Драган Алексић, прослављени кошаркаш и тренер за “Глас”: Жалим што с Борцем нисам освојио титулу

Борац Нектар је те сезоне играо први пут регионалну лигу која је бројала 12 клубова, а већину екипе чинили су домаћи момци уз само три искуснија кошаркаша. Алексић је био један од њих и брзо се квалитетом наметнуо као лидер тима. Период проведен у БиХ за сјајног бека је један од најљепших током играчке каријере.

ГЛАС: Борац Нектар је те сезоне 2002/2003 први пут добио шансу да игра регионално такмичење и са младим саставом није разочарао.

АЛЕКСИЋ: Бањалука ми је остала у прелепом сећању. Једино за чиме жалим је титула шампиона БиХ, коју смо по мени изгубили поразима у лигашком делу. Имали смо млад тим састављен претежно од домаћих играча. Били су ту Марко Шћекић, Борис Благојевић, Саша Вујасиновић, Феликс Којадиновић и још младих играча. Од искуснијих смо на почетку били Мексиканац Дејвид Круз, Ненад Букумировић, Бојан Гњато, који се није дуго задржао, касније Ненад Пиштољевић и ја. Повреде играча, између осталог и мене, промена тренера утицали су да изгубимо прво место и онда нас је Широки добио у финалу плеј -офа. Домаћи терен је тих година био заиста велика предност. Ми смо их, ако ме сећање добро служи, два пута убедљиво добили кад смо били домаћини, али нисмо успели да их изненадимо на гостовањима па смо поражени 2:3.

ГЛАС: Да ли сте у контакту са саиграчима из те генерације?

АЛЕКСИЋ: Чујемо се и видимо понекад. Раније сам се често чуо са Бором (Благојевићем, оп.а) али смо затим због обавеза проредили. Виђао сам и Шћеку (Марка Шћекића) у АБА лиги тако да обновимо успомене на тај период.

ГЛАС: Борац је те године дао шансу својим младим кошаркашима. Шта памтите из периода у Бањалуци?

АЛЕКСИЋ: У тој сезони остварили смо шест победа, а савладали смо и каснијег шампиона лиге Задар. Тада смо им баш нанели тежак пораз, било је готово 30 разлике за нас. У сећању свакако су остале и утакмице против Макабија, Црвене звезде, а савладали смо и тада веома талентовану екипу Сплита за коју су играли Укић и Жижић. Била је сјајна атмосфера на нашим мечевима, пун “Борик”.

ГЛАС: У БиХ сте током играчке каријере чини се пружали најбоље партије ако се изузме период у Босни?

АЛЕКСИЋ: Та првенства БиХ су била веома захтевна. Прве сезоне у Слободи смо баш јако тренирали код Велимира Гашића. Вјерујем да ми је то била најбоља и најтежа сезона. У АБА лиги или како се тад звала добили смо Цибону, а у првенству БиХ смо остали без титуле због пораза од Бротња. Тузла ми је уз Бањалуку остала у прелепом сећању. Одлично су ме примили и био сам изненађен колико су људи пријатни и отворени. Чак су многи наставили да навијају за Звезду и Партизан, па сам из Београда доносио мајице пријатељима. И данас имам пријатеље у том граду. Нажалост, клуб је имао проблема и нисмо се договорили око сарадње, па нисмо сачували тим који је имао потенцијал за велики резултат.

Аплаузи у Задру

ГЛАС: Током играчке каријере против Задра сте пружали неке сјајне партије и у дресу Борца и Слободе. Са Тузлацима сте убацили 41 поен. Шта Вас је инспирисало баш против те екипе?

АЛЕКСИЋ: Задар је и у бившој Југославији био међу водећим тимовима, а играли су у хали Јазине која је заиста била врућ терен. Публика близу терена, велики притисак са трибина, али волео сам да играм у таквој атмосфери. У дресу Слободе и Борца сам имао сјајан учинак. Споменуо сам убедљиву победу Борца кад су били шампиони. Десила се занимљива сцена када сам гостовао са Атласом. Славнић нас је водио и добио је велики аплауз. На представљању сам и ја добио аплауз. Мока је био збуњен. Можда су видели да притисак не пролази код мене па су покушали на други начин да смање мој учинак хаха.

ГЛАС: Једино у Босни нисте оставили значајнији траг.

