Мирко Микић, тренер нових шампиона БиХ, рукометаша Борца: Тешко ћемо поновити овакву сезону

“Вртић из Господске”, како се може назвати генерација која је на фантастичан начин у витрине донијела шесту титулу шампиона БиХ, имао је све елементе, нарочито у првом дијелу сезоне којим се прошетао. У финишу је притисак обавио своје, али ниједног тренутка није било дилеме да ли ће Борац освојити пехар. Аплауз и овације тренеру Мирку Микићу током суботње прославе титуле испред дворане “Борик” недвосмислено поручују да управо он са својим стручним штабом заслужује највеће честитке за готово перфектно урађен посао. Са просјеком година 19,3 и не баш лијепим насљеђем од прошле сезоне млади стручњак кренуо је са радом уз поруку и њега и управе клуба да титула није циљ. И није био, али ево је у рукама. Његови младићи одрасли су брже него што је ико очекивао и показали да је град на Врбасу рукометни град.

- Још једном ћу поновити да стварно нико није могао да предвиди овако нешто. Тачније, само је спортски директор Бојан Љубишић на састанку са управом клуба пред почетак сезоне рекао да можемо до самог краја. Тако се на крају посложило - почео је причу Микић.

ГЛАС: Који су кључни фактори за овакав расплет?

МИКИЋ: Почели смо припреме десет дана прије осталих, а при томе су момци имали и задатак да се појаве на прозивци спремни на 80, 90 одсто. Нико није дошао, да тако кажем запуштен и мислим да је то један од основних предуслова што смо изгледали онако лијепо у првом дијелу. Друга ствар, заиста много смо радили, а добро се показало што смо играли против јаких тимова на турниру у Добоју. Сезона је кренула сјајно, ментални тренер Душко Лепир почео је да примјењује неке ствари које до тада нисмо користили... Добили смо шест, седам утакмица, а момци били опуштени, јер нам циљ није био резултат него извођење. Посебно сам срећан што смо у тешким дворанама успијевали да се вратимо са минус три, четири гола попут Требиња, Високог, Тузле... Чланови екипе су постали свјесни да могу све да издрже и да су физички врло спремни.

ГЛАС: Када сте схватили да можете до титуле?

МИКИЋ: Мислим да је то утакмица у Високом. Побједа против Леотара у гостима нам је дала много самопоуздања, а када смо се извукли у Високом након што се повриједио Амар Грачић, а Стефан Миљковић и Лука Перић добили црвене картоне, помислио сам: Добро је ово, добра смо екипица, а момци јаки у глави.

ГЛАС: Ипак сте одбијали да причате о титули све док није постало јасно да сте на корак од циља. Како сте покушали да се изборите са притиском у финишу?

МИКИЋ: На полусезони је постало јасно да не можеш да не размишљаш о томе. Прибојавали смо се старта другог дијела, али смо и то пребродили. Како се приближавала линија циља, притисак је био све већи. Покушавали смо то да сакријемо, али се видјело на свима. Спремали смо момке на пад кроз тренинге па смо им у том смислу правили стрес током припрема, кажњавања, али не у виду склекова или трчања, него као казну да им створимо на неки начин нелагодне ситуације. На примјер, ко буде најлошији да га снимамо да пјева, да каже нешто против стручног штаба, да плеше у центру града, имитира мене, пише пјесмице... Одлично су одреаговали и на то, а Лепир је одиграо велику улогу.

ГЛАС: Можете ли да наведете један примјер?

МИКИЋ: Просули смо добијену утакмицу за титулу у Маглају. Онда смо дан касније послије јутарњег тренинга отишли на заједнички роштиљ, мало се опустили, дружили и све је дошло на своје. Лепир је одиграо велику улогу, пред сваку утакмицу имао је ментални тренинг. Све то је допринијело да имају самопоуздање, а једном приликом ми је Стефан Миљковић рекао да када уђе у аутобус види на момцима да идемо на побједу у неку дворану гдје нисмо дуго славили. Није се видјело да иду одиграти, него добити. Никада им нисам тражио да морају побиједити, али сам им понављао да морају “изгинути” и да се нико о нас не може више борити.

