Милорад Додик, предсједник Републике од 15. новембра 2010. до 19. новембра 2018. године: Идеја о слободи настала је много прије 1992.

Ово је сиже разговора са Милорадом Додиком, који је на функцији предсједника Српске био у два мандата, од 15. новембра 2010. до 19. новембра 2018. године. Додик је једини актер политичке сцене у Српској који је у свих 30 година њеног постојања био учесник кључних политичких процеса, било у власти, било у опозицији. Као посланик првог сазива активно је учествовао у доношењу кључних аката који су дефинисали стварање Српске, након рата у два наврата је био премијер, неколико пута народни посланик, а сада је на позицији српског члана Предсједништва БиХ.

У великом интервјуу за “Гласов” специјал поводом 30 година постојања Српске Додик је говорио о преломним данима почетком деведесетих, кључним ратним сједницама Народне скупштине Српске, постратном трауматичном периоду у којем је под међународним притиском било потребно градити институције, односима са страним силама и путу који је пред Српском у наредних 30 година.

ГЛАС: Каква су Ваша сјећања на 24. октобар, када је практично основана Скупштина српског народа у БиХ?

ДОДИК: То је била кулминација кризе која је појачана у БиХ након што су Словенија и Хрватска одлучили да изађу из Југославије. На таласу тог одушевљења СДА и ХДЗ су почели да игноришу права Срба и почели са прегласавањем. Ми смо тада напустили пленарну сједницу која се одржавала у великој сали, одлучили смо да пређемо “бијелу салу”. Сви српски посланици су то урадили, и они из власти, и они из опозиције, и донијели смо ту одлуку. Постојао је јак осјећај одговорности и свијести шта радимо. Муслимани и Хрвати су до тада већ били формирали војне и паравојне јединице, кренули су догађаји који су показивали њихове намјере, везали су заставе, све је било јасно свима, па и мени. Нисам имао проблем да будем дио тог тима. Неколико пута су Момчило Крајишник и Радован Караџић говорили да то није била Скупштина састављена само од посланика СДС-а. Били смо ту сви, и Горан Поповић, Урош Гостић, покојни Ратко Борковић, Никола Перић... Било нас је десетак из опозиције, и сматрали смо да је потребно бити ту.

ГЛАС: Каква је била атмосфера, а какви односи српских са хрватским и муслиманским посланицима? Да ли је било пријетњи?

ДОДИК: Било је неподношљиво. Алија Изетбеговић је тих дана рекао да ће жртвовати мир за Босни и да они који то не прихватају могу да оду. Има у стенограму да сам изашао да дискутујем на ту његову причу, а то је било негдје око проглашења независности Хрватске. Рекао сам му да не може говорити у име Предсједништва, да је то његов лични став и његове партије која је била радикална и исламска и да не може да намеће ту врсту приче. Наравно, оно што је Караџић говорио послије тога је остало упамћено из пропагандних разлога (аутострада пакла и страдања, муслимани би могли нестати, оп. а), око тога је направљена читава концепција о кривици Срба, а нико се није бавио Изетбеговићевим реченицама. Видјело се да постоје симпатије међународног фактора према Алији и антипатија према захтјевима Срба. Ми смо напустили Парламент БиХ, а преостали посланици су имали већину. Хрвати и муслимани, донијели су одлуку о референдуму, а ми смо већ почели да дјелујемо путем наших институција, већ 28. фебруара смо донијели Устав, а тек након тога је услиједио референдум. Неке западне силе кренуле су у ужурбано признање БиХ, на бази тог нелегитимног референдума. Они су на нас гледали као на збир људи па и данас имамо настојање да оправдају ту своју ранију заблуду. Зато траже причу о грађанској БиХ.

ГЛАС: Да ли су људи који су тада водили СДС и Српску знали шта раде?