АЛЕКСИЋ: У Босни је атмосфера била чудна од старта. Имали смо квалитетан тим, али нешто није штимало унутар екипе. Једноставно није то било то. Доведен сам као замена за легендарног Ненада Марковића. Знаш како иде, кад Нено погађа онда се не вади из игре. Кад га не иде, онда чекају да проради, тако да сам мало играо и најбоље је било да се разиђемо. Баш штета јер се публика вратила, али једноставно екипа није кликнула како треба и то се осетило на паркету.

ГЛАС: Своју професионалну каријеру сте почели у Црвеној звезди, али сте играли само годину дана.

АЛЕКСИЋ: Први профи кораци су били у сјајној генерацији Црвене звезде. Заједно са мном тренирали су Саша Обрадовић, Растко Цветковић, Млађан Шилобад. Већ тада је Сале одскакао и показивао да ће направити сјајну каријеру. План је био да пређемо у сениоре код Зорана Моке Славнића, али нисам добио шансу и отишао сам у Спартак. Права одлука за то време и клуб у којем сам се најдуже задржао.

ГЛАС:  Првенство Југославије је тих година било веома квалитетно са пуно одличних играча.

АЛЕКСИЋ: Тадашња YУБА лига је била одлично такмичење, пуно талентованих младих играча. Имали су клубови тада трпљења да сачекају младе играче, нису се тражили одмах резултати. Било је много одличних екипа. Ево у Спартаку су са мном играли Дејан Котуровић, Војкан Бенчић, Дејан Мишковић, Оливер Поповић који су имали успешне каријере. Тада смо имали мање мечева и више се тренирало па су и они напредовали кроз јаку лигу. Играчи су добијали праву шансу и на крају то је створило пуно репрезентативаца. Кад се само сетим тих дуела. Каквих сјајних екипа је било поред Звезде и Партизана готово да није било терена где си могао да упишеш бодове. БФЦ, Беобанка, Раднички, Боровица, Ибон Никшић.

Бољи од Кириленка у Русији

ГЛАС: Након Спартака нисте се дуго задржали у клубовима, а услиједили су и први одласци у иностранство.

АЛЕКСИЋ: Након Спартака отишао сам у Раднички где сам имао проблема са повредом, а онда кад сам се вратио у форму уследило је бомбардовање, па сам прихватио понуду из Хаифе Израел. Ту сам доживио шок, јер се пуно мање тренирало. Домаћи играчи су радили, школовали се па смо практично имали само тренинг дневно, а било је дозвољено пет странаца. Лепе успомене сам ту доживио. Затим сам отишао у Русију где сам са екипом Локомотива Минералне воде (данас Локомотив Кубањ) освојио треће место. Савладали смо тада ЦСКА Москва за који је играо Андреј Кириленко и то је сигурно нешто што се памти.

ГЛАС: Вјерујем да приликом првог одласка у Солнок нисте помислили да ћете се у овој земљи задржати ево готово 20 година.

АЛЕКСИЋ: Након БиХ, отишао сам у Солнок и нисам ни сањао да ћу у Мађарској остати толико дуго. Одиграо сам прво годину, а онда сам прешао у Печуј и ту сам већ након четири године одлучио да се вратим за Београд. Практично сам био спаковао ствари, донео одлуку с породицом. Дете је требало да крене у школу и одлучио сам да се вратим у Србију. Ипак, председник Солнока је дошао и инсистирао да останем и одиграм за њих још једну сезону и наговорио ме. Након тога је почела и тренерска каријера и ето у Мађарској сам већ 19 година.

Дошао на годину остао готово 20

ГЛАС: Занимљиво је да нисте уопште ни планирали да се бавите тренерским послом? На крају сте били веома успјешни у Мађарској и освојили сте три титуле шампиона и четири Купа.

АЛЕКСИЋ: Тако је, нисам то планирао. Кад сам завршио играчку каријеру оставили су ме у Солноку да радим као помоћник и помогнем својим искуством. На крају сам постао и главни тренер. Могу да се похвалим да је клуб у којем сам играо и затим био тренер остварио значајне резултате. Солнок је играо АБА лигу, УЛЕБ куп. Освајали смо трофеје. Ипак тражио сам мирнији посао и то сам добио сада у Хонведу гдје сам ментор кошаркашке Академије. Помажем свим тренерима у клубу, радим са младима и ту сам се баш пронашао. Могу много да помогнем. Нема стреса као на месту главног тренера. Генерално, спорт овде није питање живота и смрти, тако да је пуно лакше радити него код нас. Прија ми мирноћа и веома уређен систем у Мађарској.

ГЛАС: Спорт у Мађарској је у експанзији. Имају одличне резултате, како су дошли до тога?

