Ратови почињу због тржишта, налазишта остају у другом плану

Према ријечима спољнополитичког коментатора и некадашњег уредника листа “Политика” Милана Мишића, анализирајући сва ова кретања, не треба да занемаримо да у свим тим сукобима значајну улогу играју стара непријатељства између сусједних, па и измијешаних народа и религијских корпуса, па се у Ираку и Сирији сукобљавају Сунити, Шиити, Курди и Туркмени, у Нигерији ратују хришћани, муслимани и разна племена, у Јужном Судану Динке и Нуери, а у Источном и Јужнокинеском мору Кинези, Вијетнамци, Филипинци и Јапанци. Али, како каже, било би преједноставно све свалити на леђа ових “вјековних мржњи”, јер се иза већине тих сукоба крије борба за контролу над природним ресурсима.

- Нафта и гас су синоним за моћ, али и главни замајац геополитике. Глобално жариште конфликта због ових ресурса и даље је Блиски исток, али потенцијал за конфликте постоји и на много других места. У Азији је то Јужно кинеско море, у Африци Нигерија и Јужни Судан. На први поглед, повремене ерупције немају везе са енергентима, увијене су у историјска спорења око територије и граница, али су у позадини увек конфликтне аспирације око поделе ових богатстава - каже Мишић.

Турска и Грчка

Једна од оваквих ерупција могла би се десити и између Турске и Грчке око налазишта природног гаса у источном дијелу Средоземног мора. Ове двије земље већ годинама “ратују” око територије, а питање права на експлоатацију гаса је само закомпликовало те односе, и то до усијања, да су обје стране почеле звецкати оружјем. Да би се схватила позадина овог спора, професор на Факултету безбједности у Београду и бивши помоћник министра за нафту у Влади Србије Петар Станојевић каже како се потребно вратити у 1923, годину када је између Анкаре и Атине потписан споразум којим је Грчкој припало десет до тада спорних острва.

-  Тада је зацементирана граница и Егејско море је фактички постало “грчко”. Грцима су тада припала и нека острва која су врло близу турске територије. Све је кулминирало када је у околини израелских територијалних вода пронађен гас. Врло брзо се у ту причу укључио Египат, а онда и Кипар. Чим се то десило, и Турска је почела да поставља питања шта ће бити са њеним делом “колача”. И то је некако тињало све донедавно. Турска је под вођством Ердогана ојачала и они сада показују своје мишиће. Повукли су једну дијагоналну линију на карти и рекли: “Ово је наше и ми ћемо ту бушити”. Решили су да ту своју војну силу пројектују на терену - каже Станојевић.

Сматра и како овај спор неће тако лако бити ријешен, а поготово јер спољна политика Турске постаје све сличнија оној коју је водила Отоманска империја.  

- Недавно је један пензионисани турски адмирал рекао како ће Турска ускоро имати један лаки носач авиона типа “хуан карлос”. Он је том приликом додао и како би рат у Босни био другачији да је Турска у то време имала данашњу војну моћ. Мислим да ова изјава најбоље говори какву ће спољну политику Турска убудуће водити - нагласио је Станојевић.

Ничија земља

Према његовом мишљењу, размирице око енергената могуће су и у Сјеверном леденом океану, јер међудржавно разграничење на овом простору никада није урађено. Ради се о “ничијој земљи”. Русију, међутим, то није спријечило да прије неколико година крене са освајањем овог подручја. У ту геостратешку трку покушавају се укључити и САД, Канада, Норвешка, али и Данска која “контролише” Гренланд. Према неким процјенама на дну Арктика, поред 9,5 милијарди тона црног злата, налазе се и богата налазишта мангана, гвожђа и бакра. А каква ће бити подјела овог блага? Вјероватно по оној - да јачи односи највише.

Према Конвенцији УН о морском праву, свака земља је власник 200 наутичких миља (370 километара) од своје обале. Али, поменуте земље које се граниче са Арктиком имају далеко амбициозније планове. Наиме, према овој конвенцији, површина морског дна на коју једна држава има право може бити много већа уколико је њена континентална плоча дужа од 200 наутичких миља. Зато Русија, Канада и Данска својатају подводни гребен Ломоносов, планински ланац испод површине Сјеверног леденог океана дуг 1.800 километара, који се протеже од Новосибирских острва до Елесмера. Онај који први докаже да је власник овог подводног гребена неизмјерно ће се обогатити.

