Да ли сте спремни радити до 75. године?

Извршни директор инвестиционе фирме "BlackRock", Лери Финк, обраћајући се инвеститорима, упозорио је на изазове с којима се суочавају радници који планирају отићи у пензију у шездесетим годинама.

Финк каже да растом глобалног просјечног животног вијека, проблема с друштвеним сигурносним мрежама те повећањем трошкова живота пензија од 65. године неће бити остварива за многе људе. Он наглашава да је ситуација с пензијама пуно тежа него што је била прије 30 година, а предвиђа да ће бити још тежа за 30 година, пише "ББЦ".

Од 2000. до 2019. глобални просјечни животни вијек повећао се са 67 на 73 године. До 2050. године УН очекује да ће једна од шест особа широм свијета бити стара 65 или више година. А како популација стари, многе ће земље ускоро достићи тачку у којој ће више људи напуштати тржиште рада него што ће улазити на њега: у Великој Британији та би тачка могла бити достићи до 2029. године; у Бразилу до 2035. године; у Индији до 2048. године, а у САД-у до 2053. године.

Професор Ребека Сир, стручњак за популацију и здравље на "London School of Hygiene and Tropical Medicine", указује на чињеницу да се просјечни очекивани животни вијек у Британији континуирано повећава од средине 1850-их година. Међутим вријеме за пензионисање није се знатно промијенило током тог периода.

У контексту драматичних промјена у здравственом и економском окружењу, поставља се питање је ли циљ пензионисања у 65. години потпуно нереалан у савременом свијету?

Гал Ветштајн, истраживач у Центру за истраживање пензионисања Колеџа Бостон, каже да није сасвим јасно зашто су средње шездесете године стављене у фокус. Он сматра да постоји недостатак јасноће или разумијевања о томе зашто је баш то доба старости постало стандардно за пензионисање у многим друштвима.

Ветштајн сугерише да је та старосна граница можда донесена за подстицање људи да напусте тржиште рада како би се ослободило мјесто за нове раднике.

Старост од 65 или око 65 година и даље се користи као глобални стандард, упркос томе што се поставља питање његове релевантности у савременом друштву.

У САД-у је програм здравственог осигурања "Medicare" доступан само одраслима који имају 65 или више година (осим у случајевима млађих особа с инвалидитетом). Такође, Американци могу почети добијати пуне социјалне надокнаде тек од 67. године.

Слично томе, у Британији грађани могу затражити универзалну државну пензију са 67 година.

Многи програми за пензију и здравствено осигурање усвојени су средином 20. вијека, када је просјечни очекивани животни вијек био значајно краћи него данас. Напримјер, у Великој Британији просјечна очекивана животна доб износила је око 66 година за мушкарце и 71 година за жене.

Крис Пари, професор финансија на Универзитету Кардиф Метрополитан, сугерише да савремени грађани имају тенденцију провести знатно више времена у пензији у односу на оно што је било у вријеме усвајања тих програма. Примјећује да су људи сада здравији и активнији у каснијим годинама живота.

Владине надокнаде и програми за пензионере били су дизајнирани да подрже људе током година пензионисања, вјероватно до просјечне очекиване животне доби у то вријеме. Међутим, како су просјечна очекивана животна доб и здравствени стандарди порасли, људи сада живе знатно дуже, често до осамдесетих и деведесетих година.

Проблем настаје јер се ти владини програми нису адекватно прилагодили новој стварности. То значи да политике и накнаде које су некада биле намијењене подршци пензионерима више нису у складу с потребама и стварношћу савременог свијета. Као резултат тога, многи пензионери суочавају се с изазовима финансијске сигурности и здравствене његе јер систем није усклађен с продуженим животним вијеком и промјенама у здравственом стању старије популације.

Многи од њих ослањају се на владине надокнаде и пензије, али ти износи често нису довољни за удобан живот. Неке особе додатно штеде кроз инвестиционе програме за пензију, али многи немају довољно или никакву личну уштеђевину. Као резултат тога, када се суоче с растућим трошковима живота у економији која доживљава инфлацију, њихова уштеђевина постаје мање вриједна и не пружа им довољно финансијске сигурности.

Други аспект који се истиче је промјена у динамици генерацијског богатства. Традиционално богатство преношено је с генерације на генерацију, што је осигуравало да млађи имају неки облик финансијске подршке својих старијих чланова породице. Међутим сада се примјећује промјена у том тренду те се ресурси све више преусмјеравају према старијим генерацијама. То значи да млађе генерације не могу увијек рачунати на насљеђивање богатства или финансијску подршку од својих старијих чланова породице, као што је то некад био случај.

Многи стручњаци слажу се да је пензија у шездесетима сада више сан него стварност. Када је у питању пензионисање, "мислим да је 75. нова 65. година", каже Пари, а преноси "Tportal".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.