АЛЕКСИЋ: Они су покренули посебан фонд у који фирме могу да уплате део прихода и након тога добијају одређене пореске олакшице. Мађари су одредили седам приоритетних спортова и одзив је био сјајан. Мислим да су и они били изненађени. Тај фонд намењен је млађим категоријама и може да се користи за набавку опреме, трошкове такмичења изградњу инфраструктуре, превоз. Достави се план и онда се одобре средства. Морам признати да је тај фонд пун погодак и да је спорт, посебно у млађим категоријама, у експанзији. Омасовили су базу тих спортова и праве здраву нацију. Навешћу само пример да се деца не могу уписати у школу ако не знају да пливају. Имају базене на сваком кораку и то је дало резултате. Наравно да би се њихов систем могао применити и код нас, али опет знамо сви како то иде.

Јовановић сјајно ради

ГЛАС: Тренер Хонведа у новој сезони је Златко Јовановић још један млади тренер који је током каријере играо у Српској и носио дрес Борца. Како оцјењујете његов рад?

АЛЕКСИЋ: Јовановић је веома талентован тренер. Почео је успешно каријеру и заиста је веома посвећен послу. Живи кошарку 24 часа и ту сам да му помогнем, јер му наравно на старту недостаје искуство. Настојим да га смирим, да се мање нервира и верујем да ће бити успешан. Причамо некад и о времену које смо провели у Бањалуци и Тузли где смо оставили траг.

ГЛАС: Све чешће се прича о формирању професионалне лиге у Србији, те одласку из АБА. Како Ви гледате на те најаве?

АЛЕКСИЋ: Искрено ја сам за АБА лигу, јер је она исправна прича. Нереално је очекивати да се направи професионална лига Србије посебно у овој ситуацији где Звезда и Партизан доминирају. Једино што ми се не свиђа у регионалном такмичење је број странаца. Клубови у жељи да остваре што боље резултате доводе странце који су јефтинији и краткорочно су боље рјешење, али треба мислити дугорочно. Мора се улагати у младе, имати стрпљења за њих и то је проблем. Да се питам лимитирао бих број странаца на 4 или 5 и онда би морали клубови да мисле на своју децу и да их истрпе.

ГЛАС: Црвена звезда и Партизан ове године имају велике буџете, али резултати на старту Евролиге нису у складу са очекивањима.

АЛЕКСИЋ: Што се тиче евролигаша Звезде и Партизана видимо и ту колики је притисак. Са овим улагањима траже се инстант резултати и ту домаћи играчи испаштају. Обе наше екипе имају велике буџете и притисак на тренере је превелики и онда се они одлучују за проверене евролигашке кошаркаше. Ни Звезда ни Партизан немају среће са повредама. Хангу знам из Мађарске, он пуно недостаје Звезди, па Нејпир , Лазић, код Партизана Пантер, Аврамовић. Сви мисле да је једноставно да се надокнади на паркету, али у ситуацији кад се меч игра на два - три дана тешко је то исправити и уиграти екипу без њих

ГЛАС: Споменули сте превелик број мечева у сезони. И улога тренера се сад увелико промијенила, па је задатак све тежи да се уигра екипа.

АЛЕКСИЋ: Превелики број мечева и те­ како утиче на игру. Тренери немају времена да увјежбају принципе у одбрани или акције за шут. До тога се може доћи када се те акције понове 100 пута, постану аутоматизам за играче, али данас нема времена за то јер већину времена екипе троше на путовања и онда остаје само анализа. Она не може да замени тренинг колико год се тренери трудили. Причао сам и са председником Кошаркашког савеза Мађарске Мартином Бадером јер је и овде то проблем. Превише је да деца имају по 50-60 мечева у млађим категоријама То мора да се смањи, а како је кренуло са ТВ правима бојим се да ће се број мечева још повећавати што није добро за кошарку.

ГЛАС: У Мађарској сте готово 20 година, да ли сте савладали језик? Многи кажу да је готово немогуће.

АЛЕКСИЋ: И даље га не знам баш најбоље хаха иако сам већ готово 20 година у земљи. Као тренер сам најчешће користио енглески, па ми је то олакшало све. Могу да комуницирам, али је мађарски баш тежак. Ево навешћу да имате речи које су идентичне, али да од начина на који их изговориш оне имају потпуно другачије значење. На пример о са прегласом се изговара на четири различита начина. Кад год видим да ме саговорник не разуме одмах се пребацим на енглески.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.