ГЛАС: Колико је важно што је крај Вас у стручном штабу Марио Блажевић, а што је спортски директор Бојан Љубишић, људи који живе за боје клуба?

МИКИЋ: Поред свега овог што сам набројао најважнија је свлачионица. Ми који смо ту 20, 25 година тврдимо да никада није била боља атмосфера. Играчки вјероватно нисмо били најбоља екипа, али смо имали све остало па могу да кажем да ћемо врло тешко поновити овако нешто! Не мислим резултатски, него уопштено. Нека се и не понови, јер ће играчи схватити како је било лијепо када оду у неки клуб гдје свлачионица не функционише и гдје има проблема. Направили смо селекцију, знали ко шта може, ко је добар и ко је карактерно лидер. Прошле године смо имали велики проблем с тим. Сигурно су и играчи гледали како се ми понашамо, како нема трунке сујете. Стално смо заједно, пијемо кафе, причамо шта је и како најбоље. Од физиотерапеута Сање Вуковић и Синише Ћебића, кондиционог тренера Ненада Рађевића, Марија, Бојана и мене те управе клуба која нас је максимално испратила током сезоне. Марио и ја смо исте радне етике, много смо радили, он ме је и гурао у неким тренуцима, али се на крају исплатило. Момци су све то схватили.

ГЛАС: Можете ли да оцијените колико је екипа напредовала?

МИКИЋ: Можда је ово један од примјера - када видим да рецимо Лука Перић промаши двије, три лопте, ја се запитам шта се дешава. А онда се сјетим да је тај момак 2003. годиште и да иде у школу, без обзира на то што је репрезентативац. Имамо осам играча који иду у школу, са њима мораш другачије - да их подржаваш, али и да им не даш да искоче. Старији су били ту да пазе, смирују, сви су били једнаки. Највише ме охрабрује да имају још много простора.

ГЛАС: Шта можемо очекивати у наредној сезони?

МИКИЋ: Десиће се промјене, јер остајемо без три искусна играча. Дугогодишњи капитен Ђорђе Ћелић је завршио каријеру, хвала му на свему. Неким момцима истичу уговори, а ко год хоће добиће нови. Волио бих да наставимо у истом смјеру. Ове године се доста ствари поклопило и нека момци сада уживају, заслужили су. Али морају да буду свјесни да имају још много да уче. Ми сада треба да у ватру чешће убацимо играче који су рођени 2004. године и по истом рецепту, са много рада и нимало притиска наставимо даље. Што се тиче појачања, готово сигурно нећемо доводити играче старије од 2000. годишта.

Утакмица испред матуре

ГЛАС: Да ли је тачно да су Никола Маливојевић и Лука Перић пропустили матурско славље због утакмице у Живиницама.

МИКИЋ: Јесте. Говорили смо им да не путују посебно, јер је све било ријешено, али нису хтјели да чују за то. Рекао сам им да је матура једном у животу, али су одабрали одлазак у Живинице. Много радимо мимо рукомета, знали смо током сезоне да привремено забранимо тренинге онима који имају лоше оцјене или изостанке. Школа је на првом мјесту и тако треба да буде.

Занат

ГЛАС: Вјероватно сте тренер који највише гледа видео-анализе. Од кога учите занат?

МИКИЋ: Имао сам тренере који много полажу на видео. Игор Рађеновић је то радио, на крају крајева то је потпуно нормална ствар у свијету. Од Драгана Марковића сам покупио дио за дружење, састанке, екипирање. Један од најбољих пријатеља ми је Небојша Голић, када завршимо утакмицу он ми каже: “Зашто ниси ово или оно” и видим да је био у праву. Веселин Вујовић ми је отворио очи у неким стварима... Све је процес, учиш, радиш, адаптираш се на екипу када видиш са чим располажеш.

Врањеш

ГЛАС: Ког играча бисте вратили у клуб да имате ту моћ?

МИКИЋ: Без размишљања Владимира Врањеша. То је човјек који осјећа клуб, велики радник и велики борац. Мислим да би се идеално уклопио и био прави примјер момцима који долазе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.