САД нису ратификовале поменуту конвенцију, па нафтна индустрија те земље с правом страхује да ће бити искључена из процеса подјеле овог богатства. На основу до сада прикупљених геолошких узорака, САД не могу да полажу право на већу површину од оне која улази у 200 наутичких миља. Стога онда и не треба да чуди непристојна понуда америчког предсједника Доналда Трампа Данској да купи Гренланд.

Далеки исток

Сарадник Центра за  геостратешке студије Милош Здравковић упозорава како се са Арктиком не завршава овај списак потенцијалних свјетских жаришта због енергената.

- Интересантна је и централна Азија. Ту, прије свега, мислим на Туркменистан и Узбекистан, двије бивше совјетске републике које располажу огромним количинама гаса. Вјерујем да би на том подручју могло доћи до чарки. До већих сукоба могуће је да дође на Далеком истоку, око острва Сахалин, али и у самом Охотском мору, које је смјештено између Камчатке, Курилских острва, Хокаида и источне обале Сибира. Ово подручје је изузетно богато енергентима. Опасно жариште представља и Јужни Судан, преко којег иду енергетски коридори. То је једна од најпроблематичнијих свјетских тачака, а поготово због етничких и вјерских сукоба у тој земљи - каже Здравковић.

У том свјетлу, наводи он, потребно је посматрати и трзавице које се дешавају у Источном и Јужном кинеском мору, богатом простору на ком се преплићу интереси Кине, Јапана, Тајвана, Филипина, Вијетнама, те Јужне и Сјеверне Кореје. Ту је на први поглед ријеч о борби око неколико острва и залива. Сукоб између Кине и Вијетнама је започео када је Кина послала своју највећу нафтну платформу у море које Вијетнам сматра својим, а онда исту окружила бродовима своје ратне морнарице. А онда су се порјечкале Кина и Јужна Кореја око проширења својих економских зона у том региону.

- Довољна је једна мала искра да све букне. Западна политика, односно дубока држава, кројила је те сукобе. Али, у међувремену је Кина много ојачала и сада се мало ко може играти с њима - објашњава Здравковић. 

Како каже, на овом кратком, али пакленом списку налази се и Нигерија, афричка држава која се годинама безуспјешно бори против корупције. У првом плану је нафта, због које годинама постоје сталне трзавице, па и оне оружане, између власти и терористичке организације Боко харам.

Нагорно-Карабах

У првом плану недавно се нашао и Нагорно-Карабах, око којег се споре Јерменија и Азербејџан. Конфликт привлачи глобалну пажњу због чињенице да Запад настоји да смањи укупну зависност од руског гаса и у тим плановима азербејџански ресурси имају значајну улогу.

Здравковић се, међутим, не слаже са оваквим оцјенама наводећи како све оно што се тренутно дешава око Нагорно-Карабаха, ипак, нема толико везе са енергентима и гасним коридорима.

- Покушава се представити како на том подручју, а посебно у Каспијском мору, које Азербејџан дели са Ираном, Русијом, Туркменистаном и Казахстаном, има доста енергената. Има, али не у толикој мери као што се покушава приказати. Са фамозних гасних поља Шах Денис један и два Азербејџан добија око 11 милиона кубика гаса годишње. То су значајне количине од којих Баку може да заради велики новац, али не ради се о толиким количинама због којих би вредело правити регионалне сукобе. Овај рат је више везан за покушај Турске да оствари доминацију на јужном Кавказу и то, пре свега, ону демографску - објаснио је Здравковић додајући како ратови у будућности неће више толико бити вођени око налазишта енергената, већ око тржишта. 

У овом тренутку САД и Европа користе око 37 одсто енергената, Кина око 18, Русија и њени “сателити” око осам, јужна Азија око 12, а цијела Африка тек око четири одсто. Како каже, није одрживо да три милијарде становника Индије, Бангладеша, Пакистана и Индонезије користи само 12 одсто свјетских енергената, а Европа и Америка  више од трећине.

- То ће се променити, а ратови ће се водити управо око тога ко ће енергентима снабдевати “гладно” тржиште Азије, Далеког истока, али и Европе - увјерен је Здравковић.

Можда је и прича у вези са гасоводом “Јужни ток” и свим опструкцијама око његове градње, а онда и његовог пандана “Турског тока”, најбоља потврда ових Здравковићевих ријечи. 

Литијум и Србија

Сјеверна Кореја располаже огромним резервама ријетких минерала. Поједине процјене говоре о ресурсима вриједним 6.000 милијарди долара. Према ријечима Станојевића, због свих ових ствари ова држава је и интересантна великим силама.

- Можда ће се ратовати и због ријетког литијума? Ако ће то бити овај вриједни метал, онда су Турска и Србија најинтересантније земље - наводи он.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.