ДОДИК: Они су годину и по дана били заједно у власти са СДА И ХДЗ показало се да права Срба нико не поштује. Било је ту преговора, био је Кутиљеров план, тада је долазио амерички амбасадор Цимерман, који је убиједио Изетбеговића да одустане од тог споразума. Била је то неповољна ситуација за нас Србе овдје. Тадашња ЈНА није била само српска, то је флоскула која је подметнута да је то српска окупаторска војска. Било је тамо и муслимана и Хрвата. Били смо у заблуди да имамо неку војску, а она је била под командом људи који нису имали осјећај за национална питања, већ су одгајани у југословенском духу и они су били затечени, ишчашени из реалности. Милутин Кукањац је био један од њих, човјек који је дозволио да као почетник налети на засједу у Добровољачкој. Потпуна је неистина да су Срби имали посебну причу у бези са ЈНА и у другим мјестима гдје су муслимани били доминантни, сва техника и наоружање остало је њима. Имали су територијалну одбрану, и арсенале ЈНА. Али су наметнули причу да је окупаторска и то је инерција који ми Срби у континуитету имамо. Препуштамо другима ту медијску борбу, сматрајући да ће неко увидјети истину. Наравно, нико то не жели. Они који једном направе погрешан приказ ситуације, остају у њему заробљени. У процес проглашења Републике ушло се зато што се морало, а не зато што је ту био неки план. Данас стално покушавају доказати да је постојао неки план па то не успијевају. Хватају се за сламку па узимају засједање из маја 1992. у Бањалуци као да је тада донесен неки план. Какав је то план који правите у моменту кад је сукоб већ почео? Пропаганда са друге стране је учинила своје па смо добили причу о удруженом злочиначком подухвату. На сцени је била сатанизација, прича о томе да смо побили 300.000 муслимана и силовали 60.000 жена. На темељу тога су доношене бројне одлуке па и сам Дејтон.

ГЛАС: Једна од сједница првог сазива парламента која је сврстана у категорију историјских била је она на којој је разматран Венс-Овенов мировни план. Да убиједе Србе да га прихвате у Пале су тада похитали и грчки премијер и српски, црногорски и југословенски предсједник. Да ли је рат могао тада буде завршен?

ДОДИК: Ми смо већ тада били у неповољном положају. Свијет је почео да заокружује неке ствари, најављене су санкције. Радован је отишао у Атину и тамо је парафирао неки споразум који је требало буде верификован у парламенту и због тога су у Пале дошли Мицотакис, Милошевић, Ћосић. Булатовић. То је било 1993, 4. и 5. маја, знам да сам послије те сједнице отишао кући на породичну славу. Било је доста мучно. Посланици су били у посебној сали, а гости у другој просторији. Младић и Караџић су сматрали да то треба одбити. Мицотакис је говорио да ћемо након тога имати проблема. И имали смо их, пала је Крајина, имали смо бомбардовање. Историјски гледано, без обзира на то што сам тада сматрао да је сваки мир бољи од наставка рата, не може се рећи да је одбијање било грешка. Ја јесам тада као млад и као опозиција сматрао да треба зауставити рат, јер нам је над главом лебдјела велика пријетња. Након те сједнице је врло брзо дошао захтјев за деблокирање Сарајева, бомбардовање... Ми смо са те Скупштине отишли у рану зору увјерени да нећемо ни доћи до кућа, а почеће интервенција НАТО-а.

ГЛАС: Да ли је било покушаја уношења раздора међу посланике?

ДОДИК: Не, али је било расправа. На тим сједницама сви смо могли да говоримо. Имали смо клуб независних посланика, а ови искуснији су рекли да ја као најмлађи будем предсједник. Из тог клуба је створена Странка независних социјалдемократа. Те 1993. је била војна побуна у Бањалуци, све је слутило на крах, због тога су неки од нас мислили да то треба зауставити, прегруписати се, поставити циљеве. Сједнице Скупштина су стално биле у другом граду, није било лако кретати се, није било горива, није било ништа, не знате гдје упадате. Једном сам кренуо на Скупштину у Пале, нисам знао пут, и негдје код мотела “Видиковац” у Зворнику случајно сам у ретровизору видио војника који маше. Зауставио сам аутомобил, а он је дотрчао до нас и рекао да би, да смо отишли још километар даље, сигурно упали у муслиманску засједу. Сјећам се једне сједнице у Приједору гдје је било покушаја да дође до уједињења Републике Српске и Републике Српске Крајине, али показало се да то није било реално, јер није било подршке из Србије. Било је одлука које нису проведене, али су значајно иритирале инострани фактор.

ГЛАС: Колико је тешко било тада дефинисати идеју о настанку и опстанку?

ДОДИК: Та идеја о слободи Срба на простору БиХ није настала 1992. године. То сви знају. Имате једну сјајну књигу коју је објавио један професор из Бањалуке, који управо описује како су Срби за вријеме Отоманске империје и послије у Аустроугарској дигли преко 150 устанака, и у Крајини, и у Херцеговини, од Невесињске пушке до Петра Пеције. Имате Петра Кочића који се за то борио. То је цијела генеза једне идеје, а такође постоји и генеза супротстављања тој идеји. Зато су Аустроугари, кад су дошли, видјели да треба разбити хомогеност српског корпуса и зато су уз Дрину насељавали муслимане, да би управо ту ријеку учинили бедемом. Идеја Републике Српске је слободарска. Схватам да неко приговара јер је било злочина, али било их је и на другим странама. Срби, ако су чинили злочине, а јесу их чинили, нису то радили на монструозан начин као муџахедини који су сјекли главе. То је нешто што нас одваја. Увијек смо били спремни да се жртвујемо. Има само један одговор зашто је тако. Срби имају уграђену потребу за слободом. Данас имате приговоре неких од нас да је нешто било непотребно, а можда и јесте из неке њихове визуре, али то је управо оно што нас одваја од других на Балкану. Никад нисте чули да је неко рекао да су Срби поданички народ. То је све у основи Републике Српске. Није то бљесак историје. То је тешка борба. Рецимо, те 1918. када је за Аранђеловдан српска војска ушла у Бањалуку, изморена ослобађањем Србије, ми смо тада наивно вјеровали да доносимо слободу другим народима. Ми смо увијек дијелили нашу слободу. И онда се десило нешто што је егзактна претеча Републике Српске. Значи, окрузи око Бањалуке доносе одлуку да се уједине са Србијом, и краљ то одбија и упућује их на земаљску власт у Сарајеву. Кад узмете сад те округе који су то покушали, од Бихаћа, па срезове од Градишке преко Бањалуке, па 11 општина уз Дрину, неколико дана касније и Требиње, то је конфигурација данашње Републике Српске. То је било прије 100 година. То није случајно. Сви су срезови донијели одлуку да се присаједине Србији. Добој, Бијељина. Значи, сви. И то се није десило, него смо увучени у Југославију.

ГЛАС: Како се сјећате дана потписивања Дејтонског споразума? Да ли сте тада сматрали да је то добро или лоше по Српску?

ДОДИК: Ми смо тада већ били у озбиљној дефанзиви и одговарало нам је да што прије буде прекинут рат. Хрвати су били код Бочца, питање дана је било кад ће бити пресјечен коридор. Тај дан био сам на једном састанку у Београду, а кад сам се враћао, био сам негдје на улазу у Брчко када је стигла вијест о потписивању. Људи су буквално излазили из кућа, пуцало се, видио сам то и на хрватској страни. И они су пуцали у ваздух. То је био олакшавајући догађај, сви су чекали да стане рат. Као посланик хтио сам да видим споразум, добио сам га, политиколог сам, покушао сам да разумијем тај концепт и видио да ту има и опасности, али и да је Српска добила статус државе у држави и да нам фали само међународно признање. Тада је СДС одбацивао споразум. Рекао сам тада: “Људи морамо то да прихватимо, све зависи од нас, ако испунимо оно што се очекује од нас, то ће нам се вратити”. Било је важно прекинути рат. Сјећам се да када су Хрвати ушли у Дрвар па кренули даље био сам у Лондону, домаћин ми је био Робин Кук, касније министар, али тада је био вођа владе у сјени која тамо има институционалну снагу. Сјећам се да је на питање зашто нас бомбардују и зашто убијају цивиле он донио једну карту и рекао да је то прихватило наше руководство, а на тој карти је била договорена линија која је од Бочца, преко Омарске ишла до села Орахова код Градишке. Био сам изненађен.

ГЛАС: Ко је то прихватио?

ДОДИК: Нисам био више у прилици да разговарам о томе. Али очигледно је био неки договор. Карту сам донио у Бањалуку генералу Момиру Талићу, Манојлу Миловановићу и Бошку Келечевићу. Из Лондона сам се враћао преко Будимпеште и Београда па коридором који је био претрпан избјеглицама. У мом крају сви су гледали мог старог - ако он крене, то значи да ја нешто знам, крећу сви. Звао сам га и говорио да никуд не иде. Кажем Талићу: “Погледај шта се ради. Пао је већ Сански Мост, Лушци Паланка, а они су распоредили приједорску бригаду на Озрен, а Приједор само што није пао”. Талић је био растројен. Дрварска бригада која је изгубила Дрвар требало је да брани Приједор уз испомоћ зворничке бригаде. Талић је тада наредио да приједорска бригада буде враћена у Приједор.

ГЛАС: Можете ли означити три догађаја у постратном периоду који су били кључни да Српска постане ово што је данас?

ДОДИК: Константа је насиље високих представника и наш отпор томе, а када су појединачни догађаји у питању, треба рећи да је Биљана Плавшић у другој половини деведесетих сматрала да треба да покажемо друго лице. Тада је отворила неке процесе који су омогућили да преживимо. Странци су те 1997. и 1998 хтјели неку другу власт, осим СДС-ове и да буде лоцирана у Бањалуци. Тада смо предлагали да главни град буде Бањалука, али они нису на то пристајали. А онда смо имали априлски пакет. Схватао сам тада да на другој страни имамо огромну силу против нас, муслимане, Хрвате и странце. На том плану морало је стрпљиво да се ради. Нама је било најважније да избјегнемо промјене Устав. Када је то дошло у парламент, процјењивали смо ситуацију. Да је дошло до опције да сви из ФБиХ то подрже, наши би тражили паузу и онда би ствари поставили другачије. Тако да је то био наш блеф и ми смо сатрали ту идеју. Сада нема шансе да икада мијењамо Устав, осим у смислу да БиХ потпуно нестане. Након тога је дошла прича о реформи полиције. Када сам се вратио на позицију премијера, 2006. у фебруару, СНСД је био за то да одбацимо ту причу. Средином 2005. Драган Чавић као предсједник је већ био признао да не може да се одупре покушајима да нам отму полицију. Сјећам се састанка у Банском двору, лидери су се окупили и неко је предложио да ја преузмем мандат премијера. Чавић је излазио па се враћао, није ништа коментарисао и рекао је да се нађемо сутра. Кад сам изашао вани прво питање новинара је било о мојој кривичној пријави уз напомену да је Педи Ешдаун рекао да онај ко има пријаву не може бити на функцији. Након тога ме звао Ешдаун и рекао да не могу бити премијер, на шта сам му одговорио да ћу то бити ако ме изабере Скупштина. Кључна је била 2007. Прављена је атмосфера да је све готово, ријешено, а било је предвиђено да у Сарајеву буду издаване радне дозволе полицајцима који ће радити у Бањалуци. Сада би овдје било 60 одсто полицајаца муслиманима. Састанак у Мостару био је најављен за суботу, а у уторак долази код мене у кабинет Мирослав Лајчак и пита ме да ли пристајем на било шта. Кажем да може нека координација на заједничком нивоу, али да Полиција РС остаје у свом облику. Пита шта то значи, кажем да нема никаквих помјерања. Пита ме да ли би то написао, одговарам да не би. Зашто? Нећу, злоупотријебићеш. Куне се да неће. И напишемо ми то и он оде. Зове у четвртак и пита да ли има проблем да то што сам написао предложи неко други. Кажем да имам јер ће сигурно нешто промијенити. Он тврди да неће, а ја одговарам да ако промијене запету, све пада у воду. И ми долазимо у Мостар, размишљам шта ће бити, да ли ће неки амбасадор то предложити. Ту су Лајчак, амбасадори, лидер партија. Лајчак отвара састанак и пита има ли неко приједлог. Прво тајац, па се јави Харис Силајџић. Ја очекујем неку причу на трагу оне о “сто одсто БиХ”, али не. Силајџић предлаже оно што сам ја написао. Од ријечи до ријечи. Пита Лајчак за примједбе. Кажем: “Имам ја, ово није искрено”, а Силајџић се куне да је његов приједлог. Питам да ли је то дефинитивно, да ли има нека допуна, он каже да нема. Кажем: “Прихватам”. У том моменту покојни Сулејман Тихић паде у несвијест.

ГЛАС: Зашто се Српска није успротивила наметањима и насиљу ОХР-а раније, него се чекало готово 30 година?

ДОДИК: У прошлим временима били су власт сви, околности су биле непојмљиве са данашње позиције и сви смо ми из неког разлога, морања, неопрезности, понешто урадили на питању преноса надлежности, али није вријеме да се ми оптужујемо ко је шта учинио. Није мијењан Устав БиХ и то је најбитније. Зато нам пријете ратом. Може тај покварени Уставни суд поново да донесе неку одлуку против Српске, али полако, није живот један дан и није ова Република створена да траје један дан. И зато треба све пропуштати кроз призму односа према Уставу и све што није у складу са Уставом треба довести у питање. Они сад причају о 16 година реформи. То нису реформе, то је отимачина. Подржана војном силом. Погледајте замјену теза. Сада они причају да оно што су отели да је то њихова надлежност и да ми то отимамо. Ако нађу у Уставу Суд и Тужилаштво БиХ, ето им тих институција одмах.

ГЛАС: Да ли је само страх од стране војне силе која је тада бројала бише од 65.000 људи била једини разлог за прихватање наметања?

ДОДИК: Била је и других димензија. Говорили смо: “Хајде да пробамо”, али стално су нас лагали. Онај Волфганг Петрич је био патолошки лажов. Као наметнуо је законе да би пратиле коруптивне активности политичара. Народ то воли да слуша, па ти буди против ако смијеш, јер ако си против, одмах си за корупцију. Стално су кривили наше руководство, а све капиталне одлуке су доносили они. Сјећам се писма које сам написао Ешдауну са поруком - кад пођеш из Босне угаси свјетло. Када сам отишао са мјеста премијера 2001. почели су судски прогони, за све живо, од набавке цвијећа до куповине одијела. У том периоду је Ешдаун тражио да се састанемо и одем у Сарајево, био је Славко Митровић са мном, чекали смо га у амбасади, он је каснио, а кад је ушао, пружа прст ка мени и каже: “Чуо сам о теби свашта, да си способан, добар, али и близак криминалу”. Кажем му: “И ја сам чуо да сте ви блиски криминалу”. “Од кога”, пита ме, а ја му велим “од истих који су теби рекли за мене”. Те ствари више нисмо могли да поднесемо. Остати руководилац и пристајати на понижења могу само некарактерни људи. Карактер је важан.

ГЛАС: Ко су данас пријатељи Републике Српске?

ДОДИК: Највећи је народ привржен великој моћној идеји која се зове Република Српска. А вани, полако, али сигурно, имамо све већи број пријатеља, људи који разумију ову ситуацију и који сматрају да ово што се догађа у БиХ може бити озбиљан напад на западни свијет. Кад званично причам са важним европским лидерима, то има своју форму, али на ручку је то нека друга прича. Они кажу да постају свјесни ситуације да у земљама Блиског истока, у Бејруту, на примјер, гдје је живјела значајна хришћанска заједница данас тога нема. Нема је ни у Египту, гдје је 20-30 година била доминантна, сви су истјерани. Друга опасност су практични примјери да се на простору Европе, миграцијама, окупљају људи који долазе из исламског свијета и да партиципирају у животу великих градова, што није спорно, али та хомогенизација у бези са тим идејама забрињава свијет. И сада их одједном интересује шта је то Република Српска, са чим се ми боримо. Има их који нису били заинтересовани, али сада се другачије понашају. Да их не набрајам. Виктора Орбана знате и без набрајања. Русија и Кина дају одлучну подршку, Србија је ту. Српска није више изолована прича. Нама тек предстоји борба за статус Српске. БиХ се не може консолидовати и трајати као израз воље људи који живе овдје. Ми смо у протеклом периоду имали значајне резултате. Донедавно није било аутопутева, запуштене су биле болнице, сада је све другачије. Кад видим пуне улице, питам се одакле незадовољство.

ГЛАС: Народ одлази.

ДОДИК: Постоје неки разлози зашто људи одлазе. Прије 10 година, да сте Ајнштајн, не би добили радну дозволу у Њемачкој. Њихова популација је остарила, нема довољно млађих да попуне сва радна мјеста. Наравно да су им потребни радници. Они су видјели да оно што долази из арапског свијета може да буде опасност. Зато су Балкану отворили све. То није трајни одлазак наших људи. Ја живим недалеко од аутопута. Често се враћам с неких обавеза у један сат ноћу, сваког петка препуна је трака која иде из Градишке. То су наши људи који нису трајно отишли.

ГЛАС: Како видите Српску за 30 година?

ДОДИК: Република Српска ће бити самостална и бираће с ким ће бити у односу, конфедералном или у унији. Навикнута је да преживљава тешка времена, али има једну вриједност коју други немају, то је свијест о томе да уколико нестане, нема ни нас који живимо овдје. Борба ће трајати и кад будемо самостална држава. Али, гарантујем, кад би сада постали независни, за пет година бисмо постали дестинација у коју би се људи досељавали. Ми смо заробљеници БиХ.

ГЛАС: Створена је атмосфера да сте Ви једнако Република Српска. Да ли је то баш тако и да ли икада размишљате како би све ово функционисало када бисте се повукли са политичке сцене?

ДОДИК: Што каже пјесник, гробља су пуна незамјењивих јунака. Не зависи то од једне личности, али нисам наиван да мислим да не би било неких турбуленција. Да ове хијене са стране не би ту нову структуру која би дошла одмах шчепали и извршили притисак, покупили шта би могли, а док се они опамете, изгубили би још надлежности. Водити овакав живот и овакву борбу није једноставно, али могао сам бити било шта друго. Нисам, изабрао сам ово. Док год будем имао подршку, бићу ту. Бићу ту за идеју о самосталности Српске и кад не будем имао подршку.

Одсудни град

ГЛАС: Ратна скупштина је засједала у Бањалуци у данима када је падала Крајина...

ДОДИК: Да, Хрвати су дошли до Бочца. Ја сам тада покушао да анимирам посланике из Крајине, јер народ је већ био почео да бјежи, да Бањалуку тог тренутка прогласимо главним градом, градом одсудне борбе, да нема одласка и напуштања. Имао сам 51 потпис, од Рајка Касагића, Воје Купрешанина па надаље, они су имали осјећај за Бањалуку, а неки СДС-овци из других крајева су одмах скочили, један је пријетио да нећу изаћи жив, али ја сам то ипак предложио. Међутим, многи који су то потписали су се повукли уочи гласања.

Није било еуфорије

ГЛАС: Како памтите 9. јануар 1992?

ДОДИК: Били смо у Сарајеву па се договорили да одемо у Пале. Отишли смо у једну салу која је била недалеко од Караџићеве канцеларије, била је озбиљна атмосфера, не еуфорична, али разумјели смо да је пред нама значајна, важна и тешка одлука која ће детерминисати даље догађаје. Нико није био против. Сјећам се када сам долазио у Пале, било је прошло 12 часова, био је зимски сунчан дан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.