никада нисам успио 100 одсто да се вратим.

ГЛАС: Пропустили сте и Мундијал у Француској 1998. године.

ВИДАКОВИЋ: То је било најгоре. Са супругом сам умјесто у Француску отишао у Полинезију, односно на Бора Бору, да би што лакше преболио неодлазак на Мундијал. Тамо није било ни телевизије.

ГЛАС: Били сте асистента селектора репрезентације Србије 2006. и 2007. године у вријеме Хавијера Клементеа.

ВИДАКОВИЋ: Једино је мене познавао од свих који су понуђени да му буду сарадници. Тренирао ме је у Бетису. Знам га добро. Рецимо никад му нисам читао шта пишу наши медији. Јако је осјетљив на мишљења новинара. Код нас људи послије сваког пораза пуно критикују. Увијек се јављају претенденти да његову позицију који “пљују” по репрезентацији. Знате како то код нас иде. Ма у принципу свуда је тако. У тим квалификацијама играли смо добро против свих великих екипа. У Казахстану рецимо изгубимо 2:1. Одведу нас на неку ливаду, трава до кољена, терен катастрофа. Није то оправдање, али тек смо почели стварати екипу, имали смо млад тим. Правили смо нову генерацију. Нема пуно времена за припреме. Странац на клупи, треба и њему времена да све упозна. Требаш жртвовати један квалификациони циклус да би направио резултат. Тако је и било, Радомир Антић је послије направио резултат.

ГЛАС: Били сте на прагу да преузмете кормило Бетиса, шушкало сте да сте надомак клупе Сарајева. Колико је било истине у тим причама?

ВИДАКОВИЋ: Био сам јако близу да преузмем Бетис. Заредали су са поразима, а ја сам водио други тим. Све је било договорено и одједанпут се све промијенило. Не знам зашто су одустали, оставили су тренера. Послије тога сам отишао у Хондурас. Што се Сарајева тиче нисам имао никад ниједну понуду на столу. Увијек се све сводило на неке приче. У периоду када се причало о томе, да сам добио конкретну понуду, преузео бих “бордо” тим. То је мој клуб. Тај клуб ме је створио као човјека, као играча, дали су ми хљеб у руке. Захвалан сам им на томе и ништа ми не дугују, нити ја њима. Ако некад дође до неке званичне понуде, било би лијепо.

Незанимљиви Малдиви

ГЛАС: Једно од најзанимљивијих искустава носите са Малдива. Шта радите сад?

ВИДАКОВИЋ: Тренутно сам у Мадриду и чекам нови посао. Почетком пандемије добио сам понуду са Малдива, видио сам да су зона без “ковида”, да може да се нормално живи и прихватио сам. У том тренутку ми није био битан ни новац само да се извучем из Мадрида. Искрено, “ковид” мјере су биле неподношљиве и зато сам отишао на Малдиве. Како год вам звучало, мало је досадно на том малом острву гдје сам био. За мјесец дана све упознаш. Живио сам релацији тренинг-кућа. Некад одем на кафу и то је то.

Не очекује пуно од “орлова”

ГЛАС: Шта очекујете од Србије на Свјетском првенству у Катару?

ВИДАКОВИЋ: Не очекујем пуно. Ово досад што су урадили је велики успјех. Дуго момци играју заједно. Нормално је да играју све боље. Они су сад на врхунцу. Имају доброг селектора, који је харизматична личност, неко ко им је требао као вођа. Имају и добру атмосферу. Имају јако тешку групу. Швајцарска и Бразил су озбиљне екипе. Ако прођемо у други круг, за мене је то огроман успјех.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.