КОЛУМНА: Снага у саборности

Миладин Митровић
КОЛУМНА: Снага у саборности

У животу сваке помјесне Православне цркве избор новога патријарха је апсолутно радостан и грандиозан догађај. Сама ријеч патријарх не означава неки самосталан или највиши чин у свештеној хијерархији цркве, него само посебну црквену титулу за епископа који се налази на челу главне епископске катедре у цркви.

Без обзира што сагласно канонима Православне цркве патријарх није носилац неке посебне сакралне власти над црквом, него личност која је посједује највећи ауторитет међу осталим епископима, ипак сам тренутак избора није ни обичан административни чин, већ свједочанство  конитинуираног живота цркве и апостолског прејемства које се очувало искључиво у православљу.

У својој суштини црква је хијерархијска структура на чијем челу се налазе епископи. Управо на епископима лежи сва пуноћа одговорности за судбину цркве. Сваки епископ одговара за своју епархију, а право бити први међу једнакима свједочи о саборности црквенога строја која потиче још из ранохришћанских времена. Сагласно црквеној традицији и богатом искуству Православне цркве, титула патријарха као највишег чина означава предњачење у служби и  старању за цркву и вјерни народ, а не у старјешинству и власти.

Многовјековна историја српскога народа свједочи нам чињеницу да је улога српских патријарха у животу цркве и очувању њенога народа била неизмјерљиво значајна, а у неким историјским тренуцима и одлучујућег карактера. У лицима својих предстојатеља српска црква се несебично залагала не само за духовну бригу о своме народу, него и за  очување  националнога идентитета и државности.

Под мудрим руководством својих патријараха српска Православна црква је дала не само одлучујући допринос у формирању националне државности, него и у формирању српске културе, која је као и црква постала неодвојиви државотворни фактор и достојанство цијеле нације. Православље је постало дио српске културе. А српска луктура је захваљујући православљу, овладала својеобразном уникалношћу која је чини јединственом у свијету.

Изненадна смрт блаженопочившег патријарха Иринеја представљала је велики духовни  губитак за цијелу српску цркву и њене вјернике. Због тога је црква у лицима својих епископа, свештенства и вјернога народа одлазак благочестивог и мудрог предстојатеља испратила у духу посебног молитвенога расположења, гајећи истовремено вјеру и наду на скорији избор новога  патријарха.

Име 46. предстојатеља наше цркве постало је познато 18. фебруара 2021. године на засједању Светог архијерејскога сабора СПЦ. Митрополит Порфирије путем апостолског жријеба  - древне црквене праксе која своје поријекло води још из апостолског времена, примио је кормило наше цркве. У скалду са Уставним одредбама Српске православне цркве патријарх се бирао између активних епископа који управљају епархијом најмање пет година (61ч. 42ч). На Сабору је морало бити присутно најмање 2/3 чланова под предсједништвом најстаријег архијереја по освећењу (хиротонији) и то жријебом између тројице кандидата изабраних тајним гласањем и апсолутном већином (чл. 43).

Примарни задатак Архијерејскога сабора био је да тајним гласањем одреди тројицу кандидата који би по својим квалитетима, високим степеном образовања, моралним својствима, богатим искуством архијерејскога служења и благочестивошћу свога живота били достојни да буду кандидати за избор новога патријарха.

Избор тројице кандидата епископа бањалучког Јефрема, бачког Иринеја и загребачко-љубљанског Порфирија свједочи о њиховом неприкосновеном ауторитету и апсолутном повјерењу које они данас са пуним правом уживају од стране осталих архијереја - чланова Архијерејскога сабора. Богато монашко искуство, подвижнички образ живота и свештенослужења, те бескомпромисна преданост Богу и Цркви уздигло је поменуте епископе на пиједестал достојних кандидата за преузимање кормила српске цркве. У избору ове тројице кандидата црква је у лицима својих епископа показала највећи степен духовне зрелости и искрености. Управо на овакав начин наша црква је са једне стране посвједочила своју стабилност и снагу, а са друге стране охрабрила срца и укрјепила вјеру свога вјернога народа који је највећим дијелом и прижељкивао да се управо ова тројица благочестивих архијереја нађу међу кандидатима. 

Са избором митрополита Порфирија на патријаршијски престо, Српска православна црква улази у нови период свога живота. Патријаршијско служење је посебан духовни подвиг. Очување јединства цркве, ревносна брига за чистоту црквеног учења и свештених канона, представљање интереса цркве пред световним властима у земљи и иностранству само су неке од обавеза које на плећа патријарха полажу огромну одговорност.

Још као митрополит загребачко-љубљански Порфирије се у своме архипастирском раду залагао за јединство духа нашега народа. У условима савременог начина живота јачање снаге духа нашега народа главни је задатак који стоји пред нашом црквом. Кроз снагу духа, вјера постаје повезујућа сила која је узвишенија од било каквих идеологија и закона. Јединство мисли је повезано са јединством духа, а јединство духа се налази само тамо гдје људе обједињује вјера.

Због тога се као вјерници искрено радујемо новоме патријарху и изражавамо своју молитвену благодарност Свемогућем Богу што нас на путу спасења руководи достојним насљедницима трона Светога Саве.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана