Лара Мандић за "Глас": На Прлетов наговор изабрала сам кошарку

Плејада славних кошаркашица потекла је из Бањалуке током претходних година и много њих носило је дрес Југославије, Србије и Црне Горе и на крају Србије.

Факти

• Жал за медаљом са репрезентацијом
• Проблеми са леђима узроковали крај каријере

Међу њима је једно посебно име. Лара Мандић која је била и капитен националног тима и његова ведета. Како се опредијелила за кошарку и ко је славни тренер који ју је наговорио да се бави тим спортом открила је у интервју "Гласу Српске" у којем је још говорила о детаљима богате каријере.

ГЛАС: Када сте почели да тренирате кошарку?

МАНДИЋ: Стицајем околности почела сам да тренирам са 13 година. Покојни тренер Милан Прле Тошић рекао је мојим родитељима да дођем на тренинг, јер их је познавао, а тада су тренинзи били одржавани на Војном стадиону у Борику. Отишла сам и тако је све то почело. Вољела сам да се играм као дијете, а вољела сам и лопту. Сасвим случајно кошарка је била мој избор, а лако је могао да буде и неки други спорт.

ГЛАС: Да ли је био неки посебан разлог зашто сте изабрали кошарку?

МАНДИЋ: Није и било је то стицајем околности. Мама се бавила рукометом, тата одбојком. Прле их је знао и рекао да дођем, а исто тако могла је да буде одбојка јер ме тренер, који је тада био професор у Гимназији, звао да пређем. Ипак, већ сам била "загризла" за кошарку иако ми је и одбојка добро ишла као и други спортови, али сам се заљубила у кошарку у почетку. Можда сам је и изабрала јер је у то вријеме женска кошарка била најозбиљнија у Бањалуци. Млади Крајишник је играо Прву лигу Југославије па је и то један разлога зашто сам остала.

ГЛАС: Млади Крајишник у то вријеме био је мамац да се дјевојчице почну бавити кошарком?

МАНДИЋ: Била сам дијете и нисам о томе размишљала. Почела сам у седмом разреду, а већ у осмом сам била у првом тиму. Сјећам се да је клуб у СФРЈ био пети, шести, седми... тако да је Крајишник има дугу традицију и био је добар тим.

ГЛАС: Када сте први пут схватили да кошарка бити Ваша главна окупација?

МАНДИЋ: Била су то нека друга времена и нико од нас у екипи није размишљао да ће нам то донијети неку финансијску добит. Ту смо биле јер смо једноставно то вољеле и уживале у томе. Ишла је година по година и када сам кренула у средњу школу већ сам била у првом тиму, али нисам размишљала много о будућности. Тек када сам отишла у Црвену звезду то је била озбиљнија прича и схватила сам да је то мој позив и мој живот.

ГЛАС: Да ли се сјећате прве сениорске утакмице коју сте одиграли?

МАНДИЋ: Ух, не сјећам, било је давно се ха-ха-ха. Била сам јако млада, мислим чак осми разред. Тренер екипе тада је био Александар Станимировић и он ми је први дао прилику. Која је то била утакмица не могу да се сјетим. Било је још неких утакмица гдје је он мене пуштао да уђем у игру на неколико минута. Знам да сам те сезоне играла против Партизана и Монтмонтаже. Женска кошарка је у то вријеме била далеко испред свих осталих женских спортова у Бањалуци и Крајишник је био једини који је играо Прву лигу.

ГЛАС: Из Бањалуке сте отишли за Београд?

МАНДИЋ: И то је био стицај околности. Била је то 1992. година и већ је почео рат. Да се није то десило вјероватно бих још остала у Бањалуци и тек послије бих можда негдје отишла. Отишла сам у Црвену звезду која је препознала мој потенцијал, а мало је недостајало да не одем. Наиме, неке моје пријатељице су отишле у Војводину па сам  више жељела да одем у Нови Сад због тог неког комодитета јер знам да су оне тамо. Међутим, татина одлука била је да идем у Звезду. Можда је добро што је он то тако одлучио јер сам ја имала мало страха. У питању је велики клуб, велики град, мучило ме хоћу ли играти, никога не познајем... међутим добро сам се снашла и све је добро испало. Одиграла сам четири године током којих смо освојили по два првенства и Купа СРЈ.

ГЛАС: Након Звезде још три сезоне играли сте у Србији, односно Југославији?

МАНДИЋ: Тако је. Послије Звезде услиједио је одлазак у Профи Д колор из Панчева који је "купио" прву петорку Звезде. Био је то јако млад клуб, али и тим мада смо освојили титулу.

ГЛАС: Затим сте прешли уклуб који је почео да  расте и достигао велике висине?

МАНДИЋ: Прешла сам у Хемофарм 1997. који је тада био далеко испред свих и остала до 1999. године. Имали смо сјајне услове за рад, били смо доминантни у домаћем првенству и играли Евролигу. Једне сезоне нисмо изгубили меч на домаћем терену. Ипак, били смо млад тим и по годинама и искуству. Имали смо тренера Миодрага Весковића који се вратио из Италије и направили смо велики резултат тада. Излазак у Европу након четири године санкција био је тежак јер смо пропустили вријеме током којег бисмо стицали међународно искуство.

ГЛАС: Из Хемофарма сте први пут отишли у иностранство?

МАНДИЋ: Отворила су се нека тржишта и запазио нас је менаџер из Италије Паоло Рончи па смо добили понуде за наступ у иностранству гдје су били богатији уговори. Било је све ок и одлучила сам се да одем у Шопрон са којим смо били други други иза Печуја којег је водио чувени Ласло Ратгебер. То ми је била прва сезона сналажења, други језик, други начин, други систем, друго све... била сам задовољна. Остала сам још једну сезону јер је њихова најбоља кошаркашица Јудит Балог била на породиљском боловању. Када се она вратила више им нисам била потребна.

ГЛАС: Затим сте добили позив Ружомберока који је био један од најбољих клубова Европе?

МАНДИЋ: У Словачкој сам провела двије сезоне у тиму који је био шампион Европе. Радила сам са чувеном Наталијом Хејковом која је била најбољи тренер са којим сам радила. Били смо релативно млад тим који је доживио смјену генерација и друге сезоне играли смо Фајнал фор Евролиге. Хејкова је поставила систем и говорила да ако остане бићемо прваци Европе. Она је тако функционисала. Изабере тим и којег је уигравала, али друге сезоне дошло је до финансијских проблема, као што то обично бива у женским клубовима, и већина нас напустила је клуб.

ГЛАС: Како је било играти на том нивоу?

МАНДИЋ: Било је теже и јаче него домаћа првенства, али из утакмице у утакмицу учиш и привикаваш се. Тренинзи су били јачи јер си у бољем клубу, играш са бољим играчицама.

ГЛАС: Послије Европског првенства, на којем сте били други стријелац шампионата, преселили сте у Француску?

МАНДИЋ: Стигао је позив Екс ан Прованса који је у то вријеме би трећи-четврти клуб Француске, а испред су били Валенсијен и Бурж са много већим буџетима. Ту сам се сјајно уклопила. Имала сам добар однос са играчицама, али ми је тренер Абдурахман Ендиаје дао пуну слободу и ту сам можда и најбоље играла. Играли смо Еврокуп, бивши Куп "Лилијане Ронкети" којег смо освојили у Самари 2003. године. Сљедеће сезоне смо играли Евролигу и пред крај сезоне покидала сам предње укрштене лигаменте кољена. Имала сам 29 година, истицао ми је уговор мада су из клуба хтјели да останем и послије операције и опорављам се код њих. То љето сам остала у Француској на рехабилитацији и паузирала неких девет мјесеци. Када је требало да се прикључим тиму у јануару нисмо успјели да се договоримо. Више сам ја била та која је затезала, а они су били јако коректни са понудом послије моје операције. На полусезони сам отишла у Монпеље, који није играо Европу и била је то чисто полусезона да се вратим у ритам.

ГЛАС: Из Фрацуске сте отишли у Шпанију. Валенсија је била нова адреса?

МАНДИЋ: У тим неким годинама било ми је тешко вратити се у потпуности јер је био велики период нетренирања након најгоре спортске повреде. Имала сам проблем јер је кољено било потпуно отечено па сам операцију чекала мјесец и по и мишић је потпуно атрофирао. Нико ми није рекао да радим вјежбе и спремим ногу за операцију да би се лакше опоравила. Шпанија ми није никако легла. Француска је више имала неки наш систем игре, прије свега тактички, док се у Шпанији играло пуно брже са доста трчања. Ту сам имала проблема са дискус хернијом коју сам вукла још из Хемофарма. Имала сам проблема и дошло је до неке паузе и несугласица узрокованог њиховим нестрпљењем када ћу се вратити на терен што је било немогуће због болова па се завршило како није требало.

ГЛАС: Врло брзо након тога, помало неочекивано, завршили сте каријеру?

МАНДИЋ: Размишљала сам да ли да играм или не. Све те понуде нису ми биле занимљиве да би ме у децембру звао Бешикташ. Отишла сам не баш физички спремна па су ме наставили мучити проблеми са леђима и кољеном, док је клуб имао финансијских проблема јер су касниле плате. Менаџеру сам рекла у фебруару да им пренесе да не могу више, да ме не морају исплатити за тај период што сам била ту тако да сам на тај начин завршила клупску каријеру. Можда сам и релативно рано завршила јер је моја генерација са којом са играла наступала још неколико година. Чак пет-шест. Али, једноставно имала сам дискус хернију са којом са играла док се не деси неки моменат. Уз то, операција кољена и велика пауза као и истрошеност били су пресудини за крај. Ипак, наиграла сам се и онда сам се 2007. година вратила за Бањалуку.

ГЛАС: Какав је био осјећај када сте први пут добили позив за репрезентацију?

МАНДИЋ: Било је то након скидања санкција. Репрезентација је нешто посебно. У клубу играш јер си плаћен за то и у њему има страних играча, али у националном тиму све је другачије. Ту играш из љубави. То је посебна атмосфера у екипи и на тим утакмицама јер се бориш за медаљу, мада моја генерација није имала среће у томе. Већина стручњака говорила је да смо имали сјајну екипу јер смо имали 6-7 играчица из најбољих клубова Евролиге. Али, нисмо имали континуитет. Нисмо имали услове и када бисмо се скупиле пред неко такмичење одрадиле бисмо неколико тренинга па на првенство. Нисмо имали ни опоравке које сада имају јер поред квалитетног тренинга најбитнији је и квалитетан опоравак. Уз то, мијењале су се играчице и тренери па је тешко направити већи успјех. Остаје жал за медаљом у репрезентативном дресу, а били смо близу ње и били пети на Европском првенству. Такође, остаје жал што нисмо наступили на Олимпијским играма у Сиднеју.

ГЛАС: Играјући за репрезентацију Југославије наставили сте низ ваших претходница које су играле за државни тим попут Гордане Јањић, Слађане Голић, Мерсаде Бећирспахић, Сњежане Шипке, Лене Траковски... у чему је тајна женске кошарке у Бањалуци?

МАНДИЋ: Ово поднебље пуно је талентоване дјеце и чуди ме да нема више успјешних кошаркаша из Бањалуке. Женска кошарка и Млади Крајишник дуго су били на високом нивоу и клуб је био расадник талената. Уз то, јако смо тренирали и пуно се полагало на физичку припрему. Када сам са 18 година отишла у Звезду мени тамо није било тешко тренирати јер су тренинзи били слабији, а у Бањалуци јачи и напорнији.

ГЛАС: Које тренере посебно памтите?

МАНДИЋ: Има их пуно. Прле Тошић један је од њих, а други Жељко Блахи. С обзиром да сам касно почела тренирати имали смо тренинге у школи "Бранко Радичевић" гдје је наставник физичког направио систем елиминације и прозвао је 12-15 дјеце која ће наставити да долазе на тренинге, а мене не прозове. Ја сам каснила за генерацијом која је већ тренирала годину-двије и нисам била добра као оне у том моменту. Тада је Жељко Блахи рекао: "Нека остане и она". Да он није био присутан том тренингу можда више никада не бих отишла на кошарку. Морам да истакнем и Станимировића који ми је дао шансу у Младом Крајишнику, па онда у Црвеној звезди Зоран Ковачић као и Миодраг Весковић у Хемофарму. Ту је и Хејкова из Ружомберока и Ндиаје са којим сам сарађивала у Француској. Он ми је баш нашао улогу у тиму и мислим да сам код њега најбоље играла. Ту је и Владимир Копривица који је изузетан стручњак.

ГЛАС: Након завршетка играчке каријере дуго Вас није било у кошарци. Зашто?

МАНДИЋ: Не знам ни сама. Можда је дошло до неког засићења, а и моје пријатељице нису из спорта тако да сам се повукла и нисам имала жељу да идем гледати утакмице. Послије толико година у кошарку ме вратила Јадранка Ћосић Тркуља која ме звала да помогнем Покрету за женску кошарку Марина Маљковић. Драго ми је да сам се вратила. То је мој живот и волим то. Задовољство ми је да радим с дјецом и да им могу пренијети своје знање и искуство. Немам амбицију да идем на виши ниво и водим неку сениорску екипу. Увијек сам говорила, ако останем у кошарци радићу с дјецом. Не треба ми тај стрес са сениорима. Не видим се у улози главног тренера.

ГЛАС: Како сте задовољни одзивом дјевојчица?

МАНДИЋ: Тренирамо дјевојчице основношколског узраста које не плаћају чланарину. Тако је осмишљено у Србији и примијењено код нас. Тренирамо у двије школе, на Старчевици и Лаушу. Задовољни смо, мада је мањи одзив на Лаушу него на Старчевици гдје има јако пуно дјевојчица. За ове три године прошло их је више од 200 и што се тога тиче задовољни смо. Битно је да су тренинзи бесплатни као и опрема коју добијају јер имамо случајева да из једне породице дођу двије или три дјевојчице што би тој породици било тешко да плаћа.

ГЛАС: Ко Вам је била најбоља саиграчица на терену?

МАНДИЋ: Далиборка Вилипић. Одмалена смо заједно. Играле смо заједно у Младом Крајишнику, Црвеној звезди, Шопрону и репрезентацији. Са њом сам се некако најбоље слагала. Она је центар и њој сам увијек могла додати лопту. Са њом сам најбоље сарађивала.

ГЛАС: Кога бисте уз себе ставили у најбољу петорку бањалучких кошаркашица?

МАНДИЋ: Ух, тешко питање јер нисам гледала оне старије од себе па бојим да некога не прескочим и могу говорити само о онима са којима сам играла или их гледала. Али, хајде овако. На "петици" Далиборка Вилипић, на "четири" Слађана Голић, ја на "три", Саша Чађо на "два" и на плеју Менсура Хаџић Анделија. Ако бих изоставила себе онда би ту била Јадранка Ћосић Тркуља. Тренер би био Александар Станимировић.

ГЛАС: Шта недостаје садашњој женској кошарци у Бањалуци да направи искорак?

МАНДИЋ: Можда није моје да говорим о томе. Политика и финансије утичу. Пуно је клубова и школа кошарке гдје се све своди на квантитет, а не квалитет и плаћање чланарине. Oдрасла сам у другачијем систему. Клубови су имали добар подмладак и био је систем елиминације. Ко је добар, остаје, ко није одлази.

 

 

Љубојевић

ГЛАС: Занимљиво је да сте ишли у разред са још једним прослављеним спортистом, фудбалером Дарком Љубојевићем?

МАНДИЋ: Тако је. Он је годину млађи од мене, али је ишао са мном у разред у Основној школи "Петар Петровић Његош". Познавали смо се из насеља и сада се често срећемо јер живимо у истом крају. Направио је заиста велику каријеру која је дуго трајала.

 

WНБА

ГЛАС: Да ли сте имали позиве на WНБА лигу?

МАНДИЋ: Једне године звао ме неки менаџер да пређем код њега у агенцију и нудио ми опцију да идем у WНБА. Захвалила сам му се на позиву и рекла да ако ме неко жели већ би ме нашао. Реално, нисам била тип играча за WНБА. Нисам имала ту снагу и брзину, а нисам имала ни жељу да идем тамо, јер то није мој тип кошарке.

 

Каријера

Лара Мандић рођена је 23. априла 1974. године у Бањалуци. За репрезентацију СР Југославије, касније Србије и Црне Горе наступила је на четири европска првенства (1997, 1999, 2001, 2003.) Била је други најбољи стријелац ЕП 2001. са просјеком од 18 поена по утакмици.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.